DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XII

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Na moje nemalo iznenađenje, trojka sa oznakama unije se ponaša sasvim civilizovano. Pokupili su me, strpali u maricu, oduzeli mi sve iz džepova, čak i pertle iz cipela, očitali podatke sa implanata i ostavili me da čekam u hodniku zidova s kojih se ljuštila farba što vapi za jednim dobrim molovanjem. Standardan policijski postupak poznat mi još iz najboljih dana Republike. Nije me iznenađivalo prisustvo dva tetovirana tipa s facama bulterijera što su se grčili na klupi preko puta, ali mi nikako nije ulazilo u glavu šta tu traži bakica izgubljenog pogleda što se smestila na stolicu pokraj mene.

- E, rano moja, kamo sreće da sam tvojih godina. Čak od Tornjoša sam na talički palante gurala. Noge su mi na pijacu propale...- priča ona neku svoju priču dok ja osmatram poludškrinuta vrata na kraju hodnika. Šta me sprečava da jednostavno išetam? Nigde nema uočljive straže i sve sam nestrpljiviji u naumu da se pokupim odavde. Satima tu sedim. Nije da ne bih ustao, ali ni ona dva dilkana se ne pomeraju, što me nagoni na opreznost. Znaju nešto što ja ne znam. Najzad se vrata otvaraju i prozivaju babu kraj mene.

- Hoćemo li dobiti drugog vozača? - dobacuje mi u prolazu i vrata se zatvaraju za njom. Sati prolaze i tipovi preko puta deluju sve nervoznije. Onda prozivaju i njih. Baba odlazi u pratnji neke strogo uniformisane lepojke i ostajem sam u hodniku. Kako vreme prolazi postajem sve nervozniji. Tek naknadno mi se vraća um policajca. Pa to i jeste cilj ove igre! Što sam iziritaniji, to će me lakše njihov islednik slomiti. Duboko uzdahnuh i prepustih se meditaciji.

Kad me najzad prozvaše našao sam se u malenoj kancelariji spartanskog izgleda. Nameštaj su činile svega dve školske skamije sa pripadajućim stolicama, neka na brzinu sklepana polica sa registratorima i još jedna stolica na koju sam smestio guzicu. Naspram mene je poziciju zauzeo lik gospodstvenog izgleda koji je zurio u monitor pred sobom, ali glavna opasnost nije dolazila od njega, već od neugledne plavuše u četrdesetim godinama što je sedela postrance. Aleksa Lakić me je naučio kako da prepoznam empatijske prodore, a cura što me nije čak ni posmatrala itekako je pružala pipke po mome mozgu. Odmah sam primenio Aleksine lekcije i zatvorio pristup najvažnijim stvarima, potpuno svestan da će izvežbani telepata prepoznati zaštitu. Bilo mi je nevažno. Ono što moram reći, ja ću reći, ali ni reči više od toga. Islednik se najzad smilostivio i odmerio me je pronicljivim i preterano vlažnim očima potcrtanim dubokim podočnjacima.

- Ne pamtim kada je iko poslednji put skupio hrabrost da zapuca posred dana na najjavnijem mestu kote 373. Otpadnički ološ se obično međusobno ubija pod okriljem noći - guste tamne obrve gotovo spojene iznad krupnog, širokog nosa nabrale su se dajući mu ljutiti izgled. - Pa ipak, sudeći po podacima iz tvojih implanata, ti i nisi običan kriminalac. Bivši policajac, ratni veteran, čovek od posebnog poverenja Belandske vrhuške... Jednom rečju, elita. - dok sam posmatrao kako mu ispod markiranog crnog kaputa proviruju crni sako, snežno bela košulja i leptir mašna postajao sam sve svesniji da tip okoliši. Sve je ovo tek uvod u ono što zaista želi od mene. Njegovo izrazito visoko čelo uzdužno se naboralo, a četvrtasta impozantno izbačena vilica potpuno u skladu sa koščatim, ispijenim i glatko izbrijanim licem naglo se pokrenula kada mi se nanovo obratio.

