DAN POSLE KRAJA, Poglavlje X

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA

Odlučio sam da se odmaknem malo od reke i nastavih da je pratim uzvodno po mnogo ugodnijem terenu, uglavnom kroz opustele voćnjake. Tu i tamo bih imao prilike da vidim i poneko imanje, ali sam se trudio da se držim podalje od ljudskih naseobina.

Taman se saživeh sa pastoralnom atmosferom, kad iz daljine začuh ovom mestu sasvim neprilagođeno treštanje hevi metala. To nikako nije mirisalo na dobro, pa izvukoh revolver iz kaputa i zavukoh se u kupine koje su tu obilato rasle. Pritajio sam se i pažljivo osluškivao sve bliže taktove histerične kompozicije. Trenutak potom, tek nešto dalje od mog skrovišta, ukazao se izvor neskladnog zvečanja.

Muzika je dopirala iz zvučnika pričvršćenih na kabinu kamioneta koji se sporo provlačio kroz voćnjak, a po čijem su se tovarnom delu izvalila četvorica odrpanih, ali do zuba naoružanih tipova, koji su na smenu natezali iz pljoske što je kružila od ruke do ruke i neprestano dobacivali skarednosti goloj curici koja je pokorno kaskala za vozilom. Ruke su joj bile uvezane visoko na leđima, a koža na guzici joj beše sva odrana od poštenog šibanja, najverovatnije prutom koji je uslužno stezala među zubima. Kroz sveže probijene nosnice proterali su joj brnjicu za koju su pričvrstili kanap kojim je bila privezana za branik kamioneta.

Nisu žurili, pa sam imao prilike da dobro osmotrim devojčina ispovređivana stopala, po čemu zaključih da podugo šipči po trnju i kamenju, ali su tipovi na svu sreću bili pijani kao letve, pa nisu mnogo pažnje obraćali na okolinu. Mada su šanse da me zapaze bile zanemarljive, nisam se micao sve dok muzika nije sasvim utihnula, čak i kad su mi se već odavno izgubili iz vidokruga nestajući daleko ispred mene u šljiviku.

Kroz idilićnu atmosferu nastavih mnogo opreznije postavši svestan opasnosti. Uopšte nije sigurno da će iduća grupa veseljaka s kojima bih se mogao susresti biti pobornici preglasne muzike kao ovi s kojima sam se upravo mimoišao.

Nešto kasnije odlučih da nadalje više ne pratim udobni zaklon voćnjaka, već sam skrenuo prečicom preko polja. Tu mogu da vidim dovoljno daleko kako bih uljeze primetio pre no što postane prekasno. Izgledalo je kao da turobni predeo ledeni vetar i surova klima prenose iz proletnjeg dana u kasnu jesen i podigoh kragnu kaputa kako bih se zaštitio. Prokleta ravnica!

Pa ipak, zahvaljujući vidiku koji se naširoko prostirao, napredovao sam bez posebnih poteškoća, svaki put na vreme primećujući namernike. Ponekad bi to bilo usamljeno vozilo, drugi put radenici po poljima, a ponegde bih zapazio i manje formacije Zakavljažana.

Već izdaleka ugledah liniju pravougaono postavljenih betonskih stubova, malo povijenih prema unutra, na kojima je počivala žičana ograda. Još su uočljivije bile kule stražare sa kojih je u toj ravnici pogled nadaleko pucao. Put je vodio do nekoliko montažnih objekata vojničkoga tipa, ali stražari me nisu zaustavljali. Tako najzad stigoh do kote 373. Kažu da su je nekada nazivali Apatin.

Prošavši glavnom ulicom zaustavljam se pred zdanjem sa zapadne strane i sigurnim koracima zaputih se ka oguljenim drvenim vratima. Osupnu me duvanski dim, užeglo pivo, znoj, urin i pritisak pijanih misli. Tren potom sam je opazio i led mi projuri niz leđa. Među prosečnim i nezanimljivim posetiocima lokala, njena je pojava odavala utisak jastreba koji se spustio posred kokošinjca. Oduvek je bila žena koja nije mogla ostati neprimećena, iako je mladost bila daleko iza nje. Karla! Visoka, nehajno zavaljena u stolicu, prekrštenih nogu i bujne kose rasute po ramenima, kao da je bila potpuno nezainteresovana za ljude oko sebe, ili još verovatnije, zgađena tim polusvetom. Ali bljesak u očima je govorio da me je prepoznala. A i ja sam znao nju. Telekinetičar, kreatura odbegla iz laboratorije da bi postala strah i trepet Belandskog podzemlja. Pokušavam da je ignorišem i prilazim šanku.

- Pivo! - kažem.

- Nneenee želim nevolje – izgovara šanker mucavim glasom. Osetio je vibracije. Telepata.

- Pivo!!– ponavljam glasnije. Šanker stade da me uslužuje drhtavim rukama, nemirnih misli. Tek što dohvatih piće, krigla se nenadano razleti u hiljadu parčića, povređujući mi šaku. Kao da je srča pronašla put ravno do srca. Nikad mi neće oprostiti. A sve sam mogao unapred da znam. Naglo se okrenuh. Većinu gostiju nenadani prasak ne nagoni ni da se osvrnu. Kukavice i slabići. Oni drugi samo se podmuklo cere. Šakali. Čekaju da prožderu lešinu. Niko se neće staviti na moju stranu. Sve guzice mirno počivaju na stolicama. Što je sigurno, sigurno je.

- Zašto Karla? - pitam tiho, prisećajući se uvijanja njenog oznojenog tela. Bili smo mladi i ludi. Gledaju me prazne protivnikove oči. Nema u njoj više ni senke od ljubavi.

- Prljavi policajče. Vremena su se promenila.- glas joj deluje mehanički, odbojno. Bez emocija.- Ne želimo te ovde!

- Možda drugi ne misle što i ti - uzvraćam. Pritisak stiže istovremeno sa režanjem. Samo tren je nedostajao. Trenutak koji nikada neće doći.

- Ne, Karla! - za to joj treba vremena. Previše vremena. Ruka mi kreće ka boku i uzdah se gotovo u isti mah otima prisutnima. Sledećeg trenutka u šaci držim hladni držak oružja. Pritiskam oroz i Karla pada. Najednom pritisak dolazi sa svih strana i shvatam da je oko sebe okupila sebi slične. Okrećem se, pritiskam oroz. Ponovo i ponovo. Svaki put precizno darujem spokoj. Nema greške. Ne interesuje me kakve poruke razmenjuju u svojim glavama. Želim da čujem njihov glas. Ako to već nisu mogle biti reči, neka budu krici. Oštar vonj baruta potiskuje smrad mehane i ispunjava me zadovoljstvom. Onda oružje škljocnu u prazno. Dok neprijatelji navrat-nanos napuštaju poprište, pažljivo punim revolver. Potom izlazim na ulicu gde se susrećem sa Zakavkaškom patrolom. Pucnjava ih je privukla.