KOLEVKINE HRONIKE - ZASEDA

Darko savić / Stevan Šarčević

Tri je dana Andreas uporno pratio odbeglu princezu. Da se vrati u tvrđavu nije smeo. Niko mu nije mogao obećati da neće proći kao i nepažljivi stražari. Kir je bila nemilosrdna kučka, a njena čudovišta su živela od bola svojih žrtava. Najpametnije je vratiti se obavljena zadatka. Doduše, nije više imao nikoga pod svojom komandom, ali nije nimalo sumnjao u svoju sposobnost da se obračuna sa otmičarima kojih je, sudeći po jasnim tragovima, bilo trojica. Mnogo ga je više mučilo nešto drugo. Sa tragovima begunaca neprestano su se preplitali tragovi neke grdne zveri, ni više ni manje nego, sad je već pouzdano znao, legendarnog užasa drevnog podzemlja. Kako se, dođavola jedan vanuk našao usred naseljenog područja i.kakve veze ima s tim ljudima? Što je još zanimljivije, zašto je zver njega poštedela kad je nemilosrdno poklala sve njegove saborce? Bila su to pitanja bez odgovora i jedino mu je ostalo da stisne zube i nada se da će ga vanuk i idući put poštedeti.

Poklopilo se da je odbeglu princezu sustigao tek u Krakovištu, a naselje svakako nije bilo mesto za sukob bilo kakve vrste, a posebno ne za otmicu blagoslovene princeze. Ispratio ih je do biblioteke gde su se s nekim susreli i strpljivo čekao da se pojave. Kad je ugledao Sunčicu gde s nekom lepoticom prilazi biblioteci, umalo se nije odao. Nije razmišljao ni trenutka o tome otkud nje tamo, jednostavno ga je preplavila radost što je vidi. Istog trena je odlučio da će se u Krakovište vratiti čim obavi zadatak i vrati princezu Šumskom Kralju. Sukob koji se odigrao tren potom sve što mu se motalo po glavi je pretumbao do te mere da po prvi put u životu nije znao što mu je činiti. Naime, Sunčica se skupa s onom devojkom koja je došla s njom pridružila grupi koju je Andreas pratio!

Dok se odigravala rasprava između gradske straže i ljudi koje je gonio, osetio je neobično vibriranje na grudima, pa dohvati nedavno pronađeni medaljon, koji je očito bio izvor tog nadražaja. Medaljon je bio izrađen od nekog nepoznatog metala u obliku četvorokrake zvezde, čiji je jedan krak bio zatupast i mnogo duži od ostalih. Andreas zapazi da su dva kraća zraka zvezde promenila boju i sada su se presijavali nekakvom plavkastom nijansom. Iako je neobjašnjivih stvari vezanih za te ljude bilo napretek, nije imao mnogo vremena za razmišljanje. Grupa je ubrzo napustila grad. Umesto da odluči kako bi se postavio, seo je na konja i krenuo za njima, verujući da će mu se naknadno pružiti prilika da razmrsi neočekivani sled događaja.

Napustio je drum i jahao uporedo s njima koristeći gusto rastinje kao siguran zaklon. Iako je mogao da ih sledi i napamet, pošto je bilo više nego jasno da jašu ka Tihoj Steni, zadatak mu je olakšavala opuštenost begunaca. Neprestano je do njega dopiralo ćeretanje dveju žena, za koje je pretpostavljao da potiče od princeze i one devojke što im se pridružila zajedno sa Sunčicom. Osećali su se bezbedno, pa čak nisu previše ni žurili. Valjda su računali da ih štiti blizina Tihe Stene. Sunčicu i muškarce nije čuo, pa je pretpostavio da su oni oprezniji. Zašto nisu utišali svoje saputnice ni bogovi nisu znali. Šta bilo da bilo, Sunčicino prisustvo ga je nagnalo na razmišljanje. Mala nije guska. Ako se ona pridružila Sarbanovim ljudima, ima nekog interesa. Zlato Šumskog Kralja je bilo krvavo, a za plaćenike uvek ima posla. Sarbani su moćna porodica i informacije koje im može preneti imaju svoju cenu. U zlatu ili zahvalnosti, svejedno. Sad je među njima bila i osoba koja može garantovati za njega. U svakom slučaju, Sunčica je bila ključ. Ili će mu pomoći da otme princezu, ili će se Andreas pridružiti onima koje progoni. Tren kasnije, odluka je doneta i pre no što je razmislio.

- U ime Cara i zakona naređujem da stanete!- začu grubi glas koji nije poticao od ljudi koje je gonio.

- Sklanjajte se s puta! Plemenita smo roda iz Sarbanove kuće!- stiže odgovor posle kraće pauze. Dakle, ovo nisu bili tek pripadnici Sarbanovih trupa, nego članovi porodice! Uplesti se u sukob na njihovoj strani dalo bi mu mnogo prednosti. Sjahao je lagano, dohvatio trostrel sa sedla i prišunjao se dovoljno blizu da osmotri prizor. Grupa koju je pratio stajala je nasred druma nasuprot trojici pripadnika Carevih legija. Sudeći po suprotstavljenim stranama glas o tome da je nastao razdor među velikašima bio je istinit. Ni u snu ne bi pomislio da će se familija Sarban ikada suprotstaviti caru.

- Znamo ko ste i naređeno nam je da vas bezbedno sprovedemo do Nega kako biste se zakleli na vernost caru i posetili oca!- oglasi se ponovo krupajlija, očito predvodnik Carevih ljudi. Andreas osmotri pažljivije prostor iza njega i primeti najpre jednu, pa drugu priliku sa trostrelima u rukama. Pa jasno! Radilo se o zasedi. Ona trojica su imali gomilu ljudi sa sobom.

- Poslednji put vas opominjem. Sklonite se ili poginite! Birajte!- viknu visoki mladić što je jahao na čelu begunaca potežući mač. Ostali iz njegove grupe učiniše isto, uključivši i Sunčicu, dok se princeza i ona devojka stadoše povlačiti.

- Hvatajte ih! Prinčeve poštedite, s ostalima po slobodnoj volji!- izdade naređenje predvodnik gardista potežući oružje. Sve se potom odigralo u trenu. Gardisti skriveni po žbunju ispališe strele i ostareli bradonja koga je Andreas odnekud poznavao pade iz sedla smrtno pogođen, a predvodniku Sarbanovih izniče strelica u ramenu. Andreas je takođe ispalio strelu koja je završila u grlu komandira Carevih ljudi. Istovremeno, begunci poteraše konje i nađoše se usred carevih ljudi koji istrčaše iz žbunja i stadoše seći i levo i desno. Andreas ispali preostale strele, odbaci trostrel, pa trže mač i pojuri ka žarištu sukoba. Vanuk se pojavio trenutak kasnije. Obe strane ustuknuše kad je počeo krvavi pir. Andreas zapanjeno zastade, ne znajući da li da se divi ili užasne nad lakoćom kojom je zver pobila Careve ljude. Nekako je znao da će Sarbani biti pošteđeni i bio je u pravu. Čim je raščistio put beguncima, vanuk je nestao u šumi. Nastade nestvarna tišina i neko vreme svi ostadoše nepomični. Potom se Sunčica osvrte i oči joj se raširiše u čudu kad ga je ugledala.