IME MAJKINO

Godine gospodnje 1888.

Zorski fenjeri svukud su upaljeni i jošte je mrkli mrak. Bude me iz sna i izvlače iz toplog kreveta na silu.

- Ime majkino, oko majkino, još ti duša spava. - šapuće mama dok se moj nedosanjani san buni u meni i sluti na zlo. Ustati na levu nogu loš je predznak.

Samo što su isušene baruštine i napravljeni kanali, a malo bolji atarski putevi izvučeni od sela do sela, da nekol'ko dana kiše ne bi sve u mulj i glib pretvorili. Po deštriktu Marije Terezije u svakom selu su iskopani arterski bunari i poljski nužnici postavljeni petnajes' metara od kopanih bunara, kako bi se oterala kolera od koje su čitave familije izumirale. Još uvek se sećam dana kad se dim spaljenih leševa vio po putevima i velikog zla što je pitomom ravnicom vladalo. Sećam se, noću se nije izlazilo bez preke potrebe, tama i jeza su celu zemlju obuzeli, a po mesečini su se tajni obredi izvodili.

Nekako se najzad sve smirilo i ušorili su se seoski sokaci. Okrečile su se kuće iznutra i spolja, napravili veliki dimnjaci, a po kućama su zidane velike peći. Nije bilo više straha od zime, jer slame i kukuruzovine je bilo na pretek.

Tek što je red nastao, zavladalo zdravlje i osmesi se napokon vratili na ispaćena lica, stigla je opet zla godina. Naišlo neko nevreme, oluja i kiša, crni oblaci se nadvili nad selom i doneli ogromne skakavce koji su za tili čas popasli zob. Muški svet se digao, pa ih ponjavama i motkama poterao, tamanio i palio gde god se moglo.

Hrana za stoku i konje je nestala za par sati, samo je krompir opstao. Pošast je harala kao crna magija nad selom kad je stigao Velikogospojinski post, pa se narod okupljao u crkvi desetak dana moleći se da im Gospod oprosti grehe i ukloni zlo. Zvonila su zvona, u dušu prodirala, ali svi su nekakvo prokletstvo osećali. Ljudi su šaputali i bojali se gladi, ali Velikogospojinski vašar u Saću se nikad nije propuštao. Tamo se išlo svake godine, ma kakva bila, da se narod ponovi. Kupovalo se i preprodavalo, jer bi se na vašaru skupilo od svih vrsta zanatlija, trgovaca i nakupaca. Bude tamo stoke i živine, đinđuva i slatkiša, kol'ko hoćeš, svega.

I tako se mi spremamo, a konji su već upregnuti. Putko i Zvezda, dedini paradni pastuv i kobila su tušta omršaveli, ali onako odmorni kopkaju kopitama po dvorišnoj kaldrmi od cigala. Taja u kola stavlja sena, slame i posebno za put konjima sačuvane zobi. Deda ubacuje velike kofe za pojenje konja, a mama pokrovce, po koje jastuče napunjeno ovogodišnjim perjem i kotarice sa hranom, al‘ ne previše. Ipak, idemo na Velikogospojinski vašar, a tamo ima izvrsnog jagnjećeg pečenja! Sjajno!

Svi smo već u konki. Devetoro junfera, a ja sedma. Biserka i Dana su najstarije, pa pomažu oko utovara i galame:

- Udaćemo Maru, udaćemo Maru! - zadirkuju me sestre, a ja ih gađam zrnima zobi. Pakost mi je kanda upletena u kike i utišana crvenim svilenim trakama. Svi me se nekako klone jer imam plave oči i familija pomalo zazire od njih. Kažu da plavooke devojčice pogledima zadiru duboko i čitaju dušu. Crkveni ih oci krštavaju po treći dan i posvećuju ih da im zlo ne naudi, jer plavooke bebe se rađaju grešne.

Meni se spava!!

- Ime moje, zorski smo te digli iz kreveta, ma spavaćeš u kolima - tepa mi tajina mama. Prevrćem očima i bunim se ljutito. Mama se krsti, pa veli:

- Ko se na vašaru rodi, vašar se useli u njega. Moja mala zloćo, žagoru vašarski!

