SUZE

     Znate, bilo je dobro. Bilo je jebeno dobro. Doduše, znao sam da postoje mesta o kojima nije govorila i dani koje nije pominjala, ali nije me bilo briga. Pojavila se tek tako. Niotkuda. Prošetala se palubom, vodila ljubav sa mnom i ostala.

„Beskrajno te volim“, rekoh pokušavajući da uhvatim njen duboko zeleni pogled.

„To je čudno. Mene niko ne voli“, odvrati ona posmatrajući neku tačku na plafonu kabine, negde povrh mene.

„Netačno. Ja te volim“, pokušavao sam da je ubedim.

„Zato i jeste čudno“, upilji se najednom očima boje žada u mene, „Ja nisam kao druge. Plačem i kada sam srećna“, reče kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

„Ne i pored mene“, odbrusih nabusito, „severnjaka ili voliš ili mrziš. Kraj njega ne plačeš.“

„Umem da zaplačem i dok vodim ljubav“, nastavila je da se mazi, „Samo ćutim a ogromne suze mi se slivaju niz lice“. Mogao sam osetiti njen nemir i miris okeana. Dremao je duboko u njoj.

„Plači devojčice“, rekoh, „napravićemo jezero, spustiti čamac i veslati dok se boje ne utope u beskonačnost“, govorio sam, ali ponekad patetišem tek tako. Iz čista mira

„Predivno je. Volela bih tako da nestanem“, odvrati ona, „bilo bi lepo da iščeznem dok nijanse postaju muzika, a boje ništavilo“. Mislio sam da se zajebava. O, kako sam samo pogrešio.

     Ljubav je uvek čudo i prekratko traje. Sad kad je nema posmatram pučinu i često pomišljam kako sam morao znati da postoji mesto koje je čeka i dani kojima će se vratiti. Nije se tek tako stvorila na palubi nasred okeana. A onda shvatim da sam u stvari sve vreme znao istinu, ali sam se nekako nadao da će i mene povesti kad bude odlazila.

     Možda kopno više i ne postoji. Zalud vetrovi i oluje. Nešto me štiti, a ne mogu da dokučim kako.

     Večnost sam dobio, a ljubav izgubio.

     Mene je čekala, o meni maštala. Ja sam je uzdigao i ja sam je ubio. Znam da sam jedina stvar zbog koje je zaplakala dok su boje bledele i zvukovi postajali nejasni.

     Plovim dalje. To je jedino važno.