B.K., izdanak imućne porodice, bio je
visok, uzan u bokovima, širok u ramenima, grgurave tamne kose i
prodorno plavih očiju. Noću se nije smucao, nit' je pio i pušio,
nit' su ga sa curama prečesto viđali. Čim je objavio veridbu, otac
mu je prepisao polovinu imanja i kupio kuću u varoši.
Desilo se dan, dva pre njegovog
venčanja.
Nejasno je bilo sve. Vrata su bila
zaključana, tragova provale nije bilo, komšije ništa nisu čule.
Pronađen je go k'o od majke rođen, ruku i nogu vezanih pertlama iz
patika, ustiju zapušenih sopstvenim gaćama. Telo mu je bilo prepuno
ozleda u vidu masnica, podliva i dugačkih rasekotina. Patolog je
tvrdio da je smrt nastala kao posledica dugotrajnog šibanja. Pa
opet, izuzev krvi i potrgane odeće u njegovoj neposrednoj blizini,
kuća je bila u savršenom redu. Nigde tragova borbe, nigde pomerenog
jastučeta ili naboranog tepiha. I ne samo to; Nigde nijednog
neopranog suda, skrivene paučine ili zrnceta prašine. Neobična
slika momačke kuće. Zalud su traženi otisci i tragovi. Nije ih
bilo. Svedoci nisu postojali, ili ih policija nije pronašla. Zalud
ideje o tragično svršenoj ljubavnoj raspravi; njegova je verenica u
trenutku zločina bila desetinama kilometara daleko, u poseti
roditeljima.
Jedini trag predstavljao je zlatni
prsten sa ugraviranim rečima „zauvek zajedno“ na žrtvinom
nožnom prstu. Poreklo prstena je ubrzo otkriveno, ali uzalud.
Gospođa Radivojević, kojoj je pripadao, bila je težak bolesnik,
mesecima vezana za bolničku postelju. Po njenim rečima izgubila ga
je pre dvadesetak godina u ćerkicinoj školi, posle jednog
roditeljskog sastanka.
Tako je slučaj ostao nerešen i
godine su prolazile.
***
Gospođa Radmila, penzioner, tog je
jutra u dvorištu kuće u koju se tek uselila, odlučila posaditi
geranije. Otkad je njen, sad već bivši suprug, u svojoj šestoj
deceniji izgubio razum i zablentucao se u trideset godina mlađu
ženu, život joj je krenuo nizbrdo. Kako ju je stan neprijatno
podsećao na spokojne dane, poklonila ga je sinu i preselila se
ovamo. Bilo je očito da se o bašti predugo niko nije brinuo, pa je
bilo ozbiljnog čupanja korova, žuljanja trave i grabuljanja
zapuštene ledine.
Taraba komšijske kuće, na kojoj je
već poodavno stajao natpis „Na prodaju“, bila je ruinirana i
gospođa Radmila je upravo razmišljala da bi trebalo nešto
preduzeti po tom pitanju, kad je zapazila neznanca kako prolazi
susednim dvorištem. Pošto je prethodno upoznala vlasnike kuće, a
stranac je sopstvenim ključem otključao vrata, gospođa Radmila je
poverovala da se našao kupac i da će se za oštećenu ogradu on
pobrinuti. Nekih sat vremena potom, kad je, zabavljena grabljicanjem,
već i zaboravila na došljaka, primeti da stranac odlazi, zapažajući
jedan neobičan detalj: čovek je, uprkos poodmaklom proleću, nosio
rukavice. Gospođa Radmila ga je ubrzo potom izbacila iz glave.
Leto je uveliko odmaklo, susedna kuća
je i nadalje zvrjala prazna, kadli jednog vrelog četvrtka gospođa
Radmila ponovo ugleda došljaka. Uprkos vrelini, rukavice nisu
izostale. Ovog puta radoznalost je prevladala. Čim je stranac ušao
u kuću, gospođa Radmila se provukla kroz oštećenu tarabu i
prišunjala do komšijskog prozora. U prvi mah ništa neobično nije
zapazila, da bi tek naknadno shvatila šta je čudno. Kuća je bila u
savršenom redu, iako u nju, navodno, godinama niko nije zalazio.
