TROPIKANA - Peto poglavlje

Iste noći šunjam se kraj pozaspale bratije i veći deo novca sakrivam u obližnji, dopola zatrpani šaht, a kraj para i onaj oteti pištolj - zlu ne trebalo. Para zadržavam samo toliko koliko mi je za kratko vreme potrebno.

Sledeće jutro pred sumnjičavim pogledima novih sustanara započeh izbacivati iz prostorije koja mi je dodeljena gomile najneverovatnijeg otpada što se uzdiže do samoga plafona. Ceo dan proleće u tom beskonačnom poslu i kad noć pade, zaspah kao janje.

Idući dan oko podneva posao je završen i zabrinuto shvatam da se krovna konstrukcija dobrim delom oslanjala na gomilu krša koju sam upravo izbacio.

Molba upućena jednom od namrgođenih posmatrača urađa plodom tek kad pružim novac. Po pažljivom brojanju novčanica odlazi do grada da kupi kilo eksera i sitni alat. Koristim vreme do povratka novoustoličenog kurira da pokupim ostatak neophodnog materijala pa se posvećujem prekopavanju krša što zauzima dobro jutro zemljišta iza ruševne zgrade.

Burlanje po kršu privlači pažnju dežmekastog klinca koga sam pamtio kao ćutljivu senku iz vremena osposobljavanja onih televizora kojima sam isplatio jedan od svojih prethodnih boravaka u naselju. Zove se Zoran i računa se kao najneomiljeniji stvor u zajednici. Bije ga glas da je len, glup i dosadan, ali ja smesta kontam da mališa ima žicu za tehniku. Tako neočekivano nađoh saveznika.

Naručena roba stiže mnogo kasnije nego što bi to iko normalan očekivao, naravno bez kusura i sa jakim zadahom vinjaka na donosiocu. Ne raspravljam se, nego krećem na krov. Zoran ćutke asistira i ne gnjavi me zapitkivanjem. Taj dan, kasno uveče, uspevamo da smaknemo ruinirani krov. Sledeći dan započinjemo radove na postavljanju novog. Daske, grede i lim, mučno izdvojeni iz rasutih gomila đubreta se pokazaše sasvim dobrim materijalom.

Tek treći dan zadovoljan sam tvorevinom i zajmim metle od ženskinja. Uz Zoranovu pomoć činimo da prostorija podseća na ljudsko stanište.

Potom opravljamo vrata i prozore (Zoran se ladno prešaltova u "mi"), a zatim navaljujemo na izradu masivnog stola koji zauzima gotovo trećinu prostorije. Iznad njega postavljamo manje - više improvizovane police, a Zoran dobija zadatak da trkne do grada. Za razliku od prethodnika, donosi račun i kusur, a onda raspakivamo dovučeno; kablove, osigurače, grla za sijalice, konektore, izolir trake i alat.

Zoran započinje kopanje jarka do obližnje bandere, a ja se žustro bavim razvođenjem instalacije. Do večeri polažemo podzemni kabel. Povezivanje na banderu odlažemo za jutro. Rad pod naponom nije preporučljiv po mraku, a nelegalni priključak ne podrazumeva isključivanje linije zbog radova.

Kad su pripreme završene, dolazi vreme za unošenje inventara. Zoran zinu kad mu u ruku tutnuh pare i spisak prodavnica. Posle podužeg mozganja, uz nerazumljivo gunđanje trpa pare u džep i gubi se u pravcu grada.

Oko podneva Zoran, sav zajapuren, dovlači robu. Na police raspoređujemo sitni alat i tričarije. Kraj njih mesto nalaze unimer, osciloskop i sredstva za čišćenje. Bliže vratima postavljamo grubi alat - fleks, bušilicu, aparat za varenje, klješta za sečenje armature i kompresor. Najzad, na opšte negodovanje publike, vrata obezbeđujemo katancem.

Posle nešto više od nedelju dana napornog posla sve je spremno.

Idućih nedelju dana sa Zoranom izvlačimo isluženu tehniku iz gomile otpada i sortiramo je. Potom počinjemo rastavljanje i ispitivanje pojedinih sklopova. Zoran je oduševljen. Brzo usvaja veštine kojima ga podučavam i uskoro slažemo popriličnu gomilu ispravnih delova. Potom sa istovetnim žarom prelazimo na čišćenje i doterivanje kućišta. Izgitovana i ofarbana deluju sasvim kao roba iz sjaktavih izloga u centru grada.

Poslednja faza je ponovno sklapanje uređaja i testiranje ispravnosti, u čemu Zoran posebno uživa. Najzad, mesec dana od mog dolaska imamo prvi kontigent robe za Jociku. Zoran i njegova braća utovariše robu u kolica i otperjašiše u grad.

Posao ispada sasvim dobro, jer Jocika prodate stvari plaća brže i poštenije no što sam očekivao, a pare predajem matorom koji stvar prihvata zdravo za gotovo.

Gotovo da se osećam opušteno kao nekada. Deo novca čiča izdvaja za materijal što ga Zoran i ja trošimo, a na opšte zadovoljstvo, ostaje sasvim dovoljno para da se standard zajednice u znatnoj meri popravi.

Radne akcije na kojima insistiram i kojima se ženski deo populacije neizmerno raduje, dovode kuću i dvorište u red, a insekte i glodare, koji su prava napast, žestoko uništavam i uskoro nestaju.

Iako u mizernim količinama, novac čini mnogo. Uglavnom se troši na hranu i odeću, a za decu se kupuju slatkiši i igračke. Muškarci su češće nacvrckani, dok devojke, bogami, nabavljaju šminku i kozmetiku.

Bez namere i sasvim nesvesno moje skrovište počinje se pretvarati u dom. Život se pretače u opuštenu rutinu.

Jun uveliko ističe i dani su kombinacija rerne i Danteovog pakla. Letnje vreline i devojačke haljine podsećaju me da sam mužjak. Nikakvo čudo što iz dana u dan postajem sve opčinjeniji jednim pogledom. Bademaste, širom raširene oči, ugljeno crnim pogledom prate me gde god koraknem. Cigančica što tek balavica beše tokom mog prethodnog boravka. Preko noći je odrasla i nije više zamazano i bosonogo derište kakvo sam pamtio.

Bujna kosa, crna kao gavranovo krilo razigrano pada niz leđa. Prevelike oči, bucmasti obrazi i čulne usnice detinje su formirani, ali se nalaze iznad onoga što je skriveno pod bezobrazno laganom haljinom - prkosno izbačene dojke, snažni bokovi, prćasta guzica, široki listovi i snažne butine.

Ne, to više nije dete i sve češće, kao slučajno, nalazimo neodložne poslove na istim mestima. Stidljive pozdrave prate dvosmisleni osmesi. Najednom u zajedničke prostorije dolazim pre vremena za obrok kad god je ona dežurna, a na njena zapitkivanja radosno i preopširno odgovaram. Malo pomalo u razgovore se uvlače kuce, mace, cveće, haljine i slične besmislice.

Članovi zajednice počinju obraćati pažnju na nas i uz zavereničku kombinaciju podsmeha i simpatije dobacuju nam primedbe koje, izgleda, samo ona i ja ne shvatamo.