Stevan
Šarčević / Lazar Janić
Četvrti
deo serijala
"Oni
su ovde s nama"
DAN
POSLE KRAJA
Sledećih
su mi nekoliko dana protekli u grozničavom napredovanju ka liniji
fronta, a noći u bunovnom polusnu. Mornarica će blokirati reku, što
znači da Rašini ljudi imaju samo jedan put na raspolaganju,
prolazak kroz ratnu zonu, što nikako nije jednostavan zadatak, ni za
mene, ni za njih, pa
pošto me čeka tako opasan put,
bilo
bi korisno
pronaći saveznike, najbolje nekoga
iz Alijanse. Aleksin ugled među njima bio je impozantan i
najverovatnije bi ih mogao nagovoriti da mi pomognu. Međutim, to je
bilo lako uraditi u vreme dok se znalo ko koga ubija, ali sad kad su
se izmešali revolucionari, odmetnici, dezerteri i religiozni
fanatici sa regularnim jedinicama Unije, pronaći bilo koga je
predstavljalo nemoguću misiju. Svi su se krili i svi su bili u nekoj
fazi mimikrije.
Glasine
koje su do mene doprle, govorile su o pripadnicima Seljačke Alijanse
koji se kriju u ruiniranim naseljima na jugoistoku. Dotad sam prošao
kroz tri napuštena sela bez ikakvog rezultata i stigao do poslednjeg
mesta koje je još donekle podsećalo na ljudsku naseobinu. Kao i
prethodna i ovo je bilo potpuno razoreno. Oprezno sam hodao
negdašnjom glavnom ulicom s kratežom u rukama. Vreme je bilo
neprijatno i postajao sam baš nervozan. Nagli tresak vrata, koja je
vetar zalupio negde iza mene, trgao me je i na trenutak se pokolebah.
Podigao sam pogled i osmotrio ono nekoliko prozora na spratu, pa
iskoračio pravo ka uskovitlanoj prašini predamnom, da bi se
najednom iz kovitlaca pojavila dežmekasta neobrijana prilika sa
razaračem u rukama i redenicima preko stomaka, uz bećarski zabačeni
šeširić. Umalo ne ispalih obe cevi, kad mi se pridošlica učini
poznatim.
Hodao je nehajno, vukao noge i pomalo vrckao. Zagledah pažljivije i
najzad razaznadoh pridošličino lice. Itekako smo se poznavali!
Predamnom je bio niko drugi do Rajko Vrcelj i to prilično nacvrckan!
Rajka
sam upoznao još
u
onim
konfuznim
vremenima
kad je pobuna tek započinjala. Seirio je po kafanama nešto o
Kremanskom proročanstvu u jednoj i svetlosnom maču u drugoj ruci.
Nisam posebno religiozan, al' baš je dobro zvučalo. Detalje
preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim
kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al' to sa
proročanstvom i mačem... Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski.
Doduše, kad je sranje počelo, bilo je malo drugačije. Ništa od
sudnjeg dana, više je podsećalo na cirkus. Ljudi su gubili živote
jer nisu hteli da hodaju po
rovovima
kako ih ne bi ismevali. Tako su nam pobili silne dobrovoljce
na prvoj liniji. E, da su to makar bili najgluplje izgubljeni životi!
Naši
iz centra sela su
tukli
po nama granatama jer nisu znali da izračunaju koordinate i
veliki
broj naših boraca je stradao u kafanskim obračunima. Ponajmanje
njih od ruke neprijatelja. Pucnjave je bilo često, ali uglavnom iz
opreza, kroz kukuruze.
Najluđi
događaj sa Vrceljom je bila jedna od ofanziva lojalističkih snaga,
kad je Rajko držao položaj na
desnoj strani sela.
U najžešćoj razmeni vatre, borio se neko vreme, a onda se više
nije čuo. Ostali su se nekako probili do njega, ne bi li ga izvukli.
Ležao je na grudima, preko razarača. Mrtav, rekoše kad su se
vratili. A kad je napad odbijen, Rajko se probudio i doteturao do nas
pijan kô majka. Rakiju smo pili iz velikih čaša sa sokove.
Da
su Belanđani znali da kompletnu odbranu fronta
drži par ljudi sa leve i još toliko sa desne strane sela,
i to polovina kontuzovana od alkohola, mogli su prošetati do
Centralne Uprave za sat i po vremena.
Na
dan kada je Belland pao, ljudi su bežali iz Zmijarnika u kolonama.
Te
noći
sam video
snopove farova kako se protežu sve do auto-puta prema farmama na
istoku. Zmijarnik je postao grad duhova. Rajko i ekipa su se
već
dogovorili čija kuća, a čiji automobili kome pripada. Pljačka je
bilo jedino što ih je zanimalo. Neki su odlazili da ordiniraju čak
i do samog centra Zmijarnika dok se čekala naredba da uđemo u
Beland.
-
Ma... Ma... Nek na m...mestu padnem m...mrtav ako to nije m...Milivoj
Jovanović... Um... umalo te nisam up... upucao...- promrmlja Rajko
spustivši cev razarača.
-
Otkud tebe Rajko? - obratih mu se odahnuvši. S tom budalom se nikad
nije znalo na koga će zapucati.
-
Pa eto... M... Malo lutam... Ka... Kažu da se ov... ovde kriju n...
Naši...- odgovori Rajko nesigurno. - E... eto... Našao sam te...
S... Sad možemo
dalje zajedno.
O,
bože, koga li sam ja to našao, pomislih, ali nije bilo vreme da
biram. Bolje išta nego ništa.
Нема коментара:
Постави коментар