Nervoza nas vata pred put i jedva čekamo da se krene. Deda i taja su oko konja, dogovaraju ko će šta da kupi. Treba se obnoviti sersam i nakupovat zobi koje samo što nije nestalo. Srećom da za sve ima para, kol'ko treba.

- Penj'te se u kola! Ti ime majkino, evo tu - pokazuje deda vrhom biča odmah iza sebe. On sedi sa tajom na sicu, a mati između njih. Svi ostali u šaraglje, pa kako se ko ugnezdi u seno i slamu, tako mu bude celim putem do Saća.

Nismo još ni redovno zauzeli mesta i rasporedili se, kad puče osovina i razbije dve prečke od prednjeg točka. Konji se unezveriše i uz njištanje počeše da se propinju. Kere po dvorištu zalajale, a moj ti se pulin Crnja sklupčao, ni ušima da mrdne. Svukud strka, al’ ne i ja, samo sam se zdravo razbudila, otvorila oči i ne trepćem. Gužvam svoju crvenu kecelju obema rukama i gledam gde tajina jaka ruka sprečava nevolju. Zauzdava konje i oni se smiruju.

Mama se krsti i moli, dok nas deda i taja organizuju. Ajd' sad, ispočetka, prebacuj sve u druga kola koja nisu tako paradna. Kaže deda da je dobro što smo rano ustali. Sunce je na istoku tek počelo da rumeni, nebo se spojilo sa ravnicom i napokon krenusmo.

- Danas ti je rođendan - veli mama, dok me prolazi san. - Dobrog ti je ženika tajo naš'o, od Đorđevića iz Žednika - dodade i mog lepog raspoloženja nestade.

Kola lagano drmusaju na putu ka Saću. Uvaljena u seno, polusedim, poluležim. Grickam koru leba i razmišljam. Eto, na današnji dan sam rođena. Svu je decu mama rodila kod kuće, samo je mene roda na vašarištu našla da spusti u mamine ruke.

Vašar… Pa ja sam vašar.

Sunce je fajinski poodmaklo na nebu, pa čim smo stigli smestili smo se malo odvojeno od vašarišta, ispod drveća bagrema i bresta, duda i divljeg stabla oraha, radi ladovine. Tu na korak je bunar sa đermom, pored njega valov za pojenje stoke. Vrba naslonjena na bunar štiti vodu. Mene su prvu istovarili, pa mi mama dade purenjak u ruke, gurnu krajcaru u džep i reče: - Eto, zabavljaj se do už'ne, a onda imamo ozbiljna posla.

Prestara za igračke, premlada za udaju. Večito sam skitala naokolo sa svojim Crnjom, a sada je bome bilo razloga za bežaniju. Ma, kaki ženik, kaki bakrači! Pa ja sam vašar!

Počim sam malo odmakla od šumarka, privuče me karuzel sa figurama konja. Progutala sam purenjak u jednom zalogaju i sela podalje u travu da posmatram kako mladići na drvenim čilašima lete u vis, pa se spuštaju. Glasna muzika sa orguljaške sprave orila se; ram-ta-ta, vrm-ta, ta-ram-ta-ta, vrm-ta-ta. Vergl je pokretao ćelavi čovek u pantalonama na kocke, sa crvenim tregerima preko bele košulje. Moglo se za šaku zobi, šolju pasulja il' za jaje provozati na karuzelu, al’ nije to moje veselje. Truckam se ja vazdan sa dedom u kolima. Onda se zvuci violine dotad zagušeni verglom primakoše, a Crnja poče režati i pokazivati zube, te se okrenuh. A taj sa violinom, prezgodan za cigu, prišao nam otpozadi i zapazih da odeća na njemu pomalo visi. Zatreptah, pa pogledah bolje. Ta ja sam ga odnekud znala! Nije smeo bliže od Crnje, pa nastavi da svira na primernom odstojanju. Malo je škripalo, no bilo mi milo jer je meni svirao. Pokušavala sam da se dosetim odakle ga znadem, al’ mi prebiranje po sećanju naglo dojadi. Odmerila sam cigu još jedared, pa krenula dalje, jer mi je ceo vašar bio primamljiv. Mora na njemu sve da se vidi, sve da se oseti i sve da se pipne. Pošla sam pravo po nekom ugaženom puteljku i ubrzo stigla do dela gde se prodavala krupna stoka, ovce s’ jaganjcima, kao i stado koza koje je čuvao crni jarac. Pokraj njega je stajao ćopavi pastir za koga kažu da ga je taj jarac udario u kuk i da od tada šepa. Šubara mu se najerila na tu stranu gde mu je kraća noga i učini mi se da me krivo i čudno gleda. Iskreno govoreći, njegov jarac i koze su mnogo smrdeli, pa me je sve to skupa vrlo brzo oteralo odande.

