DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XI

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Aleksa Lakić se probudio sluđen, jer snovi koji su ga pohodili bili su nepoznati i uzbudljivi. Stresao se shvatajući da je imao noćne polucije i smišljao je najbezbolniji način da sebi to objasni, ali je već idućeg trena shvatio da su mu ruke vezane, što ga je podsetilo na prošli dan i uverilo kako je ovaj košmar stvaran. Nadražaji tela su stigli posle toga. Zglavci su ga boleli izranjavljeni od pokušaja oslobađanja, stomak je urlao zahtevajući hranu, a međunožje je svrbelo iziritirano razlivenom mokraćom. Najednom mu se celo biće pobunilo protiv položaja u kome se našao.

Pa ipak, sve je to do njega dopiralo kao kroz izmaglicu. Nad svim mislima nadnosila se slika otmenih Aninih prstiju koje prelaze preko njegove razotkrivene kože istražujući milimetar po milimetar. Imao je utisak da klize preko najosetljivijih mesta, pažljivo istražujući i opipavajući njegove drhtaje. Dole je počeo da se ukrućuje, tek se povremeno štrecajući.

Sve mu je bila uzbudljivija pomisao da će kraj Ane biti nag. Ni za trenutak mu nije delovalo da mu ičim može nauditi. Zamišljao je milovanja i poljupce. nikako ne uspevajući da Anin lik sagleda u potpunosti. Video je samo ruke koje ga maze.

Bio je slab. Pokušaji ustajanja rezultirali bi vrtoglavicom, pa je nastavio je da leži, nesposoban da se pokrene. U stvari, nije mogao ni da pretpostavi koliko je vremena bio bez hrane. Želudac se pretvorio u urlajuće klupko bola i znao je da mora jesti, ili će uginuti. Mora doći. Obećala mu je hranu. Obećala mu je sigurnost. Obećala mu je dodire.

Sve je nestrpljivije osmatrao vrata i osluškivao nejasne zvuke izvan ćelije, ali sve se oteglo u nedogled. Nije dolazila.

Najzad se i žeđ vratila. Šerpa sa vodom je bila nadohvat, ali poučen prethodnim iskustvom dugo se opirao želji. Tek kad je postalo nesnošljivo odvukao se do posude i iskapio tečnost. Smesta je zažalio. Glad se izoštrila i stala je parati poput sečiva.

Nije dugo prošlo do nagona za mokrenjem. Ovog puta Aleksino kolebanje nije predugo trajalo. Jednostavno je ispustio vodu kao životinja.

Bio je u polusnu kad je Ana kročila u ćeliju po čemu je zaključio da je nastupio novi dan. Odeća na njoj delovala je svečano. U svakom slučaju mnogo otmenije od farmerica i dukseva u kojima ga je dotad posećivala. Preko elegantne crne haljine dubokog dekoltea nosila je sivi sako rukava podvrnutih do laktova, oko vrata je imala ešarpu, a čizme kaubojskog izgleda dopirale su gotovo do kolena, otkrivajući zavodljive crne čarape. U jednoj ruci je nosila kofu, a u drugoj lonče iz kojega se širio zamaman miris, dok joj je o ramenu visila velika pletena torba. Stvari je spustila na patos i nasmešila mu se. Pokušao je da uzvrati osmehom, ali to je delovalo više kao bolna grimasa.

- Spremila sam ti ovčiji paprikaš.- reče. Aleksin stomak zaurla i pokrenuo se ka mirisu. Ana naglo odgurnu nogom šerpu.

- Ne još! Prvo ćemo obaviti najvažnije.- reče ne prestajući da se osmehuje.

- Gladan sam.- zastenja Aleksa. Ana se saže kao da ga ne čuje, pa iz torbe izvadi ogromne krojačke makaze. Aleksi zastade dah.