- Da, elita. Prebrz na revolveru. Znaš li da su Karlini Šakali bili strah i trepet ovdašnjeg podzemlja? Čitave ekipe nisu izlazile s njima na kraj. A ti si ih pobio sam samcat. Imozantan rezultat, moram priznati. - razmišljao sam ima li smisla objašnjavati mu ko je Karla i šta je predstavljala u mom životu. Ne, inspektore, Karlu nisam ja ubio. Ubile su je emocije. Istražitelj je nakratko zaćutao, a onda je digao glavu i pogledi nam se ukrstiše. -U stvari, morao bih ti biti zahvalan. Banda koju si eliminisao nam je zadavala ozbiljne nevolje zbog načina na koji su delovali. Nikad nismo imali dokaze za njihova zlodela. Delovali su psihotronski, a to je tek korak od savršenog zločina. Nedokazivo. Jedini način njihove eliminacije je bilo angažovati drugu kriminalnu grupu da ih pobije. Iskreno govoreći, počeli smo pregovore u tom pravcu Jednostavno si nas preduhitrio.

- Ako je tako, mogli biste me jednostavno osloboditi.- pokušah najdirektnije što umem.

- Mogli bi da nije jedne sitnice. Po meni dostupnim podacima Milivoj Jovanović, bivši detektiv Belandske policijske uprave, viđan je u društvu Alekse Lakića, predratnog superklona omega klase. A taj superklon je, na žalost, najtraženija ličnost s obe strane fronta. Dakle, biću primoran da te zamolim da nam razjasniš neke nama nepoznate činjenice u vezi Alekse Lakića- umalo se ne zagrcnuh. Ovaj policajac je bio direktniji od mene. Aleksa je dakle tražen! To daje smisla Rašinim postupcima. Ko zna kolika je ucena raspisana za njegovu glavu. Pa opet, Aleksu nije smerao predati Zakavljažanima. Da jeste, ovaj istražitelj bi to već znao. To je ostavljalo samo jedan izbor. Brod na kome se Aleksa Lakić nalazi plovi ka liniji razgraničenja. Tren potom postadoh svestan pomeranja u svojoj psihi. Prokleta plavuša je pratila moje misli i ulovila je trenutak zbunjenosti! Na to je tip ispred mene i računao! Idiote neoprezni!

- Slabiji si no što sam mislio. Eto, već nešto znamo. Brod, Raša... - nasmeja se tip ispred mene. Prokletstvo! Plavuša i on su razmenjivali misli!

- Vidi, neću da te ucenjujem. Ja ću tebi reći istinu. Istinu očekujem i od tebe. U tvome dosijeu se nalazi i podatak da si po povratku sa fronta bio na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi, kao i da si bio u zarobljeništvu. Ako je tako, onda znaš da te možemo prepustiti psihonautu. Niko na ovom svetu ne želi da im se dva puta nađe u kandžama. Dakle, pametnije ti je da sarađuješ. - zaključi tip prepun sebe, pa poče da kucka po svojoj tastaturi.

- Ovako ćemo. Ja ću postavljati pitanja, a ti samo reci da li sam u pravu. Zauzvrat, ja ću ti otkriti neke slabo poznate stvari s početka sukoba. Dakle, Raša... Raša Tudej... Ravničarske Hijene... Njegov dosije kaže da se radi o pukovniku Rastislavu Jokanoviću koji je dezertirao sa kompletnom jedinicom i našao se s njima na ničijoj zemlji. I to ne bilo kakvom jedinicom... - izvlačio je tip podatke iz računara - Specijalci. Eliminatori. Ali ima tu još jedan zanimljiv podatak. Najduže su se zadržali oko Urus Martana, a vreme njihovog delovanja se poklapa s periodom kad se tamo nalazio i mlađi vodnik Milivoj Jovanović. Jesam li u pravu? - podiže na mene pronicljivi pogled i ja klimnuh glavom. Pored one kučke što mi je u glavi nije bilo smisla lagati.