Na svu sreću, zamaman miris pečenja sa ražnja me je uskoro naterao da sav taj vonj zaboravim. Pa opet, za mesa novaca nisam imala, a ona me krajcara u džepu svrbela. Zato sam rešila da odem na stranu di su se slatkiši prodavali. A tamo tek metež! Deca za rukave vuku svoje taje ka tezgama punim staklenih teglica sa svilenim bombonama i šećerlemama, iznad kojih vise slatke ispletene lule i liciderska srca. Čuje se cika i dreka: - ’Oću ovaj svileni roza! Ja bi šećerlemice! Mi bi karamelice! Kupi mi tajo, kupi mi dve lulice! Na to se bombondžije deci smeškaju i slatkiše im odma’u artijane fišeke pakuju, a na nji’ove taje ič ne zarezuju, sve dok im po koji groš ne uzmu. Obučeni onako u bele mantile, bombondžije me podsetiše na one lekare što su pre neku godinu svraćali u naše selo da prebroje i spale mrtve od kolere. Stresoh se od te pomisli, al’ me tak’e misli manuše čim dođoh na red ispred slatkišarske tezge, gde za trijes groša napazarih kiselih bombona. Stadoh ih u slast tamanit', sve se lepeć' po rukama i kosi, gledajući u medena srca ukrašena ogledalcima. Zamisli, sama sebe da gledam u tom malom srcu? To kao kad bi u svoju dušu zavirivala i sve na svetu videla. Onda se trgoh. Sve? Ma ko zna šta bih u svojoj duši videla! Ustravih se, pa naglo okrenuh glavu od licederskih srca i produžih dalje, a kroz sećanje mi prođe kako sam se jednom prejela medenjaka i razbolela. Bila sam proždrljiva i uvek sam se bojala da ću ostati gladna. Nije da nismo imali hrane jer za dobrih je godina avlija bila puna pernate živine i obori su puni svinja bili, al' čak bi i tada sve to bivalo skromno raspoređeno, a kamoli u ovoj siromaškoj godini. Zamislite vi taj redosled deljenja obroka u porodici sa trinaj'st duša. Prvo bi deda dobij'o, pa majka; zatim taja, pa moja braća i sestre; a onda ja, plavooka. Mama bi sipala sebi tek naposletku. Krompire pečene u plehu sam volela da jedem, al’ dincovano pile nije imalo dovoljno delova, pa dodeljenim nogicama nisam bila zadovoljna. Govorili su: - Ti ćeš Maro ionako otići sa našeg salaša, zato su pileće noge zdravo dobre za tebe. - Da, bila sam skitnica, bila sam lutalica... Bila sam vašar. Sećam se da mi je mama svakog proleća prve mlađare koprive pripravljala za jelo. Nisu te čorbe bile nešto ukusne, al' su se uz neko razbiveno jaje u njima mogle pojesti. Mama je govorila da mi to treba kako bi se oteralo zlo što se tokom zime nakupilo u meni. Sećam se i kako mi tajo jednom od popa doneo nekak'u pletenu torbicu izvezenu krstovima. Bila je napunjena bosiljkom, drenovom grančicom, glavicom belog luka i grudvom tamjana. Pop mu rek’o da je nosam ispod odeće da umirim nečastivog, al' je mene to grebalo i peklo, pa sam torbicu pod ambar zakopala. Ma, stalno su terali đavola iz mene, al' se nisam dala. Ta, ja sam za njih uvek vašar bila!

