Saša Robnik - TAKO JE GOVORIO TATA

Autor: Saša Robnik

Mrtav sam. U stvari nisam skroz, al’ biću kad završim ovo škrabanje pa se obesim. Mogu ja odmah, al’ prvo da zapišem šta se sve zbilo. Želim da se znade da mi je bilo 43 godine dok sam pisao ove redove, i da se zna da nit’ vojske služio, niti cure ljubio nisam.

Da me sada vidi tajo, a osećam da me iz nekog prikrajka posmatra, kazao bi mi ovako:

„Đuro sine, idiote moj. Pametnije rabote se od tebe nisam nadao. Glup si se rodio, glup si živeo i glup si skončao.“

Onda bi mi odalamio jednu dandaru iza ušiju.

Ali vidite, oca više nema. Odalamio je svoje. Mater ne pamtim, rekao mi tajo dok je još zemljom hodio da je umrla u onome smrdljivom atomskom skloništu donoseći me na svet.

Svakog jutra bi me drmao dok se ne razbudim pa bi išli da namirimo krave i konje. Ćutao je, pio mnogo vode i nije ni reč progovarao. Znao sam da ga je bolela glava a znao sam bogme i od čega.

Zatim bi upregnuli Pašu pa se zaputili na njivu. Tek tamo bi tata prozborio; psovao bi žito i krompir a najviše jalovu i otrovanu zemlju.

Ponekad bi nakon rada u polju zajahali konje pa cunjali duž potoka da nađemo fino mesto za pecanje. To sam mnogo voleo. Jedva sam čekao da kaže, dok smo gledali u plovke a konji pasli travu, ovako:

„Đuro sine, sada ću ti ispričati kakav svet nekad beše dok oni dilberi leta ’62 nisu postavili rakete na Kubu…“

Uvek je tako počinjao priče koje sam voleo da slušam, priče o svetu pre onog jada i raznim čudima u njemu. Ali više od svega sam voleo okupljanja sreza iako svake godine bi sve manje ljudi a bogme i sve manje cura.

Dok smo se jednom truckali ka vašarištu na kolima punim žita i krompira, rekao sam mu:

„Tata, ja bi da se ženim!“ a on ustavio zapregu, zagledao se onim svojim strašnim očima u mene, pa mi odalamio jednu iza ušiju i rekao ovako:

„Đuro sine, znao sam da si idiot čim si se rodio. Pa jesi li ti normalan? Nema ženidbe i gotovo. Zaboravi!“

Nagnuo je flašu, obrisao usta pa poterao Pašu.

„Ali tata, vreme mi je, a i dobro bi došla pomoć u kući…“

„Nijedne!“

Zaćutao sam i kovao plan. Znate, govorio mi je tajo ako zagusti da prislonim lotre kobili otpozadi al’ da pazim da me Paša ne vidi jer bi me mogao zveknuti kopitom. Onda se smejao dok se nije zakašljao i zakrkljao.

Kada bismo stigli na vašarište upitali smo se sa ljudima, sneli robu sa kola i podigli šator. Počela bi trgovina. Lovci bi nam donosili suvo meso a skitnice svakakve potrepštine iz spaljenih gradova. Kola bi se polako punila alatima, provijantom i flašama rakije. Tata se uvek dobro cenkao osim za rakiju. Tu je bio mnogo popustljiv.

Kada smo sav krompir i žito potrošili, kola prekrili i uvezali, tajo je otišao da besedi sa ljudima a ja sam potražio Ankicu. Ugledao sam je među curama, a i ona mene. Zagledali smo se još prošle jeseni kada je sa svojim ćaćom donela kuruz do kola. Odveo sam je dalje od vatre da nas ne gleda narod, kako bi sproveo svoj naum. Onda, gutajući knedlu, pitao sam je ovako:

„Ankice, bi l’ ti da budeš moja žena?“ a ona spustila pogled, crvena u licu, i tiho odgovorila:

„Bi.“

Taman da je poljubim od miline, da joj okusim usne, nađe nas tajo i poče da mi galami da se manem ćorava posla i još svakakvih gadosti. Tada sam dobio najjaču dandaru iza ušiju u životu, toliko jaku da su mi igrala nekakva svetla pred očima, a u ušima mi mnogo zvonilo.

Narod se okupio i smejao, a Ankica se prepala i pobegla. Onda naredi da podignem šator. Vraćajući se kući tata mi je objašnjavao, kako on veli, neke stvari. Govorio je ovako:

„Đuro sine glup si koliko si težak. Zar od onih mudrih knjiga koje noću čitaš nisi saznao da su cure jalove i zatrovane kao što je ceo svet? I ako slučajno dobiješ dete, ne bi bilo dobro jer bi imalo tri oka, pišu na prsima i svetlelo bi noću.“

Tada se počeo smejati i krkljati.