Nigde paučine, nigde prašine. A onda je ugledala i zašto je to
tako. Posetilac je, naoružan metlom i pajalicom, detaljno čistio
kuću. Pažljivije pogledavši, gospođa Radmila zapazi da su
strančeve oči prepune suza. Osetivši se neprijatno, napustila je
dvorište, a nedugo zatim je ugledala neznanca kako odlazi.
Sledeći dan je preko informacija
saznala telefonski broj vlasnika kuće. Smatrajući sebe lukavom,
raspitivala se o nekretnini, pa je najzad, kao nezainteresovano,
postavila pitanje da li neko obilazi kuću. Kad joj je odgovoreno da
to već godinama niko ne čini, predstavila se i saopštila im je
svoje zapažanje.
Umesto vlasnika, na vrata je isti dan
pokucao policijski inspektor Brkić, koji ju je detaljno ispitao o
čudnome svatu. Nažalost, Gospođa Radmila nije umela da mu pruži
nikakve informacije izuzev onoga što je videla, a to zaista nije
bilo od neke koristi. Nije se potrudila ni da zapamti registarske
tablice strančevog auta. Poseta se završila dogovorom da će
gospođa Radmila prijaviti svaku sledeću neznančevu posetu.
***
Inspektor Brkić tog jutra nije bio u
najboljem raspoloženju. Nije u pitanju bila samo promena godišnjeg
doba i njegova urođena odbojnost prema jeseni. Rano izjutra se
posvađao sa zvocavom suprugom, otkrio je da mu je komšijsko pseto
prekopalo ružičnjak, potom je otkinuo retrovizor pokušavajući da
se uparkira i najzad se polio vrelom kafom čim je stigao na posao.
Kad je pozornik u kancelariju uveo čikicu u demodiranoj odeći i
saopštio kako ga je priveo po prijavi gospođe Rade, naročito
naglašavajući reč „gospođa“, nije se mogao prisetiti o čemu
se radi. Tek kad je pozornik naveo odakle je pokupio to kukavno
stvorenje, setio se raskokodakane starice. Poseo je čikicu, otpustio
pozornika i duboko uzdahnuo. Čovek nije delovao kao kriminalac. Pa
opet, pravila su pravila.
- Kako se zovete? - postavi inspektor
rutinsko pitanje.
- Miloje Maričić. - odvrati
privedeni.
- Šta ste radili u toj kući? - čovek
podiže na Brkića teleće vlažne oči.
- Pospremao. - reče kao da je to
najprirodnija stvar na svetu.
- Odakle vam ključ? - pitao je
inspektor tek reda radi.
- Dobio sam ga. - odgovori čikica, ali
se u njegovom izrazu pojavio nemir.
- Od koga ste ga dobili? - naže se
inspektor Brkić ka sagovorniku koji je najednom spustio pogled.
Odgovor nije dolazio. Brkić ustade i poče pretraživati vitrinu,
odakle je najzad izvadio jedan dosije.
- Znate li uopšte šta se dešavalo u
toj kući? - reče položivši akte na sto. Miloje Maričić je
ćutao. Najzad Brkić otvori dosije i iz njega ispade prsten koji se
zakotrljao po patosu. Reakcija privedenog je bila neočekivana.
Podigao je prsten i najednom stao ridati.
- Uzeli ste mu ga! Uzeli ste mu ga! -
ponavljao je neprestano.
- Kome smo ga uzeli? - Inspektor Brkić
je iznenada podsećao na pitbula koji je nanjušio krv.
- Njime sam ga prstenovao! - beše
poslednje što je Miloje Maričić rekao. Nisu pomagale ni pretnje ni
obećanja. Nešto kasnije smestili su ga u pritvor.