Elem, sva u mislima, skitam ti ja tako po vašarskoj prašini međ' razne lalinske gaće; jedne usukane u čizme, druge raspasane od devet pola, ručno tkanog beza. Gospoda u cipelama, paori u opancima i zajapurene sose u narodnim nošnjama se mimoilaze sa mnom. Nehajno razgledam tezge sa svakojakim maramama na froncle, kitnjastim goblenima za dozidnice, štrikanim vunenim prostirkama za podove i jastučnicama k’o iz majkine baštice. Za tezgama stoje prodavačice, sve mlade žene u lepim haljinama, sa kosama upletenim u punđe. Sad il’ nikad da se kupi! - one uglas viču i nude svoju robu..

Taman sam zastala kod arterskog bunara za kafandžije iskopanog, pa se 'nako smućena od silnih nutkanja umal' nisam obeznanila, kad me kogod dirnu po ramenu. Ta je baba stajala tačno iza mene, visoka i tanana. Oči su joj bile bistre i plave, pogled blag, lice svo u borama, a usne razvučene u osmejak.

- Došla sam da te posetim i da ti donesem nešto za rođendan - reče starica jednostavno. Izbečih se podrugljivo, al' njenog osmeha nije nestalo. Najednom me je privukla, zahvatila vode iz bunara, prošaputala nekak'u bajalicu i umila me tri puta 'ladnom vodom. Nisam stigla ni da trepnem! Dok sam žmirkala u čudu k'o pokisli miš, ona mi se obrati:

- Danas je praznik Deve Marije. Dobri hrišćani kažu da Deva štiti ljude od zla - reče baba, pa me zapita bez ikakvog prelaza, - Znadeš li šta je zlo? - matora me je ljutila, i to ne baš malo.

- NE! - odbrusih. Dovraga, postoji li išta što može ukloniti taj zastrašujući osmeh s njenog lica?!

- Tako sam i mislila. Slušaj kćero, ima nešto što ne znadeš, a ustrebaće skoro. Tvoja je matera rođena kao sedma kći - reče, pa se okrete i nestade je u gužvi. Jedno sam vreme pokušavala da je pogledom pronađem, da mi objasni šta je šaputala, što me je umivala, kak'e sad veze ima koja mi je mati kći i ko je uopšte ona da me pozna, ali vašar ju je progutao. Produžih niz vrstu razgalamljenih trgovaca i naleteh pravo na majstora opančara, krupnog k’o od duda odvaljenog. Malo zastanem i nije mi svejedno. Razvuk‘o tezgu sa svim mogućim opancima, kakve god hoćeš, a jedni crveni sa kopčom po strani su mi se zdravo jako svideli. Uhh, samo da ih obujem, kanda bi mi krila dali, pa da poletim k'o lastavica, sve se u sebi premišljam.

Nudim mu krajcaru, on tvrdi pazar.

- Jes‘ da si prva mušterija, al’ ne dam za krajcaru, pa kraj! - reče opančar i razvuče osmeh od uveta do uveta. Mašam se džepa, kad tamo sve sitnež zveči. Uh, ja ni krajcare više nemam! Trošila sam na bombone, al' sam opet besna jer opančar misli da se sa njim švotam. Ne veruje da sam pravi kupac. Kad sam već umal' odustala, odnekud se stvori moj brat Pera i dade mu tri krajcare.

- Da mi za ženika lepa budeš - kaže mi sav nasmejan, a ja se mrštim.

- Ajd’, mož' za tri, al' samo zato što se u tim opancima ne hoda, neg’ leti - veli opančar i pruža mi opanke. Hitro ih obuvam, čudeć’ se otkud li je on znao da ja moram da skitam i letim, kao da je prozorljiv taj opančar bio. Dok se Pera okrenuo, ja sam sa novim opancima koji lete šmugnula na drugu stranu, pravo pred lutkarsku tezgu!

Jesam prestara za lutke, al' ih se nikad nisam zasitila. Zastanem, ne mogu pogled odvojiti od lutkica sa porcelanskim glavama i pravom kosom. Mame me i one jeftinije sa papirnatim glavama. A tek one rezbarene! Sve prelepo obučene, sve na njima uštirkano. Oči mi prelaze sa jedne na drugu, a srce udara sve brže i brže. E, rođendan mi je, zar ne bi trebalo poklon da dobijem? Neku od ovih lutaka? Jao, eno, onu tamo u plavoj haljini, onu, onu sa dugim kikama od konoplje, uh, al‘ bi je raščupala. Gle ti nje! Tamnog lica, sa zelenim očima i rumenim obrazima! Prava pravcata lepotica! Otvorila svoja crvena usta kroz koja vire majušni beli zubići, pa me zove: - Uzmi me, uzmi! - Ušla mi u glavu, kotrlja očima, grli me rukama, a iz dna stomaka čujem: - tvoja sam, tvoja!

Vreme je tad stalo, izgubila sam se načisto. Stojim tu, pa ne mičem. Lutka se smeši, a meni duša velika k’o vašar. Ja sam vašar i vašar je ja. Narod se gura pored mene, muve zuje oko moje kose šećerom ulepljene, a ja ne mrdam, ne letim, skroz sam se zalepila za onu ledinu pred tezgom. Primeti to zdepasti lutkar Ciganin. Dukatima mu ukrašen prsluk, štraftaste pantalone, a oči samo što ne iskoče. Zalizao kao gavran crnu kosu, čelo mu veliko. Nos k‘o u kafanskog megdandžije, ispod mu debele usne skrivene brkovima. Zub mu fali, al’ prvi do te rupe zlatan, pa da ga nije, ni usta mu se ne bi videla. Gledimo se i merkamo.

Pita lutkar mene - Čija si ti?

Ja k'o iz puške - Tajina i mamina.

Ne gubi on strpljenja - Kako se zoveš? - pita.

- Kao majka - kažem.

- A kako ti se zove majka? - vrtim glavom i smejem se, pa sve kike uvrćem.

- Isto kao ja! - odgovaram odsečno.

- A kako se obe zovete? - lutkar ne gubi nadu.

- Jednako! - odgovaram, sad već pomalo ljuta.

Lutkar se češe iza uveta, pa zagladi kosu i nasmeši se. Polako se povlačim, al' oči mi na lutki ostale, a ona kao da govori: - Zar ćeš da me ostaviš s’ njime? - Stanem kao ukopana, ni ovamo ni onamo, k’o da su vračke na mene bačene. Zavrte mi se tezga i sa njom čitav vašar. Crnja reži, pa se uzrvpolji i najednom poče da cvili. Nikada ga takvog nisam videla. Gledam u pravcu u kom gleda pseto, kad eto ti opet onog cige s violinom, pa mi sav nekako drčan. Šta li je sad Crnji, što li ga tako blizu pušta? Ja namah povratim drskost, uspravim se i lupnem nogom o ledinu:

- TI! Ti sa violinom! Kupi mi lutku! - naređujem.

- Koju ćeš? - pita cigo i za džep se prima, a osmeh mu u isti mah zaigra na golobradom licu. Ma šta li se svi tako smeše kad razgovaraju sa mnom?

- Kupi mi onu s dugačkim kikama i plavom haljinom! - momak me odmeri, pa pogleda lutku i osmeha mu nestade s lica. Klimnu zamišljeno glavom, kao da je znao koju ću igračku odabrati i pobojah se da me neće poslušati, ali on izvadi kesu i odbroja novac.

- Vrlo dobar izbor, čista orahovina, izvol'te - kaže lutkar i pruža mi je, taman kad me trgnu iz blizine Perin glas k'o naručen:

- Dosta skitanja, ajd‘ nazad, sad će užina! - zgrabih lutku, spustih pogled i projurih kraj mladog Ciganina, da bih potrčala za bratom. Crnji od brzine uši stoje vodoravno, rep mu lebdi, a i ja letim, novi opančići me nose. Trčimo, ni roj muva ne može da nas stigne, al' mi nešto čudan pravac kud smo krenuli, jer umesto ka našem šumarku, idemo ka centru vašara. Ne pitam ništa, sve mi drago da sam od onih čergara pobegla.

