Maštovito
zamišljen roman, ali u izvesnim crtama, sa preciznim uranjanjem u
realnost, koja dodiruje i koristi egzistenciju likova, kao svoj
naratorski prosedee. Moglo bi da se kaže da su, onomastički
gledano, ''lokalizmi'' smešteni na prvo mesto. Radnja se odigrava
tamo negde, na nekoj koti x, na nekom nepoznatom mestu. Roman se
odvija u tri smera, to jest trostruko se poklapaju likovi i
situacije, koji su predmet i namera piščevog kazivanja. Jedna u
laboratoriji za klonove, druga u Republici gde besni rat, i treća
koja se okreće oko susreta Ane i Alekse. Naizgled obična priča,
ali nije, sudeći prema motivima koji su ovde korišćeni u krajnje
sumnjivoj nameri.
Autor
se ovde pre svega bori sa pričom o dobru i zlu. S jedne strane
lepota i zadovoljstvo pisanja, a s druge i same etičnosti
stvaranja nagoni autora da predstavi tu borbu, tako što nas uvodi u
priču o borbi za opstanak ljudske vrste koja se pretvara u zveri,
sadizam, smrt, ali i rađanje jedne ljubavi, doduše telesne.
Pisac je
usamljenik jer izgleda da i zlo ima svoj početak, ali ne i kraj,
iako Aleksa, glavna ličnost, ispija kafu sa Milenom; Ana je nestala.
Dakle kao i sam pisac koji je žrtva, ne samog sebe, što je često
odlika pisanja, već žrtva u civilizacijskom smilu, žrtva koja nema
dovoljno socijalne svesti da opstane ako se ne klonira kroz fikciju u
svoj roman. Aleksa je sam pisac, možda preuranjenih godina, ali nije
ratnik. Okreće se ka smrti, a ne životu da bi doživeo ekstatičko
poimanje telesnog sebe, samog pisca (koji piše faktografski) koji
na kraju preživljava, ili doživljava drugu smrt, smrt čula,
opsesija, strahova, pohote... Kao žrtva Aninog sadizma, na kraju on
iz svih tih dogadjaja odlazi nepovredjen, ali ne nalazi sebe.
Reklo bi se
ovde je i te kako prisutna igra Tanatosa i Erosa. Glavni junak,
umirući više puta, dolazi do saznanja da je ljubav prolazna, da u
komori za klonove, čitava mašinerija nepoznanica radi protiv njega,
uzima mu i veru i samopouzdanje.
Ali Aleksa
veruje. Veruje da je budućnost takva, jer pisac je imao nameru da
napiše naučnu fantastiku. Takva budućnost u naraciji, ostaje sama
za sebe, ali može i da postane jedini uvod u sadašnjost.
Ovo
verovanje, globalno rečeno odlika je mnogih dela koji u osnovi imaju
realistički pristup pisanju. Romaneskno ili gubi ili dobija. Zavisi
kako je pisac plasirao narativnu činjenicu. Dovoljno da kroz Aleksu
sagledavamo jedan mogući život, jednu stvarnost, ali i budućnost.
Ovde je prisutna budućnost u stvarnosti i stvarnost recipročno
postaje ostvarena budućnost. Imaginacija je dodata realnoj priči,
ali nije prizemna. Oslanja se verovatno na događaj koji nije
izmišljen. Jednostavno reklo bi se imaginacija ponire sama u
razumnost naracije, pa je dovoljno i samo iskazivanje kroz priču.
Tanatos,
pranagon je ovde pritsutan - uživeo, preživeo, moćan i nepobediv.
Sem ako vidimo svoju senku, dvojnika kako sleže ramenima na istom
mestu gde su se rastali. U laboratoriji.
Čak je i
ljubav deo pre Tanatosa nego Erosa. Sadizam, pohota, razbludnost su
reči pandani za Aleksu i Anu. Same scene mučenja, morbidna ljubav i
dijalog su pomalo, kako je to hteo i autor da predstavi, prepune
sadističkog iživljavanja nad mogućom žrtvom, kako bi se izbavio
od smti i užasa. Tako dolazi u pitanje jedan stvaralački svet,
ali da li je to poetičko, narativno ili imaginativno?
Ovde ljubav
proizlazi iz nagona prema smrti tj. nagona prema životu. Ljubav
gledana očima lika donosi strah i kulminira u tajnu života, da bi
se tako ne ovaplotio, već iživeo, ne donoseći čak ni samim aktom
ništa naročito. Ni smrt, ni život, niti oslabađanje, niti grižu
saveti. Ona donosi sirove činjenice života, sadizam u ulogama roba
i gospodara, onaj neprestani strah - da li je ljubav dovoljna ako je
sama po sebi data kroz proces seksualnosti. Na to pitanje pisac nije
dao odgovor. Konačna istina je ne u laboratoriji za klonove, već
negde u podsvesti lika, koji je izgradjen da bude svedok, a ne
učesnik, greškom uhapšen.
Etičnost
romana izvire delom iz realističnog stava pisca (dogadjaji su
mogući, naracija je više retorička nego poetička), u pitanju je
naličje ljudskih vrlina. Da li ih ovde zaista ima? Reklo bi se
ništa nije sveto, sve je dozvoljeno, nema cilja. Junaci su
prepušteni stihiji, a naracija to stišava.
Nema
suprotnosti, ima dela, smrti i ponovnog života.
Izvesna
atmosfera napetosti prati ovaj roman. Kao da je delo težilo da
bude psihoforma, psiho akt, ludilo koje obuzima ljude, jedno doba
tamo na nekoj koti.
Teško je
pomiriti ove dve tvrdnje da realizam i psiho roman mogu da budu jedno
te isto. Imaginacija je postepeno opadala, da bi svela radnju i
likove na obično, civilizacijski moguće i uprkos svemu
bespovratno.
Tanja Pajic
Нема коментара:
Постави коментар