***
Sledeće jutro, Miloja Maričića
zatekoše obešenog o sopstvene pantalone. Bio je mrtav već tri sata
i čuvar je zaglavio disciplinsku zbog spavanja na dužnosti. Istraga
je pokazala da je Maričić pre penzionisanja bio zaposlen kao
učitelj u istoj školi koju je pohađao i pokojni B.K., ali to je
bila jedina veza, pouzdano utvrđena. Maričić je živeo sam poput
psa. Svedoci, negdašnje kolege iz odeljenja pokojnog B.K. potvrdili
su da je u njihovom odeljenju Miloje Maričić nekoliko puta držao
časove kao zamena kad bi njihov učitelj odsustvovao. Pamtili su ga
kao veoma blagog čoveka. Slučaj je zaključen, a skromna imovina
Miloja Maričića prodana je na aukciji. Sve što je posedovao bilo
je nedovoljno da pokrije troškove sahrane. pa je opština
nadoknadila razliku.
***
Tek što su se duhovi u varošici
smirili i razgovori vratili cenama na pijaci, fudbalu i ogovaranju,
novinar lokalnog nedeljnika intervjuisao je gospođicu Svetlanu
Radojković koja je evocirala svoje uspomene iz osnovne škole. Mlada
dama je tvrdila da je svojevremeno pokojni B.K. bio izraziti vetropir
i da je imao poseban pik na povučenog prosvetnog radnika Miloja
Maričića, te da ga je neprestano provocirao i ismejavao. Iako se
gospodin Miloje Maričić neprestano sklanjao pred obesnim detetom,
ovaj ga je neprestano progonio. Kulminacija njihove netrepeljivosti
usledila je pri jednom času koji je pokojni ubica, tada učitelj na
zameni, držao u njihovom odeljenju. Pokojni B.K. je najpre pustio na
slobodu ko zna gde ulovljenu beloušku, čime je izazvao haos među
decom. Kad ga je učitelj prekoreo, stao je da ga vređa, da bi ga na
kraju pogodio u glavu teglom iz koje je prethodno oslobodio zmiju. To
je prevršilo svaku meru i učitelj je izgubio strpljenje, pa ga je
položio preko klupe i isprašio mu je guzicu velikim školskim
lenjirom. Međutim, to mu nije bilo dovoljno, nego mu je svukao
pantalone i nastavio da vošti po goloj guzici sve dok nije
prokrvarila.
Članak je izazvao haos. Uskoro se još
nekoliko mladih ljudi prisetilo spomenutog događaja, ali oni su
priču dopunili još nekim činjenicama. Ta je kazna bila prelomna
tačka u životu pokojnog B.K. Posle toga se iz obesnog i razmaženog
deteta pretvorio u uzornog i mirnog učenika. Duhovi su se ponovo
razbuktali i mnogo se nepouzdanih glasina pronosilo o tome da su
Miloje Maričić i B.K. često viđani zajedno. Čak su neki varošani
počeli tvrditi da su po objavljivanju veridbe pokojnog B.K., često
viđali Miloja Maričića kako šeće kraj njegove kuće.
Svakog čuda za tri dana. Roditelji
pokojnog B.K. su se odselili iz varošice i meštani su ubrzo
zaboravili na uznemirujući događaj. Život se vratio u kolotečinu.
***
Neobični događaj je samo još
jednom, mnogo godina kasnije, u istom lokalnom glasilu spomenula
izvesna gospođa Nadica Milisavljević, udovica stražara ražalovanog
zbog slučaja Maričić. Navodno, iako to nikada nikom nije rekao,
one večeri kad se Miloje Maričić obesio, njen muž je razgovarao
sa potištenim ubicom. Poslednje reči Miloje Maričića bile su:
- To je bio jedini način na koji mi je
dozvoljavao da ga dodirnem. Znate, voleo sam ga.
Нема коментара:
Постави коментар