DAN POSLE KRAJA, Poglavlje VIII

Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA

Ostavši sam Aleksa je neko vreme besneo ne mogavši nikako da se pomiri sa hladnokrvnim Aninim postupcima. Kako je vreme prolazilo, pojavile su se tegobe koje su potpuno potisnule svaku iole razumnu misao u njemu. Naime, sve je jasnije osećao dvojako delovanje ispijene vode. S jedne strane više nije bilo one besomučne žeđi, ali se zauzvrat u njemu sve više budila glad. Stomak je počeo da krči i zahteva obrok. Malo pomalo to se počelo graničiti s bolom. Još je neprijatniji bio pritisak u bešici. Ispijena tečnost je zahtevala da bude izbačena. Koliko god se naprezao, nije uspevao da nađe rešenje za tu nevolju. Ruku vezanih iza leđa bio je nesposoban da otkopča pantalone. Neko vreme je dovikivao kletve, potom molbe, ali sve je bilo uzalud. Oko njega su bili samo muk i tama. Najzad postade neizdrživo i ispustio je sve u gaće.

Posle nekog vremena glad i očaj su ga saterali u stanje potpune apatije, pa je prestao gotovo i da se pomera. Jednostavno je ležao kao balvan i čekao trenutak kada će začuti lupkanje potpetica niz hodnik. Zapravo, to je bila jedina izvesnost u svem očaju njegovog položaja.

Sve mu je neprijatnija bila vlaga na pantalonama. Kao da nije bilo dovoljno što su mu najosetljiviji delovi zebli, već je i amonijak iz mokraće počeo da ga iritira i to se najzad pretopilo u nešto između svraba i štipanja.

U trenutku kad se Ana pojavila već je bio na ivici delirijuma. Svetlost ga je opet zaslepela, ali nije imao ni snage ni volje da se pomeri. Nastavio je ležati poleđuške, blago savijenih kolena.

- O, bože... Upišao si se- reče Ana spuštajuči šerpu s vodom na patos. Otvorivši oči, Aleksa je isprati pogledom dok se smeštala u stolicu i koliko god da je se užasavao, nije mogao a da ne primeti koliko je to lepa žena, mada ne od one budalasto naivne mladalačke vrste toliko slavljene po medijima, nego jedne potpunije i zavodljivije pojave. Zračila je zrelom ženstvenošću, podsećajući na vina iz najboljih godina. Na ovalnom licu najistaknutije su bile krupne bademaste oči kojima su teški kapci i duge trepavice davale izgled večite pospanosti i nezainteresovanosti, iako mu je instinkt govorio da ništa ne promiče njenom pronicljivom pogledu. Usne su bile pune i senzualne, a nos snažnog grebena, u sredini naizgled prelomljen, pa je u kombinaciji sa izraženim jagodicama činio da pomalo podseća na pticu grabljivicu. Krasila ju je duga i bogata tamna kosa mestimično prošarana sedim vlasima, dok su blagi podočnjaci svedočili o mnogim neprospavanim noćima, a borice oko očiju i usana više asocirale na plač nego na smeh.

- Jesi li gladan?- zapita Ana iznenađujuće blago. Aleksa je osmotri. Sedela je nagnuta prema njemu, a noge, premda široko razmaknute u stopalima, bile su kolenima čvrsto pripijene jedna uz drugu. Pramen kose joj je pao preko desnog oka i to joj je davalo neki mladalačko buntovnički izgled. Umesto odgovora klimnu glavom, na šta se Ana nestašno nasmeši.

- Mogu te nahraniti. Dobro znaš šta je uslov za to.- oči su joj zaiskrile i još jače se nagla prema svom plenu. Aleksu najednom obuze bes. Šta to ova žena izvodi?

- Prokleti bili! Zašto mi jednostavno ne oduzmete odeću? Zar me ne držite već danima ovde protiv moje volje?!- viknu iznenada osnažen adrenalinom što mu je pokuljao krvotokom.

- Zašto? Zato što čekam da to sam poželiš. Šta bi ti falilo? Zar ne bi voleo da budeš mažen?-

- Izvrćete stvari, gospođo! Jebeno ste sve okrenuli naglavačke! Kakav ja to izbor imam ako neću da crknem od gladi?- Anina logika je bila surova i neumoljiva. Vreme je radilo za nju. Svaki minut je Aleksu činio slabijim.

- Nikakav. Samo da ostaneš bez glupog ponosa kojim se vi muškarci obično hvališete. Zar nije rečeno bolje grob nego rob? Zar ne bi više voleo da te zakopam ispod nekog svinjca negde na obali, pa da se do propasti sveta krmače seru po tebi? Samo treba da sklopiš oči i sačekaš da smrt dođe po tebe.- glas joj se najednom promenio i kao da je u njemu bilo neke gorčine.

- Kučko!- brecnu se Aleksa osokoljen njenim kolebanjem.

- Ne vidim zašto se toliko inatiš, Može ti biti lepo. Slušaj Aleksa, ko je jednom bio u mom zagrljaju želi ga ponovo. To je tako i ništa to promeniti ne može. Prepusti mi se i bićeš srećan. Kad si se uopšte poslednji put nasmejao? Znaš li šta je istina? Ti nemaš život i nikada ga nisi ni imao. Ja sam ti jedina šansa da sve zaboraviš.- dok je govorila Aleksa joj je posmatrao šake. Bile su uzane, dugih prstiju i negovanih noktiju. Delovale su oseljivo. Najednom se pokajao što je vikao na nju.

- Ana?- upitno izgovori njeno ime glasom sveštenika pred oltarom.

- Šta je?- iako je odgovor delovao grubo, jasno je osetio da Anu nešto muči.

- Zašto hoćete da me vidite razodevenog? Zašto vam je stalo da sam to poželim?- upita.

- Ne filozofiraj!- brecnu se ona i ništa mu nije jasnije moglo dati do znanja da je na pravom putu.

- Smatrate li me privlačnim?- nastavi da je propituje. Pogled joj je postao oprezan i uspravila se u stolici. Neko vreme je ćutala i tišina postade mučna.

- Kakve to ima veze? U mojim si šakama, mogu da radim šta mi se ćefne- odreza najzad. Aleksa je osećao nekakvu neusklađenost u njenoj intonaciji, ali nije mogao razabrati odakle to potiče.

- To nije odgovor. Smatrate li me privlačnim?- ponovi pitanje, ovog puta odlučnije.

- Da. Mislim da si zgodno parče.- spusti Ana pogled. Po prvi put se povukla i Aleksi bi zbog toga drago. Osmotri je još jednom i najednom postade svestan da želi njene ruke na sebi.

- To je pravi odgovor. Znate šta? Razgolitiću se za vas.- reče odlučno.

- Zauvek?- kad je Ana podigla glavu oči su joj iskrile radošću.

- Zauvek.- odsečno odvrati.

- Moraš biti pokoran. Kazniću te za neposluh.- u tom glasu je bilo i čežnje i pretnje. Aleksa postade svestan da ga to uzbuđuje.

- Kako god želite.- reče nesiguran koliko pantalone skrivaju napinjanje koje je osećao među nogama.

- Zamoli me.- naže se Ana ka njemu.

- Šta?- zagleda joj se Aleksa u proširene zenice. Ona ga je želela.

- Klekni i moli me da budeš moj rob.- glas joj je bio prepun strasti. Aleksa skupi snagu i podiže se na kolena.

- Molim vas.- pogled je spustio u gestu pokoravanja i to nije bila tek poza.

- Ne, ne, ne. Kaži: molim da budem vaša igračka dok sam živ.- insistirala je Ana.

- Molim da budem vaša igračka dok sam živ.- ponovi Aleksa bez razmišljanja.

- Sutra.- reče Ana i ustade nameštajući haljinu.

- Šta sutra?- zbuni se Aleksa posmatrajući njene korake što odmiču ka vratima.

- Sutra ću te načiniti svojim robom.- reče Ana pre no što zatvori vrata za sobom. Svetlo je ostavila upaljenim, a voda je ostala na patosu.