Autor - Lidija Beatović
Odmah da priznam: i pored njegove knjiške forme, ja
ovo izdanje nisam smatrala "knjigom" tokom čitanja. Nema
ničeg negativnog u ovom mom zapažanju, naprotiv, ali tome ću se
vratiti kasnije.
Isto tako, spremno priznajem da znatan broj priča nisam uspela da u potpunosti shvatim, i o njima zaista ne mogu da govorim, sem krajnje uopšteno. Neke od priča su me izgubile svojim vrlo specifičnim građenjem saspensa koji me je ostavio potpuno zbunjenom po pitanju šta se to u priči zapravo desilo. E sad, pošto ne želim da materijal sebi objašnjavam bilo kakvim učitavanjima, takvim pričama se nisam vraćala, računajući da sve ono što ne uspem da razumem iz prvog čitanja nije meni ni namenjeno.
Od ostalih priča najviše me se dojmila Partija, Radoslava Slavnića: ambiciozna i angažovana, ostavila je utisak najzaokruženije i najsadržajnije priče sa kojom sam se u potpunosti i bez zadrške razumela. Ako i smatram da bi joj dobrodošao urednički zahvat, priznajem da on ne bi znatno uticao na moj dojam, nego bi naprosto ojačao već prepoznate kvalitete same proze. Dalje, bez nekog značajnijeg redosleda u ovom nabrajanju, priča Poklon Gorana Segedinca također bi profitirala od uredničkog zahvata, pošto mi se na nivou ideje dopala, ali me je na nivou izvedbe najmanje dvaput ostavila u blagoj nedoumici. Isto važi i za priču Praznik koja bi bila daleko upečatlljivija da se daljom razradom poravnalo onih nekoliko neravnina u unutrašnjoj logici samog pripovedanja. Surovije uredničke ruke bi uveliko pridonele i Noćnoj straži Borisa Mišića, koja me je naterala da neke sitnije nepoznanice sama rešavam pretpostavkama koje možda i nisu u skladu sa autorovom namerom, nego su više plod moje procene kako bih ja volela da je priča tekla. Za priču Tetsuo i Čekić Ivice Milarića ne mogu reći da je nisam razumela, ali priznajem da nije uspela dublje da me zaintrigira. Isto tako, priznajem da su moje zamerke za priču U magli Saše Robnika sasvim u subjektivnom domenu ličnog ukusa, pošto sam u njoj prepoznala insistiranje na onoj vrsti humora koji mi nije blizak, uglavnom zato što mi svojom neozbiljnošću u velikoj meri trivijalizuje zaplet. Ali, kako rekoh, to je moja krajnje subjektivna procena koju više proizvodi moj svetonazor, a to važi i za obe priče Stevana Šarčevića: Frekvencija, sa svojim nezgrapnim korištenjem prideva i Ponoćna zvona, sa čvornovatim kalemljenjem prošlog vremena na sadašnje i erotskim detaljisanjima, ostavile su mi utisak nenamerne parodije.
No, kao što rekoh, zamerke uzimaju u obzir činjenicu da ovo ipak nije knjiga u pravom smislu te reči: ovo je fanfic projekat koji ispunjava prazninu nastalu izostankom fandomskih časopisa. Žanrovski gledano, ovo jeste najpodesniji pristup za kratku formu, i sasvim je moguće da su moje ocene priloga najverovatnije prezahtevne, pošto ja očigledno nisam ciljna grupa kojoj se većina priča obraća. Ali sam fenomen je svakako vredan pažnje i podrške, i to iz mnogo razloga od kojih je meni najbitniji taj što projekat izravnije obraća i direktnije komunicira sa publikom negoli bilo koji u zadnjih 5-6 godina. Fanfic po svojoj definiciji podrazumeva upravo takvu interakciju, a ona odavno već nije prisutna, i pored znatnog broja virtuelnih okupljališta za žanrovske ljubitelje. U zadnje vreme celokupno amatersko izdavaštvo ovisi o svemu samo ne o publici, a sistemi filtracije početničke proze su svedeni uglavnom na same izdavače, koji objavljuju uglavnom ono što im se lično sviđa. I mada ja stvarno ne želim ovom prilikom da ulazim u vrednovanja takvog stanja stvari, ipak smatram da ostaje dovoljno prostora i za ovakve projekte, ma koliko ih neki smatrali manjkavima.
Za razliku od autorske zbirke u kojoj autori početnici nude desetak jedan-drugom-generički-sličan radova, ovde se otvara veća mogućnost da u nekolicini priča različitih autora i različitih svetonazora nađete nešto za sebe, a već to samo po sebi više opravdava postojanje samog izdanja. Isto tako, ovo je izdanje koje ne traži ama baš ništa što dobronameran čovek ne bi bio u stanju da pruži: ne traži pare, ne uzima tržište, ne očekuje ama baš ništa osim prilike da dođe do onih koje će možda zanimati. Tako da, oni koji to mogu i žele neka pomognu savetom i prilogom, a oni koji to nisu stanju, nek se prisete da u svetu u kom ionako već cvate hiljade svakoraznih cvetova i ovaj ima jednakog prava na svoje parče neba.