- Dobro, sad sam ja na redu. Evo zašto nam je Aleksa Lakić važan. Kad je Republika okrenula dalekometno oružje protiv sopstvenog naroda, izveštaji naših špijuna su sustizali jedan drugi unoseći konfuziju u glavni štab. Na žalost, tamo su sedeli vojnici koji nisu znali ništa drugo do da viču „Pali!“. Kontrola vremenske ose je postajala sve iritantnija za armiju. Jednostavno bismo se budili s pat pozicijom iz jutra u jutro. Front je bio statičan. Nije bilo dokaza, ali smo bili sigurni da republički agenti vršljaju po vremenu i anuliraju svaki naš napredak. Kad je glavnokomandujući shvatio da je Republiku zahvatio građanski rat i da neće uzvratiti udar balistiških projektila, usmerio je svaku raspoloživu raketu na lokacije markirane kao vremenska laboratorija. Uspeh operacije je bio više no impozantan. Temporalne operacije su potpuno zaustavljene i naša armija, superiorna u svakom pogledu izuzev te strogo naučne discipline, krenula je u nezaustavljivi prodor. Republika je razvejana i sada je sabijena na uzano područje oko Belanda, ali naše uhode ne miruju. Vesti koje dobijamo su postale pomalo neprijatne. Sve do nedavno je postojalo uverenje da je ubijen svaki čovek na planeti koji poseduje znanje i obuku za korištenje vremensko prostornog uređaja. Vidiš, za nas je to bila dobra vest. Vršljanje po vremenu je po našem uverenju neprihvatljivo po svim prirodnim i moralnim zakonima. Nažalost, ti izveštaji nisu u potpunosti bili tačni. Sedam ljudi s tim ukletim znanjem je preživelo i vršljalo je po ničijoj zemlji. Šestorica su potvrđeno ubijena u sukobima razbojničkih družina, ali jedan, samo jedan, još uvek je živ. I to najopasniji. Superklon omega klase, komandir specijalnih operacija Republike. Pretpostavljam da nagađaš o kome se radi.

- Aleksa Lakić? - nadovezah tek da popunim neprijatnu stanku u njegovom izlaganju.

- Aleksa Lakić. - klimnu on glavom. - Moramo ga naći i onesposobiti. Dakle, gde je on?

Sad bejah mnogo oprezniji i zatvorio sam misli koje su divljale. Bio sam siguran da kučka preko puta oseća moje zidove i naslađivao sam se njenom nemoći. Dakle, priče koje sam načuo bile su istinite. Glavna prednost Besmrtnika se istopila poput masla na vrelom tiganju. Sad ih samo Aleksa može vratiti u ravnotežu. Ovaj istražitelj je slutio istinu, ali je nije spoznao u potpunosti. Samo korak je do toga da Republici Omega klasa padne u šake. Ako ga se dokopaju, Aleksu čeka pakao, možda i gori od onoga koji sam ja upoznao. Očistiće ga mentalno i postaće samo još jedna mašina više u službi Besmrtnika. Šta da uradim? Ako budem izigravao heroja, Aleksa će se naći u kandžama Republičkih islednika, a ja na milosti i nemilosti psihonauta. Vredi li to ćutanja?

- Aleksa je na ovoj reci, ali to već znate. Sve je počelo od onog dana kad nam je Raša Tudej ponudio da od njega otkupimo prostorno vremenski adapter...

- Šta? Uređaj još uvek postoji?- razgorači islednik oči.

- Postoji. Lično sam video jedan od pripadajućih modula.- odgovorih pa nastavih da mu opisujem sve naše dogodovštine, počev od probijanja kroz liniju fronta, pa sve do gubljenja Aleksinog traga na obali. Šta sam imao da izgubim? Pukovnika Rastislava više nisam mogao zaustaviti. Jedina su mi nada bili ratni brodovi Unije.

Sledećeg dana ponovo sam bio na drumu.