Stadosmo pred meanskom šatrom, kad tamo sva starija familija i svi nekako svečarski doterani. Tajo i deda se zarumeneli od silnoga vina, a međ' njima neki čovik, bože me sakloni, zadrig'o k'o nerast. Do'vatio se jagnjećeg buta, pa mu sve mast niz bradu curi i mrlja po svilenom prsluku što jedva pripitomljava stomačinu k'o u snaše pred porođaj. Na nogama gazdačke čizme, filcan šešir na glavi, popreko prsluka zlatan lanac, šarena poša oko vrata, al' džabe sveg' tog izobilja kad mu se škembe preko ovratnika razliva. Muški svet od silne diskusije i ne vidi da smo stigli, samo mati diže pogled na nas. Al' taj pogled, isprva radostan, zastaje na meni, pa joj se oči stadoše širiti, usta se rastvoriše k'o šaranu u meredovu, a rukom se stade krstiti. Ma, da joj je to poslednje u životu, ne bi izgledala prepadnutije. Nešto mrmlja, a pogled joj se prilepio za lutku u mojim rukama. Uto i deda vidi da smo stigli, pa ustaje i galami:

- Aaaa, evo i naše M ... - ali ne dovršava jer mama skoči, pa viknu duplo jače od njega:

- Evo naše mlade, evo naše neveste, eto imena majkinog! - e, kad mi se tada svet na glavu nije srušio, nikada i neće! Nisam mogla virovat' da je tako štogod moguće, a vidilo se da se ni drugi nisu mogli opasuljit'. Mati da prekine dedu u po riči, to ti na isto iziđe k'o da se pop po raspelu popišao! Tajo joj čak ni ćušku nije prilipio, samo je zinuo u nju k'o da je prvi put vidi. Još je gore bilo da sam najednom razumila da me je Pero samo zato pod meanu doveo kako bi me tome prascu dali! To li su ta njihova ozbiljna posla! E neće da može! Suze mi grunuše i vrelina mi jurnu u lice, pa dreknuh iz sveg mozga:

- E, ne triba mi taj krmak, pa nek oma umrem! - ne čekajući odgovor jurnuh iz šatre, pa preko vašara preleteh, ništa od suza ne videći. Sudarajući se sa začuđenim svetom produžih ka našem šumarku. Ne znam ni kako sam stigla, ni kuda sam išla, samo se sećam da sam se bacila na slamu pod onim divljim orahom i gorko zaridala, grleći svoju lutku. Valjda sam i zaspala, ko bi ga znao, jer sad, dok ovo pišem, više i ne znam koja od nas dve plajvaz drži, niti kako se čitav kalambur što sledi dogodio.

Sebnuh se kao iz grozničavog sna. Grane oraha iznad mene su gole, voda u valovu zamrznuta, a đeram prekriven tanušnom skramom inja. Ledina je pokrivena snegom i osvrćem se oko sebe. Nije mi neobično što je zima. Uostalom, nisam li ja Mara? Nije li zima moje doba? Ma... Jesam li? Pogledam u daljinu i vidim gde zavojitim drumom što prati Tisu ka meni pristižu drečavo molovana kola. Nazirem da konji uspaničeno jure, mogu čak odavde čuti pucnje biča i psovke vozara. I pre no što ih ugledam mogu naslutiti zavijanje čopora, koji najednom izranja iz magle i nadire prtinom što ju je čerga probila u polumetarskom snegu i sva ta strka sve mi je bliže i bliže i bliže. Sad već čujem vrisku dece i režanje zveri, tren potom tutnje kraj mene kao da me ne vide. Pre no što prolete, jedna od sivih prikaza skače i grabi vozara, pa dva obrisa padaju u sneg, a potera se nastavlja i sve se gubi u izmaglici. Ali kurjak i njegov plen se bore nedaleko od mene i ja ustajem, prilazim protivnicima što se ogorčeno valjaju po snegu i zastajem. Vuk podiže pogled i ja u tim žutim očima vidim prepoznavanje. Pušta vozara, zaklela bih se da se spušta u kniks i udaljuje se. Nestaje u magli, ali ja više ne hajem za njega, jer okrvavljenog mladića u snegu poznajem. To je onaj pristali Ciganin sa violinom što sam ga nedavno srela. Prilazim mu, njegove uplašene oči susreću moj pogled i pružam mu ruku. Prihvata, ustaje, grli me i usne nam se spajaju...

