Priče
Stevana Šarčevića nisu za svakoga. One su namenjene maštovitim,
hrabrim i jakim ljudima. Dovoljno maštovitim da izgrade svet iz
priča, hrabrim da uprkos strahu nastave dalje sa čitanjem i jakim
da nakon čitanja ne pređu na drugu stranu, tj. da ostanu u svetlu.
Isprepletanost
istorije, sadašnjosti, fantastike, mitova, legendi, misticizma, sve
to začinjeno erotikom, a u funkciji horora. Čitaju se sa puno
adrenalina i zaokupljuju um i još neko vreme nakon pročitanog
poslednjeg slova. Pretežno bazirane na bićima iz srpsko-slovenske
mitologije, od kojih su posebno izdvojena bića povezana sa
dugovečnošću, odnosno sa besmrtnoti kao lajtmotivom. Besmrtnost
koja se obezbeđuje krvlju ili naslednikom kao osnovama teorije o
krugu života. Krug života, simbolizovan u liku zmije koja grize
svoj rep („Vučja nevesta“), održiv zahvaljujući stalnoj borbi
suprotstavljenih strana - „Kao što postoji noć, postoji i dan,
kao što postoji tama postoji i svetlo, kao protivteža straha stoji
ljubav i dok bude zla biće i dobra“ („Čuvar“).
Priče
započinju uvertirom praiskonske borbe za vatru („Srce vatre“),da
bi se razvijale kroz uskomešana osećanja - „I čežnja i mržnja,
i ljubav i bol, i strast i surovost“ („Obale Dunavske“), preko
Pračetovski uvrnutih raspleta događaja („Kosovka devojka“,
„Dažd“), kroz začetke lascivnosti („Tamo kraj vode, podno
vrbe“) i prvih intezivnijih ukusa horora („Neobični događaji u
Gradištanskom manastiru“), pa sve do kulminacije u erotsko-horor
žrtvenom obredu vrhovnom Slovenskom bogu Svarogu („Poslednja
Lunova Avantura“).
Moja
preporuka je da priče treba konzumirati u malim dozama zbog velikog
naboja energije.
Milosavljević
Danijela.
Нема коментара:
Постави коментар