Stigli smo pred mrak na imanje i istovarili kola. Dok sam gulio krompir kraj šporeta, pitao sam kakve veze ima što je sve zatrovano i pogano, što neću imati dece i zar je sva korist od žene da rađa decu, jer živeti se mora, ne može se živ pod zemlju a ako se već mora onda je nekako lepše sa ženom da olakša čoveku teške dane i ugreje hladne noći. Tako sam mu ja objasnio.

Iskapio je čašicu i tresnuo je o astal.

„Đuro sine, nemoj da znojiš svoj krdžavi mozak filozofiranjem nego donesi drva, vatra se gasi!“

Krenuvši ka vratima, da iskoračim u noć, pade mi na um misao koja će ga smekšati. Rekoh:

„Tata, zar ti nisi uzeo mater da vam život bude lep, da živite fino?

Krenuo sam ka naslaganim cepanicama misleći o Ankici. Nisam video kako je tajo prebledeo pa onda pocrveneo od besa. Izleteo je za mnom u noć, zgrabio lopatu i dok sam slagao cepanice u naramak tresnuo me njome po leđima i proderao se:

„Nikad više da je nisi spomenuo! Nikad više!!!“

Nekakva tmina mi obuze razum a bes srce. Nađe mi se sekira u ruci pa sam svom taji rascopao glavu i isekao ga na komade. Skupio sam ga u dva džaka i sahranio.

Od tad prođe bogme ceo mesec, a svakim danom tajo sedi uz šporet i nemo me posmatra svojim strašnim očima, onako sav providan, bude sa mnom na njivi i u štali, u radionici i u klozetu, bude svugde gde i ja i ništa ne govori, a ja ništa ne pitam. Ne smem. Nekad zažmurim pa nestane, al’ se sutra opet pojavi. Čitao sam ja o toj psihologiji. Otkopao sam grob da se suočim sa svojim prikazama, a i da vidim da se nije iskobeljao i sastavio. Nije.

Juče sam uzjahao Pašu i krenuo da prosim Ankicu. Biće mi bolje sa njom, a tata će nestati kada dovedem ženu u kuću.

Pred njenim imanjem stajao je na sred puta i digao obe ruke. Zaustavio sam konja i tad mi se obratio po prvi put od kad sam ga ubio i iseckao. Reče mi pokojni tata ovako:

„Đuro sine glupavi. Ubio si me zbog bezube cure ćelave glave i kljakavih nogu koja ti može sutra umreti od onih otrova u krvi. Znao sam da si lud ali da si toliko, nisam verovao.“

Umesto dandare, osetio sam dašak ledene jeze na potiljku.

Okrenuo sam Pašu dok su mi suze navirale i odjahao kući jer sam znao da će tata uvek biti kraj mene, doveo ženu ili ne a on se već stvorio tamo, sedeo kraj šporeta, sastavio prste pod bradu i gledao me.

Nahranio sam grla, večerao i pokušao da obnevidim taju koji se baš nešto uzmuvao, sav radostan, kao da je slutio moj naum.

Verujte, žalim što sam ga ubio u huji, žao mi što curu nikad nisam poljubio a žao mi i marve koje će lipsati bez nas na ovom suncu koje prži. Valjda će neko naići da ih udomi.

Toliko.

Uže se njiše na promaji, doziva me a tajo se cereka i krklja. Samo još vode da se napijem i vrata zamandalim, pa krećem put štale.

***

Saša je rođen 1969. u Sarajevu, al’ se toga ne seća, kako kaže, tako da ostaje da im poveruje. Živeo i školovao se u Nemačkoj do svoje 15. godine, gde je kroz stripove, radio drame i ilustracije upoznao i zavoleo žanr čija je dostignuća pratio sve do 1992. godine. Nakon nemilih godina se nastanjuje u Novom Sadu gde i dan danas živi, radi i pokušava da egzistira.

2009. na jednom domaćem SF forumu njegove pokušaje otkriva vlasnica izdavačke kuće Tardis i naredne godine objavljuje zbirku priča urbane i folklorne fantastike Anđeli na kocki šećera. Učestvovao u prevodu Periodnog sistema naučne fantastike Majkla Svonvika i pisao članke i priče za fanzin Vektor.

Redovno učestvuje na književnoj radionici foruma Znak Sagite gde je do sada imao dva najbolje rangirana rada od kojih je jedan odabran za objavljivanje u Znaku Sagite.