Isto tako, spremno priznajem da znatan broj priča nisam uspela da u potpunosti shvatim, i o njima zaista ne mogu da govorim, sem krajnje uopšteno. Neke od priča su me izgubile svojim vrlo specifičnim građenjem saspensa koji me je ostavio potpuno zbunjenom po pitanju šta se to u priči zapravo desilo. E sad, pošto ne želim da materijal sebi objašnjavam bilo kakvim učitavanjima, takvim pričama se nisam vraćala, računajući da sve ono što ne uspem da razumem iz prvog čitanja nije meni ni namenjeno.
Od ostalih priča najviše me se dojmila Partija, Radoslava Slavnića: ambiciozna i angažovana, ostavila je utisak najzaokruženije i najsadržajnije priče sa kojom sam se u potpunosti i bez zadrške razumela. Ako i smatram da bi joj dobrodošao urednički zahvat, priznajem da on ne bi znatno uticao na moj dojam, nego bi naprosto ojačao već prepoznate kvalitete same proze. Dalje, bez nekog značajnijeg redosleda u ovom nabrajanju, priča Poklon Gorana Segedinca također bi profitirala od uredničkog zahvata, pošto mi se na nivou ideje dopala, ali me je na nivou izvedbe najmanje dvaput ostavila u blagoj nedoumici. Isto važi i za priču Praznik koja bi bila daleko upečatlljivija da se daljom razradom poravnalo onih nekoliko neravnina u unutrašnjoj logici samog pripovedanja. Surovije uredničke ruke bi uveliko pridonele i Noćnoj straži Borisa Mišića, koja me je naterala da neke sitnije nepoznanice sama rešavam pretpostavkama koje možda i nisu u skladu sa autorovom namerom, nego su više plod moje procene kako bih ja volela da je priča tekla. Za priču Tetsuo i Čekić Ivice Milarića ne mogu reći da je nisam razumela, ali priznajem da nije uspela dublje da me zaintrigira. Isto tako, priznajem da su moje zamerke za priču U magli Saše Robnika sasvim u subjektivnom domenu ličnog ukusa, pošto sam u njoj prepoznala insistiranje na onoj vrsti humora koji mi nije blizak, uglavnom zato što mi svojom neozbiljnošću u velikoj meri trivijalizuje zaplet. Ali, kako rekoh, to je moja krajnje subjektivna procena koju više proizvodi moj svetonazor, a to važi i za obe priče Stevana Šarčevića: Frekvencija, sa svojim nezgrapnim korištenjem prideva i Ponoćna zvona, sa čvornovatim kalemljenjem prošlog vremena na sadašnje i erotskim detaljisanjima, ostavile su mi utisak nenamerne parodije.
No, kao što rekoh, zamerke uzimaju u obzir činjenicu da ovo ipak nije knjiga u pravom smislu te reči: ovo je fanfic projekat koji ispunjava prazninu nastalu izostankom fandomskih časopisa. Žanrovski gledano, ovo jeste najpodesniji pristup za kratku formu, i sasvim je moguće da su moje ocene priloga najverovatnije prezahtevne, pošto ja očigledno nisam ciljna grupa kojoj se većina priča obraća. Ali sam fenomen je svakako vredan pažnje i podrške, i to iz mnogo razloga od kojih je meni najbitniji taj što projekat izravnije obraća i direktnije komunicira sa publikom negoli bilo koji u zadnjih 5-6 godina. Fanfic po svojoj definiciji podrazumeva upravo takvu interakciju, a ona odavno već nije prisutna, i pored znatnog broja virtuelnih okupljališta za žanrovske ljubitelje. U zadnje vreme celokupno amatersko izdavaštvo ovisi o svemu samo ne o publici, a sistemi filtracije početničke proze su svedeni uglavnom na same izdavače, koji objavljuju uglavnom ono što im se lično sviđa. I mada ja stvarno ne želim ovom prilikom da ulazim u vrednovanja takvog stanja stvari, ipak smatram da ostaje dovoljno prostora i za ovakve projekte, ma koliko ih neki smatrali manjkavima.
Za razliku od autorske zbirke u kojoj autori početnici nude desetak jedan-drugom-generički-sličan radova, ovde se otvara veća mogućnost da u nekolicini priča različitih autora i različitih svetonazora nađete nešto za sebe, a već to samo po sebi više opravdava postojanje samog izdanja. Isto tako, ovo je izdanje koje ne traži ama baš ništa što dobronameran čovek ne bi bio u stanju da pruži: ne traži pare, ne uzima tržište, ne očekuje ama baš ništa osim prilike da dođe do onih koje će možda zanimati. Tako da, oni koji to mogu i žele neka pomognu savetom i prilogom, a oni koji to nisu stanju, nek se prisete da u svetu u kom ionako već cvate hiljade svakoraznih cvetova i ovaj ima jednakog prava na svoje parče neba.
Нема коментара:
Постави коментар