Andrea Baskin - ČIKA MARTIN

Autor : Andrea Baskin                          

Zvuk škripanja parketa, dodir hladnog metala, a zatim osećaj toplote u međunožju. Nije znao da li je to urin, ili u gorem slučaju krv. Bol ga je razdirala.
Počeo je da se trese. Srce je pumpalo sve brže. Hladan znoj je izbijao na čelu, a usta su mu bila suva. Da li da otvori oči?
-Mislio sam da ti je veći! – čuo je podrugljiv glas.
Informacija mu je sporo dopirala do mozga. I dalje se nadao da greši. Stisnuo je oči, što mu je u ušima proizvelo čudno zujanje.
Smeh.
-Sada više nisi tolika faca, a?
Donald? Da li je moguće da je to bio on?
-Aaaaaaaaaaaaa!- oteo mu se vrisak.
-Boli, jel da? E tek će da te boli!!!- smeh se pretvorio u besnu pretnju.
Podigao je kapke ne bi li ugledao lice svog mučitelja.
Stajao je kraj njegovih nogu. Visok 1,90 cm. Krupan, ali i pored toga delujući nevino i druželjubivo, iako mu se u ruci nalazio krvlju preliven skalpel. Spustio
ga je i napravio još jedan rez. Ponovo taj ogavan osećaj, i novi talas bola koji ga preplavljuje.
Pritisak ruke na njegovom testisu rezultirao je još jednim vriskom, i odjednom mu se smrači pred očima. Pao je u nesvest.
Koračanje po prostoriji. Ritmični otkucaji sata remetili su ono malo tišine koja je vladala između dva koraka. Sve ga je peklo. Imao je posekotine po telu, a
ruke su mu bile vezane iza leđa. Više nije ležao, sedeo je na stolici. Utroba mu je bila u grču. Bol u preponama je utihnuo. Provirio je kroz jedno oko i video
da su mu pantalone krvave. Noga je počela da cupka, sama od sebe. Živci...
Voda mu se rasprši na licu. Bila je ledena.
-Došao si sebi?
Kapljice su mu se slivale niz obraze i zadržavale kratko vreme na bradi, pre nego što bi završile na podu.
-Zašto? – procedio je, jedva čujno.
-Molim? Rekao si nešto?
-Zašto? – ponovio je malo glasnije.
Šamar. Odjeknuo je u kolibi razbijajući tišinu na komadiće.
Krv mu je navrla na nos.
Trgnuo mu je glavu nazad, povlačeći ga za kosu.
-Ti stvarno misliš da sam ja idiot, zar ne? Mislio sam da se poznajemo dovoljno dugo.
-Ne znam o čemu pričaš.
Fljas! Još jedan.
-Zašto mi ovo radiš?
Ovaj put ga je udario laktom. Nekoliko zuba je izletelo iz usta, ostale je pljunuo sam.
-Molim te... – krenule su mu suze.
Nije bio preterano emotivan, ali strah ga je savladao. U vojsci su ga naučili da sve poriče ukoliko ga neprijatelj ispituje, ali niko nije spominjao situaciju u kojoj
ga dugogodišnji prijatelj kastrira.
-Moliš me? Moliš me, a? Da li te je i ona molila? Da li je verovala tvojim lažima?
Shvatio je da njegov pokušaj da se napravi lud i glumi iznenađenost nije uspevao. Maska je pala. Tajna je otkrivena. Donald je vrlo dobro znao šta i zašto to radi.
Kucanje na vratima prekide mu misao.
Ostavio ga je na trenutak, da bi otvorio vrata. Na vratima je bila devojčica, ne mnogo starija od osam godina. Pogledala je u njega, pa u čoveka koji ga je mučio.
-Tata? – upitan pogled ispunjen strahom ostao je na Donaldu.
-Vidiš mila, tata se pobrinuo da te više nikada ne dira.
-Onda više ne treba da se plašim čika Martina?
Potapšao ju je po glavi.
-Ne sine, ne treba...

***

Andrea je rođena 1982. u Augsburgu, gradiću u Nemačkoj. Počinje da piše poeziju sa osam godina, da bi sa devetnaest prešla na dužu formu i počela da piše prvi roman, koji završava dve godine kasnije. „Čovek bez lica“ ugledao je svetlost dana 2010. i za sada je jedinac, ali na putu je prvi deo trilogije o vampirima, pa zatim i neki novi projekti.

Učestvovala je oko godinu dana na književnoj radionici Znaka Sagite.

Živi i radi kao instruktorka fitnesa u Subotici, gde u slobodno vreme i svira, piše tekstove za razne bendove, fotografiše i prevodi engleski i nemački.