ALEKSA LAKIĆ JE ODLUČIO DA UMRE

Autor: Lazar Janić (1966-2019)

  Ova odluka stvorila se naizgled niodkuda, izmedju dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe, do pre par trenutaka o tome nije imao nikakvu ni primisao, ali, sada, bila je tu.

Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama sakupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak, ali, sad je shvatio, kad je konačno ostao sam sa sobom, koliko je sam sebe zavaravao da je to nešto što mu je potrebno, što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno bilo potrebno, izgubio je pre mnogo godina...

Pokušao je sada, u ovim svojim zadnjim trenucima, da prizove slike lica dragih ljudi, iz njegove prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput prosutog piva na stolnjaku, pene koju upija tkanina... Sad je razumeo, o da, konačno je to shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da je u svojoj aroganciji sam oterao, i odjednom je sam sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su ti nebitni, nervira te njihova prisutnost, njihova briga za tebe! I pozavideo je životinjama na njihovom neimanju svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, nije im zima ili vrućina ili nemaju nikakvu fizičku bol. Jer, nema te fizičke boli koja ne može lakše se istrpi od duševne boli, emotivne praznine, ličnog osećaja izgubljenosti i promašenosti života..

Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru koju treba podgrejati, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor nema vremena da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jevtin šampon u polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali drveni mornarski kovčežić sa starim slikama, pismima i dokazima da si rodjen, da si državljanin neke države, i da si vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje te svako jutra gleda svojim zakrvavljenim očima okruženim sad već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o svojoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?

Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala, u kojoj je bio još jedan opušak...

Vreme mu je isteklo.

***

Blic, izdanje za Beograd

Beograd, 19. septembar 2011. godine

Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u svojoj 53. godini, preminuo je Aleksa Lakić, pisac i boem, osnivač najprodornije male izdavačke kuće u Srbiji.

Dežurni doktor koji je na poziv anonimnog prijatelja došao u njegov stan, u svom izveštaju napisao je da je smrt nastupila kao posledica infarkta.

Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je doktor bio samo delimično u pravu.

Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

***

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojano, okrenuto ledjima… Primakao se uz nju, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Svojim grudima stisnutim na njenim leđima, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem…