Traži se lik kog sam danas videla u busu broj 26. Onaj što je stajao u zadnjem delu. Sa crnim rancem, u beloj majici. Što ne nosi košulje da mršave ruke sakrije. I što oprašta kada ga laktom u bubrege udare.
Ne znam šta bih mu rekla kada bih ga našla. Ne znam ni da li bih mu se opet ne obratila. Ali želim da mi se pogled sa njegovim susretne, i da me iznova sa pola autobusa proguta. Zajedno sa debelom što ga je zaklonila, i sa onom nezgrapnom što ga je ugazila.
Traži se lik što je oko sebe koprenu tuge ispleo. Onaj što nikog ne primećuje i što kroz prozore uvek gleda zamišljeno. Što dostojanstveno nije seo kada se mesto ispred njega ispraznilo. Onaj što u očima neispisan roman krije, i što se retko smeje i retko se brije.
Traži se dečko koji nije izašao na mojoj stanici. Onaj što ne zna da ga tražim. Što sam mu se u mislima osmehnula, jer se uživo na to nisam usudila.
Нема коментара:
Постави коментар