Onda se slike stadoše smenjivati. Čas kroz stepu u sankama jurim, čas sam u ledenom dvorcu okružena dvorjanima, čas nad snežnom pustoši lebdim. U svakoj viziji je zima i noć, a mesec je pun. Uvek je u blizini onaj mladi Ciganin i večito čujem dozivanje vukova ...

Najednom smo u sobi, kanda na nekakvom salašu. Vatra veselo pucketa u seljačkoj peći, vino i jabuke su na stolu, a mladi me cigo ljubi u vrat, odmah ispod uveta, raskopčava mi haljinu, ljubi mi ušnu resicu i već sam gola kad njegove usne nastavljaju niz vrat…

Otvaram oči, snevam, ne snevam, budna sam, nisam budna... Telo mi gori, telo mi je požuda i vatra. Orah je u punom listu, nebo je osuto zvezdama i pun mesec srebrom ravnicu preliva i slama me bocka i... On me ljubi preko pupka, bedara, treperim, ne usuđujem se da pogledam, sve se plašim probudiću se, a on ne prestaje, usne mu klize niz moje butine. Osećam... Plamtim.. Uzbuđena sam... Topim se...

- Obožavam te tvoje duge noge, - kaže ona, - hoću svu da te osetim...

ONA?!

Spuštam pogled i na mestu gde mi se butina spaja s kukom vidim svetlu kosu upletenu u kikice i znam da su usne što me izluđuju prelazeći uz taj nežni prevoj krvavo crvene. Ispod plave haljine nazirem da je tamnog tena, tek su joj obrazi rumeni kao u snaše... ali... to nije lutka... to... to je živa žena... to je... prelepa žena!

- Sudbina nam je da se ponovo sretnemo, - šapuće ona između poljubaca - Svih sam ovih vekova znala da ću te ponovo videti - kaže i ja osećam da lutka ne zna moje ime. Nagađa. Najednom se njeni blještavo beli zubi zarivaju u moje meso i boli, boli, boli, ali ta bol samo još jače podgreva moju želju. Podiže glavu i susrećem njen otrovno zeleni pogled. Niz osmeh joj curi moja krv i želim je, želim je, želim je. Snivam, ne snivam, budim se, gubim se... Nad nama je pun mesec, nestajem, budim se... KO?! Ko se u meni budi?!

- NE! NE! NE! Probudićeš je! - vrištim užasnuto i znam da je prekasno jer to u meni se otima.

- Obeležila sam te, moja si - kaže lutka, pa spušta usne tamo gde sam najnežnija... Ljubi nežno... O, bože, umreću od lepote! Dodiruje me jezikom tamo... TAMO! Mazi me, ljubi me, ispija i znam da joj prija moj ukus... Poludeću! Ona ne prestaje da me dira, da me mazi i moji se sokovi komešaju, moje telo je oluja i vrhunac nevremena pristiže. TO dolazi! Grčim se, trzam, umirem... Lutka oseća moje titraje, uspravlja se. Ne uspevam da se saberem, grčim se na tlu i odozdo gledam njen samozadovoljni osmeh. Ali to više nisam ja, TO je snažno i podižući pogled ka punom mesecu najednom znam kakve je bajalice ona starica kraj bunara sricala i znam zašto mama nije dala da se moje ime pred lutkom izgovori. Moje drugo ja osmatra puni mesec i naprasno se svega prisećam.

- Rođendan ti je danas. Imam poklon za tebe – kaže lutka i znam da smo odjedared usred vašarske gužve. Osećam! Beli vašar, srebrni vašar, crni vašar, zašto bi to bilo važno? Pa ja sam vašar, nije li tako? Ali ovo više nisam ja, ovo je neko drugi. Ovo sam ja i nisam ja, a moj poklon mi prilazi, za sobom ga na lancu vuče onaj ćopavi pastir, oko koga stado sve jedno na drugo naskače, ali to više nisu koze. Sabiram se, osvrćem, vidim majstora opančara. Navukao kožnu kecelju do zemlje, pa okačio nekakvu curicu o dud naglavačke i još je živa dok joj dere kožu za nove opanke u kojima se ne hoda, nego leti. Karuzel sa okovanim mladićima se okreće i poskakuje sve gore i dole, a nekakvi ih majmuni jašu i podbadaju mamuzama, dok onaj ćelavi u pantalonama na kocke, sav pomodreo od verglanja svira bez prestanka - ta-ta-vrm, ta-ta-ram-ta. Bombondžije pomahnitale, pena im na usta udara, pa razapeli po krstovima decu i šećerom ih namazali da odvlače zunzare od svojih tezgi.

- Kako se zoveš? - pita me ona što je bila lutka. Ona kojoj poznajem istinsko ime.

- Kao majka - odgovaram dok pastir, sve motkom vošteći, priteruje moj poklon.

- A kako ti se zove majka? - uporna je ona i meni je pomalo žao mladog Ciganina. Ti su lanci preteški za njegovo slabašno telo.

- Isto kao ja! - odgovaram i gledam rastrganu kožu mladog Ciganina, svu u krvavim brazdama i podlivima od silnog batinanja. Mogla sam ga milovati da je bilo drugačije. Mogla sam ga voleti. Sad je ionako svejedno…

- A kako se obe zovete? - besno će ona dajući znak pastiru. On spušta čakšire i dohvata mog Ciganina za bokove.

- Jednako! - kažem ravnodušno i posmatram kako pastir guzi sirotana, sve mu se šubara najerila. Mali skiči, pastir ropće, a ona što je bila lutka od besa ciči:

- Daću ga opančaru ako mi ne kažeš svoje pravo ime! - lice joj se iskrivilo, a meni smešno pa ustajem i podižem ruku. Oblaci se stadoše skupljati i žagor se stade stišavati, dok se okrećem maloj beštiji:

- Pa dobro kad si toliko zapela, eto reći ću ti svoje ime, Mesečeva Kćeri! - tama postaje sve gušća i prve pahulje provejavaju oko nas - Ja sam Marija, sedma kći sedme kćeri! - viknuh nadjačavajući zavijanje čopora i hučanje vetra. Okrenuh se, pružih ruku i dveri se stadoše rastvarati dok su kurjaci grabili Mesečevu Kćer.

- Znala si me pod imenom Morana - dodadoh gledajući prodavačice, sve baba do babe u dronjavim haljinama, kose im u punđe upletene, sa oraha podvriskuju i huču, a pod njima u kolu veštice igraju. Potom prekoračih prag senovitog sveta i osmotrih avgustovsko popodne one druge stvarnosti.

Još malo i leto će umreti. Pravi vašar tek dolazi.

REČNIK MANJE POZNATIH REČI I IZRAZA:

zorski - ranojutarnji; deštrikt - dekret; junfer – mlad, omladinac; mama - majka; sersam – alat (mađarski); šaraglje - ograda na zadnjoj strani kola; majka – baba, baka; ženik - mladoženja; fajinski – baš dobro; purenjak – kolač od kukuruznog brašna; krajcara - Austrijski bakarni novac male vrednosti; karuzel - nepravilan izgovor reči "karusel". Tako zvuči kad je izgovore Mađari ili podunavski Nemci; čilaš – konj sive dlake; jedared, odjedared - jednom, odjednom; najerila - nakrivila; ič - ništa; zarezuju - obraćaju pažnju; groš - sitan novac; mlađare – mlade, mlađarije; nosam - nosim; zajapurene - zarumenele; švotam – zafrkavam, rugam se; šmugnula - pobegla; plajvaz - olovka, pisaljka; kalambur – cirkus, nered; sebnuh - trgoh, dođoh sebi; molovana – ofarbana, obojena; kniks - neka vrsta pozdrava koji se koristi po evropskim dvorovima, najčešće podređenog prema nadređenom (naklon uz blago povijanje u kolenima).

Priča je objavljena u najnovijem broju Argus Magazina