TROPIKANA - Šesto poglavlje

Jednoga od tih vrelih dana, dok se mučim sa trimerom za vertikalnu sinhronizaciju, u radionicu upada stari ciganin, namrgođen i ćutljiv. Bez ijedne reči pred mene baca izbledele novine sa člankom koji dobro znam. Da li je te novine pročitao pre no što sam stigao tražeći od njega utočište, ili ih je našao tek danas i nije previše bitno, siguran sam da je za matorog jarca, imati u kući nekoga sposobnog da raskomada mladu ženu, predstavlja ozbiljnu glavolomku.

Pomišljam da je vreme za traženje novog skrovišta i isključujem aparaturu spreman za polazak. Međutim, pritiskom na rame primorava me da sednem. Podiže novine i treska njima o sto. Želi objašnjenje i počinjem da pričam. Izostavljam deo o parama iz OTP-a, ali sve ostalo mu žustro deklamujem.

Neko vreme me ispitivački promatra, a onda mu namrgođeno lice ozaruje osmeh i blago me tapše po obrazu. Uzima zatim svoje novine i bez reči odlazi. Pomišljam da ga ispratim, ali klecave noge me izdaju i ostajem da sedim drhteći i razmišljajući o nenadanoj poseti.

Sledeći dani pokazuju da mi je čiča ipak poverovao. Nije stvar u velikim izjavama ili naglim izlivima emocija. Dokaz je što se u laganom tempu života baš ništa nije promenilo.

Nedugo potom Zoran donosi vest da Jocika hitno želi da se vidi sa mnom. Nisam se baš nešto usrećio mišlju o napuštanju svog carstva, ali od njegovih akcija nam zavisi egzistencija i već iduće jutro, pazeći da izbegnem neželjene susrete, stižem se do njegovog dućana. Da je izbegavanje brijanja i šišanja bilo efektno, shvatam kada mi se obraća kao mušteriji. Čupava brada i neuredna kosa uspešno su mi promenili lični opis, pa me tek po predstavljanju pažljivije zagleda. Kada me najzad prepozna, hvata me za lakat i osvrćući se, odvlači me u pokrajnju prostoriju. Ne radujem se pitanju koje se odnosi na sadržaj stika, a još manje njegovoj, sasvim ispravnoj pretpostavci, da se radi o izgubljenom šifrarniku.

Moje ćutanje ga tera da skrati priču i saopštava mi da ima kupca za disk. Kupac je niko drugi do čuveni Markiz, siva eminencija interneta.

O Markizu se sve zna, izuzev ko je i gde se nalazi. Trgovac piratskom robom i drugim stvarima koje se distribuiraju letećim sajtovima. Trgovac informacijama. Kanal za nabavku šifara, kreditnih kartica i državnih tajni.

Međutim, već sam se jednom opekao trgujući prokletim šifrarnikom i nove nevolje mi trebaju koliko i kokoški gaće. Odbijam predlog. Mada je Jocika razočaran, dobro to podnosi. Reče da to neće uticati na našu saradnju, zbog čega mi laknu, kao i da tajnu više nikom neće pominjati, zbog čega mi laknu stostruko.

Sledećih dana sve više vremena provodim sa malom namigušom, prepuštajući posao Zoranu, koji se sasvim dobro snalazi u radionici. Počeše držanja za ruke i naizgled slučajni dodiri. Iako moj ćutljivi pomoćnik sasvim dobro vodi poslove, angažujući sve više i braću, precizne poslove i dalje ne može obaviti bez mene. To su ipak kratkotrajne obaveze i sve svoje slobodno vreme provodim sa Jecom.

Jednog od tih mirnih popodneva saznajem da idila oko mene nije imuna na rak rane sveta. Sa zebnjom začuh zaustavljanje motora pred kućom. Pomišljam na policiju i Globalove lovce, ali iako su se moji strahovi pokazali neosnovanima, provirivši kroz prozor shvatiam da itekako imam razloga da budem oprezan. Sred dvorišta je uparkiran poznati žuti golf sa jednim zelenim vratima.

Kišonja!

Užas u meni toliko i ne izaziva nekadašnji poslodavac, koliko tiha četrnaestogodišnjakinja, predugih ruku i nogu, koja mu prilazi. Pomalo izgubljeno stvorenje, ali ljubazna i često se nalazi u Zoranovom društvu. Nešto petlja sa Kišonjom, posle čega on i telohranitelj uskaču u kola i odlaze. Čim sam siguran da je Kišonja otišao, istrčavam iz kuće i dohvatam zbunjenu balavicu. Zavrćem joj rukav - jasno kao dan! Preopterećen poslom propustio sam mnogo zlokobnih poseta. Vena na detinjoj ruci prekrivena je ožiljcima. Pokušaj oduzimanja paketića pokazuje se tvrdim orahom. Počinje da vrišti i da se otima, pa ostaje samo jedan način da joj otmem drogu. Prilepljujem joj žestoku ćušku. Najzad ispušta paketić i urlajući utrčava u kuću.

Trenutak pomračenja, pri kome se neočekivano rušim na zemlju kao da se planina survala na mene, dolazi trenutak kasnije. Dok pokušavam da se podignem i dosetim se odakle su mi se bol i vatromet stvorili u glavi i kako je dan najednom pretvoren u noć, nekako shvatam da gledam u nečija stopala. Najzad dižem zamućeni pogled ka devojčinom ocu koji namrgođeno stoji iznad mene.

Tip me je odalamio posred njuške. Nisam previše iznenađen. Počinio sam najveći zločin koji se može zamisliti – udario sam dete.

Dižem ka njemu paketić i namrgođenost ustupa mesto zbunjenosti. Ostali počinju da se okupljaju. Stara se ciganka probija kroz gomilu i dohvata paket. Cepa omot, uvlači nokat u prah, stavlja ga u usta. Potom je na devojčinom ocu red da dobije ćušku, a babino lice poprima izraz besa kakav još nisam video.

Nedelju dana potom mnogo je polomljenih letvi i razbijene staklarije ispred kuće. Kišonja više nego verovatno ima ogromne izdatke za bolničke troškove. U svakom slučaju u tome kraju ga još dugo vremena niko neće videti.

Što se tiče mojih izbijenih zuba, stvar protiče dobro. Dok se jadam Jeleni kako sam prošao, ona izvodi neočekivani skok i ljubi mi povrede. Ako je izbijanje zuba ličilo na vatromet, onda ovo podseća na vulkan u erupciji! Poljubac traje dugo, ali to je tema druge priče. U svakom slučaju, glava porodice nam svega par dana kasnije dodeljuje posebnu prostoriju u koju se useljavamo.

Život posle toga teče ustaljenim tempom. Utanačismo svadbu za početak novembra.

Avgust, septembar oktobar...

Sve je kako treba.

Isuviše dobro.

Sve do večeri kada se moja prošlost vratila da me potraži ..