TRAGIČNI JUNAK I OČAJ

Prva recenzija pesmarice "Na tragu svetlosti"

Opredeljenje za poetski, pesnički ili prozni izraz, ta nedoumica u kojoj se autor Stevan Šarčević nalazio, najzad je razrešena. Srećno po njega, a i nas, čitaoce. Pobedio je pesnik u njemu.

Ponekad se čini ( ubeđenja sam gde će tako ostati i ubuduće) kako još nije postao svestan činjenice da se u poeziji bolje snalazi, bolje izražava, preciznije prenosi ono do čega mu je stalo: osećanja u kojima se nalazi.

Jer, Šarčević ne radi ništa drugo u svom izrazu, bilo u stihu bilo u pričama, do upornog nastojanja da čitaocu prenese ono neopisivo, teško, mučno stanje unutarnje napetosti koje prati svakog osetljivog stvora u nekim teškim momentima.

Zaista ne znam koje to muke pesnika more, nadam se nikakve, nadam se kako je njegova ekspresija plod jake imaginacije, zanosa, ne one stare maksime gde velika nevolja stvara velika dela. Ne poznajem autora, te mi to neznanje dolazi poput blagoslova.

Šarčevićevu zbirku „Na tragu svetlosti“ čitao sam kao dramski tekst. Ne kao poeziju. To ostavljam, pesnicima, signalistima, dadaistima, postrenesansim modernistima i inima. Za mene je to monodrama u stihovima. Zato je tako i treba analizirati, kao izlazak iz tame prema onome što naslov govori.

Šarčevićev junak, „onaj koji pesme peva“, tragičan je u svom sukobu sa samim sobom. Tragični likovi obično imaju sukob sa nekim antagonstom, nekom spoljnom silom oličenom u mnoštvu koje ih ili ne razume ili sprečava u namerama koje gledalac, čitalac podržava. Često to oboje. Šarčevićev lik ima drugačije nevolje, on je u sukobu sa nečim mračnim, neiskazivim, nečim što je izgubio, čemu teži i svestan je kako ga ne može dostići. Da li je to ljubav? Moguće, na to sve pesme ukazuju. Da li je to kontakt sa ženom koja ljubav više ne prepoznaje?

Očaj je stanje nemoći, bespomoćnosti u kojem se pevač nalazi. Namerno govorim „pevač“, ne pesnik, ne Šarčević, jer treba razdvojiti lik pesnika od njegovog poestskog sapatnika. Šarčević tvori predivne slike, prvenstveno tu mislim na pesmu „ U redu“, ali zna da zapeni u nekom svom gnevu, nekoj svojoj borbi shvatljivoj samo njemu.

On hoda tankom granicom između delovanja i nedelovanja koja jeste očaj, stanje što parališe, čini te nemoćnim i tu vrstu psihičkog potresa koji prožima njegovog junaka prenosi veoma uspešno.

Zemun 3.jun2013

T.S

Aka Aleksije D.