TROPIKANA - Sedmo poglavlje

Vreme naglo zahladnjuje, doba je loženja, a nepomičnost me nervira. Izbegavam urbane delove grada, ali zato utoliko radije odlazim u potragu za ogrevom.

Mrak uveliko pada kad Zoran i ja završavamo sa poslom i krećemo kući. Prohladno je veče i čini mi se kao da rata nikad nije ni bilo. Već izdaleka vidimo dva terenca zaustavljena pred kućom i neuobičajeni prizor nas navodi na oprez. Ostavljamo kolica i lagano prilazimo - da bi ugledali jezivi prizor. Svi članovi zajednice kleče na sredini dvorišta opkoljeni ljudima vojničkog držanja. Cevi automatskog oružja su uperene ka cigošima. Pred matorim nadnosi se elegantni tip i gura mu pod nos parče papira. Izbrazdano starčevo lice je obliveno krvlju i sve jasnije čujem odsečne reči upućene ošamućenom dedici.

- Govori strvino, gde je! Znamo da je ovde!

- Nikad ga nisam video... - svaki odgovor prati udarac cevlju pištolja po nosu.

- Ne igraj se sa mnom. Kaži gde je i dobićeš hiljadarku.

- Ne znam... - Udarac.

- Spalićemo vam kuću budalo matora! Misli na svoje, zima dolazi! Gde je?

- Ne znam... - Umesto udarca sada mahnu svome čoveku koji snažnim zamahom ubacuje nešto u

kuću. Eksplozija raznosi južni zid koji smo sa Zoranom letos iskrpili. Đubre je u kuću ubacilo

kašikaru. Znam koga traže i jeza koja me je u početku podilazila pretvara se u bes. Skočio bih, ali

Zoranove snažne ruke me pritiskaju.

- Poslednji put te pitam, gde je ovaj čovek – Ledeni prizvuk u promuklom glasu plaćenika

najavljuje veliko zlo. Kada matori ponovi da ne zna, ni ne okrenuvši se, zver ispaljuje metak u

glavu jednom od Zoranove braće. Sad više Zoran ne može da me zadrži. Jurnuh ka urušenom šahtu

i napipavam paket. Dok odmotavam pištolj, čujem još jedan pucanj i znam da je još neko mrtav,

Kesu sa novcem zbrzano trpam u džep i jurim ka dvorištu. Zastajem na ulazu, podižem pištolj ka

hladnokrvnom ubici i derem se:

- Ovde sam idiote, pokušaj da me uhvatiš.- Možda i nisam neki strelac, ali ceo šaržer ispaljen u

njegovom pravcu dobra je osnova za veru da ga je bar jedan metak pogodio. Ne proučavam dejstvo

pucnjave. Čim pištolj škljocnu u prazno bacam ga i jurim ka najbližoj ruševini. Čopor je toliko

iznenađen mojom pojavom da im ne pada na pamet da upotrebe oružje. Kada rafalna paljba iz

mnogo cevi osipa kišu olova za mnom, već hitam ka sledećoj ruševini. Iskusan u izbegavanju

kuršuma mnogo boljih strelaca osluškujem udarce metaka po ciglama koji govore da je njihova

zamisao o mome položaju potpuno pogrešna. Sa velikim olakšanjem registrujem paljenje motora i

znam da su preživeli bezbedni. Budale će juriti okolo tražeći me i više se neće vraćati u dvorište. Ne

obraćajući više mnogo pažnje na njih dugo trčim skrivenim zavojitim putićima i posle čitave

večnosti najzad padam kraj jednog zida boreći se za vazduh.

Ja, koji nikada u životu nisam zaplakao, možda sam sada vrlo blizu toga. Ne mogu da se vratim. Neko je dojavio moju poziciju i to će ponovo učiniti. Jedini način da sačuvam živote domaćina je da ih nikada više ne vidim. Grč mi steže želudac, grlo se suši, a oči vlaže. Valjda od hladnoće.

Sledećeg dana vraćam se životu koji znam. Mračne krčme i noćni klubovi dočekuju me raširenih ruku.

Nejasni dani prolaze. Uporno tražim nevolje, one mene ne nalaze. Gde god bančim, šaroliko društvo pije na moj račun. Kelneri me dočekuju kao brata, nekakvi drugari me prate, čudne mi žene izjavljuju ljubav. Novac se topi i samim čudom niko me još nije zaklao zbog njega. Globalovi lovci me ne primećuju iako im plešem pod nosom, potajno priželjkujući da me pronađu. Kao da ne veruju da ću se tako izložiti. Uzalud me traže po budžacima i ruševinama. Nije im ni najmanje sumnjiva pijandura što troši bogatstvo za bogatstvom i izaziva ih svojom neopreznošću. Ponekad ugledam čak i groznu ženu koja me je u ovo stanje dovela, stalno pod paskom svog gorile, redovno praćena kakvom lepoticom, uvek u Tropikani.

Najzad novca nestaje, a sa njim i prijatelja. Oni što me juče uzdizaše, šutiraju me, kelneri ulizice izbacuju me kao vreću. Glavobolja prestaje i počinjem da mislim, mada to najmanje želim. Tek dobrano kasnije dolazi urlajuća glad.

Glad je dobra - otvara logiku.

Rešenje je, u stvari, sve vreme bilo nadohvat ruke, samo ga nisam video. Bilo mi je previše dobro. Ako u ovom nakaradnom svetu postoji izvor informacija, to je Markiz. Imam čime da ih platim - CD je i dalje tamo gde sam ga sakrio.