MARIJA

Postojalo je vreme kad od mene nikog veštijeg na maču po krajinama nije bilo. Bejah najbolji i najcenjeniji ratnik međurečja, isuviše samouveren, isuviše drzak.

Najzad se i samom despotu suprotstavih, pa mi nije bilo druge nego se sakriti daleko od ljudskih očiju. Bežao sam od sebe, bežao od osvete, bežao od svega. Odmakao sam predaleko da bih osećao kajanje ili nadu i stigao na kamenite obale Dunava, gde skriveni među vrbama i jovama postoje samo ova koliba i samoća.

Beskrajna samoća.

Verovao sam da više nikad ljudsko biće neću ugledati i donekle sam bio u pravu.

A ona se pojavila niotkud, sa tananom haljinom pripijenom uz telo, kao morska nimfa oteta od Titana. Blješteća kosa joj se presipala niz prsa i leđa, dok se šetala kolibom i vodila ljubav sa mnom.

Ništa je nisam pitao. Bilo je isuviše lepo.

Doduše, slutio sam da postoje mesta o kojima njen melodični glas ne govori i dani koje njene hladne usne ne spominju, ali me nije bilo briga. Zbog nečega sam verovao da se to lepo lice i prekrasni stas nisu tek tako stvorili u mom životu.

Sve na ovom svetu ima svoju svrhu - mislio sam.

Ponekad mi se pričinjavalo da se oko njenog nežnog obličja uzdižu krila leptira, kao da ne pripadamo istoj stvarnosti, ali nisam tome pridavao značaja.

Ljubav je dremala duboko u njoj, ni divlja, ni pitoma. Znao sam da je mesto ne drži, ali sam se nadao da će me povesti kad bude odlazila.

„ Nije te bilo noćas. Gde si bila?“, pitao sam.

„ Nikada me nemoj pitati i nemoj me pratiti.“, prostreli me očima boje žada.

„ Zašto? Šta kriješ?“, prasnuh. Ljubav uvek prekratko traje.

„ Samo me voli i pusti da te volim. To je sve što nam treba“, odvratila je.

„Beskrajno te volim“, rekoh pokušavajući da uhvatim njen duboko zeleni pogled.

„Znaš, ja nisam kao druge. Mnogo plačem. Plačem i kad sam srećna. Umem da zaplačem i dok vodim ljubav“, mazila se, „Samo ćutim, a ogromne suze mi se slivaju niz lice“.

Trebalo je da joj verujem ali nije mi se dalo. Otkad je nema, posmatram prostranstvo šume i često pomišljam na onu noć. Na dane koji su mi srce okovali ljubomorom.

A kako i ne bi!

Umela je da nestane. Kad bih se probudio, nije je bilo.

Vraćala bi se, smejala i plakala u isti mah, a ljubav bismo vodili kao da nam je prvi put. Prenebegavala bi zapitkivanja i govorila kako mi može podariti besmrtnost, samo treba da joj verujem.

Kako je to lepo zvučalo!

O, bogovi smilujte se mojoj napaćenoj duši! Večnost sam dobio, a ljubav izgubio.

„Kao da zvukovi blede, a boje se utapaju u beskonačnost“, rekoh ko zna zbog čega. Bila je divlja i vižljasta, ni bludna, ni čedna.

„Volela bih da tako nestanem. Da iščeznem dok nijanse postaju muzika i život se pretvara u ništavilo...“, izgovorila je, a onda najednom poče da bledi i kiša ju je rastakala...

Trgoh se.

„Sanjam“ pomislih pružajući ruku da popravim pokrivač. Nesmotrenim pokretom oborih šolju i rezak udarac naruši monotono dobovanje po krovu. Napolju je pljuštalo. Ustadoh, sedoh za sto i potegoh iz boce. Vatra se proli utrobom i teskoba se povukla. Trebalo mi je to ponekad.

Ne znajući šta bih od sebe, prošetao sam do ulaza i pogledao kroz tešku maglu. Sklopih oči i na platnu sklopljenih veđa Marija se izvijala u čaroliji strasti, a njene zelene oči bi povremeno bezobrazno bljesnule dok je ušuškana u moju ljubav sanjarila o dozivanju kiše.

Dohvatih vrećicu iz sanduka i istresoh sadržaj na sto. U sumračnoj kolibi smaragdi zablistaše poput stotinu zelenih sunaca. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti.

Koliko je to moglo trajati? Nedelju dana? Više? Nebitno.

Čim bi veče palo načinio bih se kao da sam dubokim snom usnio, vrebajući, ali dugo se ništa nije dešavalo. Marija je spavala poput svetice, jutrom bi se budila, spremala obed, jurcala po kući i zavodila me.

A onda je i ta noć došla.

Oslušnula je moje disanje, pažljivo se iskrala iz kreveta i krenula u šumu. Sačekao sam da malo odmakne i pošao za njom. Bilo je oblačno i za nekog drugog bi praćenje traga bilo nemoguće, ali moje plaćeničke oči s lakoćom su sledile njeno zamicanje kroz gusto rastinje. Zastade na jednoj čistini i osvrte se oko sebe, ali bio sam oprezan i nije me primetila. Uverivši se da je sama, zbacila je haljinu i podigla ruke zapevavši. Grom udari, munja sevnu i u toj nagloj i kratkotrajnoj navali svetlosti ugledah kako joj se koža na leđima nabira, rasteže i menja oblik. Tren potom nebeske se ustave otvoriše i kiša poče da lije kao iz kabla, a Marija je najednom zamahnula prozirnim krilima pa se počela uzdizati, sve više otpuštajući zelenkasti sjaj. Zatim se sva pretopila u svetlost što igra među kišnim kapima. Zabezeknuto sam posmatrao njen preobražaj, a onda ugledah kako se jedna za drugom iz šume uzdižu i druge krilate prilike, pretvarajući se u blještavilo, svaka u drugoj boji i pridružuju se Marijinom mahnitom plesu. Nebo postade kovitlac blještavila, kiše i ludila, a onda se najednom sve prekide kao sabljom sasečeno. Svetlost je naglo zgasnula i kao da sam oslepeo. Ništa više nisam osećao osim kiše. Sledeće čega se sećam je da Marija stoji preda mnom skvašena poput miša i užasnuto me posmatra. Kad je zaplakala, suze joj behu zelene i svaka bi zvecnula poput kristala udarajući o tlo.

„ Zar ti nisam rekla da me ne pratiš?“, upilji se u mene dok joj je žad isticao iz očiju.

Stresoh glavom rasterujući uspomene, pa se osvrnuh da još jednom pogledam smaragde rasute po stolu. Njene suze. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti. Dragulji kojima sam je uzdigao i ubio.

Jer, ja sam razlog. Zbog mene su boje izbledele i svetlo nestalo.

Zbog mene Marije više nema.

Samo ova koliba i samoća.

Beskrajna samoća.