- Nahraniću te, ne boj se.- reče ona, zakoračivši ka njemu. Idućeg trenutka osetio je dodir metala na ramenu ispod majice. Sklopio je oči, tek mu je blago škripanje makaza i pomeraji metala po koži davalo do znanja da Ana reže rukav. Kad je dodir stigao do vezanih zglavaka tkanje je kliznulo, a Ana je počela da reže i drugi rukav. Potom je počevši od grla stala prosecati majicu preko grudi, lagano rastavljajući tkanje i otkrivajući mu torzo. Najzad majica pade, a Makaze kliznuše u pantalone. Nije se usudio da otvori oči. Osetio je opuštanje u struku, potom kako sečivo prolazi kroz jednu, pa kroz drugu nogavicu i najzad Ana trže tkaninu. Cipele i čarape su grubo strgnute, potom i gaće. Osetio je pod sobom bockavu površinu ćebeta i naježio se, delimično zbog prohladne prostorije, a delimično zbog spoznaje da je bez ičega na sebi. Otvorio je oči i susreo Anin pogled. Osmehivala se i bilo je nečeg vragolastog u njenom izrazu. Onda je najednom trgla ćebe ispod njega i pod kožom oseti hladni dodir metalnog patosa. Ana bez reči ustade, pa poče preturati po torbi. Idućeg trena je privukla kantu i Aleksa udahnu snažnu aromu sapuna. Imala je u ruci veliki sunđer koji je ovlažila i počela ga njime trljati, što baš i nije bio najprijatniji osećaj. Nije stala sve dok i poslednji delić kože nije bio nadražen i ovlažen, pa je počela da mu povlači sapun preko tela. Završivši krete šakama preko kože. Lagano, nežno, uzbudljivo. Aleksa se prepusti njenom dodiru i sve se više uzbuđivao. Kad su joj ruke stigle do međunožja, alatka je bila nabrekla i jedva je dočekala dodir. Kad je ruka tamo stigla, Ana je usporila i postala još nežnija. Obuhvatila ga je, lagano klizila po njemu gore i dole, povlačeći kožicu unazad. Pogled joj je bio prikovan za ono što je milovala i Aleksa samo što ne svrši, kad joj ruka krete dalje, najpre preko stražnjice, zavlačeći mu se među guzove, pa niz njegove butine, da bi mu najzad pažljivo oprala i stopala. Zatim se uspravila, dohvatila kantu i prolila vodu po njemu. Potom je dohvatila iz torbe ogromni peškir kojim ga je umotala, zatim mu je obrisala kosu ljubeći ga u lice.

- Jedi.- reče najzad pakujući svoje stvari u torbu. Nije mu trebalo dva puta reći. Kleknuo je i očas smazao i poslednju trunčicu iz šerpe. Ruke su mu i dalje bile vezane.

- Dođi.- reče Ana dohvativši ga za kosu čim je završio, - hoću s nekim da te upoznam.

Jednostavno je zakoračila vukući ga za sobom, pa nije imao drugog izbora nego da je prati na kolenima kad je krenula prema izlazu. Dok su stigli do vrata uspeo je nekako da se uspravi, sve vreme bolno primoravan da prati njene odsečne korake. Hodnik je bio teskoban, ali dugačak. Jahta na kojoj se nalazio bila je ogromna. Bilo je pomalo neprijatno bos gaziti po metalnom podu, ali Ana ga je neprestano, čvrsto mu držeći kosu, vukla za sobom, pa nije imao izbora. A onda začu lavež iz neposredne blizine, što ga je preplašilo.Tren potom ugleda rešetkastu pregradu na jednoj ćeliji, sličnoj onoj u kojoj se i sam nalazio. Ono što se oglasilo nalazilo se tamo, ali to nije bilo pas nego čudovište. Ako se dobro sećao, takve zveri su nazivali rotvajlerima, mada ovako krupan primerak teško da je igde više postojao. Ajd' što je bio krupan, ali to je balavilo, urlalo i treslo rešetke za koje Aleksa nije bio siguran koliko dugo mogu da ga zadrže. Ana ga je vodila pravo prema njemu. Što su više prilazili, ono pseto je žešće kidisalo. Najednom Ana premesti ruku, pa ga čvrsto zgrabi za nadlakticu i gurnu ispred sebe potiskujući ga sve bliže opakim čeljustima. Zaustaviše se na dohvat ruke od kaveza i Ana ubaci ostatke odeće kroz rešetke. Pas stade besno da ih kida sve dok ih nije pretvorio u froncle, a onda se na Aleksin užas vrati razvaljivanju rešetki.

- Sad je Adolf upoznao tvoj miris. Znaš li zašto sam te upoznala s njime?.- upita ga Ana maznim glasom.

- Ne.- procedi Aleksa pokušavajući da ustukne, ali Ana ga je čvrsto držala.

- Da znaš da će te slediti gde god da kreneš ako mu ja to naredim. Znaš li šta će uraditi s tobom kad te stigne?- stala je da ga gura još bliže rešetkama i jeza mu jurnu niz kičmu, jer ono pseto je to primetilo, pa je udesetostručenim naporima pokušavalo da se probije do njega. Želeo je da se otme čeličnom stisku na mišici, ali Ana to nije dozvoljavala. Otkud tolika snaga u toj ženi? Idućeg trena je mogao na koži osetiti vreli dah zabalavljenog monstruma.

- Oboriće te na zemlju, a onda te ujedati po čitavom telu sve dok u tebi bude imalo otpora. Kad se budeš umirio, a hoćeš, jer je uvežban da te smiri, spustiće njušku do tvojih mošnica i počeće da ih mrvi. Činiće to lagano i bolno, veoma dugo. Tako je dresiran. Tek kad ti jaja budu potpuno zdrobljena, otkinuće ti i kesu i tog crvića. Posle toga će ti raskidati utrobu i razvućiće ti creva posvuda unaokolo. I znaš šta? Neće te ubiti. Ostaviće te živog sve dok ja ne stignem kako bih odlučila da li si zaslužio da ti skratim muke...“

Dok je to govorila doterala ga je u neposrednu blizinu rešetki. Čeljusti su grabile na milimetar od Aleksavog uda, koji je Anina šaka idućeg trenutka lagano obuhvatila. Reakcija je usledila gotovo trenutno i Aleksina se muškost stade ukrućivati. Osetivši ga, Ana stade polako pokretati ruku ne prestajući da govori.

- Znaš, Adolf je mužjak i predugo je sam. Ne mogu držati i ženku na brodu. Razmišljala sam nešto. Kad mi dosadiš, možda ću te baš njemu pokloniti. Jednostavno ću te zatvoriti kod njega, pa šta ti bog da. Možda odluči da te jednostavno zakolje, a možda mu se i dopadneš. A? Šta kažeš? Bi li voleo da budeš Adolfova kučka?.- njeni vešti prsti sad su se poigravali Aleksinim glavićem i bila je neizdržljiva ta smesa užasa i naslade.

- Nemojte... Molim vas... Nemojte....- stade da zapomaže prepuštajući se istovremeno Aninoj nemirnoj šaci. Bila je nežna i vodila ga je najmračnijim stazama požude.

- Šta nemojte? Šta pištiš kujo?- šaptala je Ana pribivši mu usne na uvo. Tren potom Aleksa nije više mogao da izdrži i stade svršavati. Ana ga je ispustila i šakom je hvatala ono što je štrcalo iz njega. Spustio je pogled na njenu ruku. Bila je prepuna svežeg semena.

Sačekavši i poslednju kap Ana gurnu ruku u kavez i džukela joj stade lizati šaku. Aleksi se smuči od tog prizora, ali Ana mu nije dozvoljavala da se previše zgražava. Čim joj je pseto olizalo šaku, naglo ga je zgrabila za kosu okrećući ga prema sebi, pa je počela da ga ljubi kao niko nikada. Ujedala ga je za donju usnicu, gurala mu jezik među zube, istraživala usnu duplju i osvajala sve što joj je bilo nepoznato. Imala ga je potpuno.

Poljubac prestade isto onako naglo kao što je i počeo. Ne puštajući mu kosu okrenula se i zaputila natrag istim hodnikom kojim su i došli. Takav postupak nije očekivao i pokrenuo se tek kad je čupanje kose postalo bolno. Njena ruka se polako spuštala, nagoneći ga da se sve više povija, sve dok najzad nije bio primoran da se tetura za njom potpuno presamićen. Najzad stigoše do njegove ćelije. Otvorivši vrata, Ana ga je snažno trgla, ne baš bezbolno, a onda ga bukvalno bacila poleđuške na ćebe. Potom je jednostavno zadigla suknju, zbacila gaćice i nabila se na Aleksavo spolovilo. Koliko ga je njen postupak sludio, još je više bio zgranut sopstvenom spremnošću za odnos. Nije ni bio svestan sopstvene erekcije. Što je još čudnije, nikako nije stizao do vrhunca, iako je jahanje trajalo veoma dugo i Ana se više puta trzala u ekstazi. Sve vreme je bio u fazi neke nadraženosti bez ikakvih oscilacija i mada je izgubio svaki pojam o vremenu, zakleo bi se da je to trajalo satima. Kad je Ana ustala, za sobom je ostavila neku neobičnu varijantu bola. Nije bio siguran šta je očekivao, ali njen začuđeni pogled svakako nije. Učini mu se da nešto hoće da kaže, ali ona se najednom okrete i napusti ćeliju.