DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XIII

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Neko vreme Aleksa Lakić je ležao pokušavajući da se oporavi od utisaka. Čas su mu glavom prolazili trenuci sladostrašča i vođenja ljubavi, pa bi ih smenjivale slike onog pseta i jezivih pretnji koje mu je Ana uputila. Bože, pa ona to zaista može da uradi! Jednostavno ga zatvori sa tom džukelom i naslađuje se prizorom. Šta on može učiniti da je u tome spreči? Samo da skiči i moli. Kao da su mu se oči iznenada otvorile i koprena pohote raščinila. Najednom je postao svestan da je izložen na milost i nemilost toj ženi i da ona može da mu nanosi bol do mile volje, čak i da ga ubije, a da to niko nikada ne otkrije. Razaznavanje istine je razagnalo iluzije. Otet je, razgolićen i vezan, zaprećeno mu je jezivom sudbinom, pa je ostavljen ovde da moli boga za dobro raspoloženje svoje otmičarke kad se bude udostojila da ga uzme. Čak i dok su vodili ljubav ponašala se prema njemu kao prema najobičnijem predmetu. Ni za trenutak je nije zainteresovalo da li njemu prija taj i takav snošaj .

Kako je vreme prolazilo sve je više osećao hladnoću. Ćelija je bila prohladna, a on nije imao na sebi ama baš ništa. Pokušao je da se pokrije ćebetom, ali ono je bilo maleno i rezultat je bio još gori. Patos je bio od metala, hladan, pa je delovalo kao da ga pali ledenim plamenikom. Najzad je ipak spustio ćebe pod sebe. Potom je sklopio oči i drhtureći čekao. Jeza što ga je podilazila postajala je sve intenzivnija, tako da nije bilo ni govora o spavanju.

Bilo je dovoljno da mu Ana oduzme odeću pa da Aleksinog vaspitanjem usađenog mehanizma odbrane nestane. Kao da su skupa sa par odevnih predmeta s njega strgnute hiljade godina evolucije i ponovo se spustio na četiri noge, pretvarajući se u onog dalekog pretka što u tami sumatranske noći drhturi čekajući lovca da ga ugrabi i nasladi se svežim mesom sa njegovog vrištećeg tela, Golotinja se već vekovima u mislima modernog čoveka pripisuje životinjama, nikako ljudskom biću. Bojao se, itekako se bojao, ali strah nije bio stranac za Aleksu. Od kad zna za sebe svi strahovi ovog sveta pratili su ga poput krvoslednika. Praiskonski užas od razgololićavanja je bio tek jedna osvežena, ali ne i sasvim nepoznata dimenzija stare navike.

Cvokoćući od već gotovo nesnosne hladnoće, poče da se pita koji je smisao te upaljene sijalice koju je platio sopstvenim poživotinjenjem. Sve što je video bile su glatke metalne površine zidova, ništa upadljivija vrata i jedna jedina tapacirana stolica s naslonima za ruke. Kad su obrazi počeli da vlaže, shvatio je da cmizdri k'o devojčica. Nije ga čak ni bilo sramota, mada svega par dana ranije to sebi ni u bunilu ne bi dozvolio. Pa opet, plač je bio olakšanje i celo mu se telo trzalo od grčevitog ridanja. Nije ni bio svestan kad je zaspao.

Probudio se naglo, prenut dodirom i nad sobom je ugledao Anu. Čučnula je kraj njega i štipkala ga za bradavicu. Pogled joj je bio zlurad, ali to lice je i u tako podrugljivoj grimasi bilo nešto najlepše što je Aleksa u životu video. Osećaj u skladu s njom. Donekle bol, odnekle zadovoljstvo. Osećao je da se dole ukrutio. To je postalo navika. Čak i u snu je željan njenih nesvakidašnjih dodira. Primetila je da je budan, oči su joj bljesnule, a usne se još jače izvile u podsmešljiv izraz. Pojačala je stezanje, pomalo uvrćući. Bol poče da prevladava, a uzbuđenje da raste.

-Plakao si.- progovara zavrćući sve jače i jače, -Sviđa mi se to.- kaže dok slobodnom rukom dohvata i drugu bradavicu. Postaje veoma gruba i štipanje se pretvara u čisti bol. Dok ga sve surovije kinji, saginje se i ljubi ga u usta. Neko vreme kombinuje poljubac sa maltretiranjem, a onda ispušta bradavice ne prestajući da ga ljubi. Dok im se jezici prepliću, njeni nemirni dodiri se premeštaju niže, klize po stomaku, preko bedara i najzad unutrašnjom stranom butine, gde se zaustavlja na ožiljku. Osetila je mesto gde je tkivo razoreno i vraća se tamo ponovo i ponovo. Dodir je neobičan, nešto između naslade i neprijatnosti. Prsti su joj radoznali, a pokreti lagani i nežni. Onda prestaje da ga ljubi, podiže glavu i posmatra svoje prste kako maze razdor na koži.

- Kako si se povredio?- pita tiho, ne prestajući da nadražuje staru ranu. U prvom trenutku uskomešani osećaji ga sprečavaju da se oglasi, pa nastaje napeta stanka u kojoj se pokreti Aninih prstiju zaustaviše. Najzad Aleksa shvata njeno pitanje.

- Elektrode. Ja sam temponaut.- odgovara, a njeni prsti pređoše još jednom preko ožiljka.

-Temponaut?- ruka joj zastaje, -Zar to nije tajna?

-Jeste- odgovara Aleksa. Ana klimnu glavom i zagleda se pažljivije u njega, pa kao da se nečega setila, poče opet da mu uvrće bradavice. To je bolelo i Aleksa sklopi oči, ne želeći da Ani pruži užitak proučavanja patnje u njegovom pogledu. Jedno vreme ga je posmatrala toliko oštro da se Aleksi učinilo da će ga udariti, a onda se naglo uspravila, pa je, gurnuvši nogom šerpu prema njemu, sela na stolicu i prekrstila noge.

-Jedi- reče kratko pa stade da ga posmatra. Aleksa je ovog puta bio potpuno siguran da ga ona gleda kao prase što je zabilo njušku u valov i da uživa u toj nakaradnoj slici. Nije ga bilo briga. Žderao je. Do poslednje mrvice. Onda oseti da ga Ana na svoj omiljeni način dohvata za kosu i povlači ka sebi. Suknju je brzim pokretom povukla naviše i Aleksa se izbliza susrete s njenom vaginom, jer veša nije imala. Pribila mu je glavu među noge i znao je šta mu je činiti. Lizao je, lizao i lizao...

Jezik mu je već otupeo kad joj je dosadilo, pa ga je odbacila od sebe. Ustala je i bez reči otišla. Ponovo je bio sam.