DAN POSLE KRAJA Poglavlje VI

Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA

 Kad je Aleksa došao sebi ruke su mu bile sputane na leđima, a svuda oko njega nalazio se mrkli mrak. Poče dodirom da ispituje okolinu. Površina oko njega je bila od metala. Napipao je ispupčenja za koje je pretpostavio da su zakovice ili zavrtnji i spojeve uzduž njih. Na mestu gde se nalazio bilo je nešto poput ćebeta, a nešto dalje otkrio je predmet koji je posle podužeg ispitivanja identifikovao kao stolicu. Pronašao je vrata, napipao kvaku i pritiskao podbratkom nekoliko puta, samo da bi shvatio kako su vrata zaključana. Šta je drugo i očekivao? Blago ljuljuškanje cele te tamnice ga je navelo na pomisao da se nalazi na brodu.

Neko vreme je uporno pokušavao da oslobodi ruke i jedino uspeo da žestoko ispovređuje zglavke. A tako je delovalo jednostavno osloboditi se lisica u filmskim spektaklima! Sve je postajao svesniji da ovo niti je san niti petparački roman, nego jebena stvarnost. Očaj mu je sve grđe uvrtao želudac. Čak i kad bi nekim čudom oslobodio ruke, opet je bio zaključan u nekakvom potpalublju solidne izrade. Raša ga je očito ispalio! Dok mu se mozak naprezao u lutanjima između besa i očaja, vreme je prolazilo.

Oko njega je i dalje vladala tama i najzad mu se učini da su potpuno zaboravili na njega. Nikakve zvukove života nije registrovao, izuzev što bi mu se povremeno učinilo da iz blizne odjekuje promuklo oglašavanje nekakvog krupnog psa, ali se to kosilo sa idejom da se nalazi na brodu, što ga je dodatno sluđivalo. Stade da viče i doziva, ali nikakve reakcije nije bilo. Očajavao je, ustajao, pokušavao da sedi na onoj stolici, možda bi i šetao da je teskobna prostorija to dozvoljavala, ali je najzad shvatio kako je jedino što odgovara njegovom položaju da se ispruži po onom ćebetu. Tama ga je izluđivala, ali je mnogo gori od toga bio osećaj potpune bespomoćnosti. Umreće ovde od gladi i žeđi, živ sahranjen, shvati najzad. Usne postadoše suve i ispucale, a osećaj u grlu je sve više odavao utisak da se nagutao prašine. Žeđ!

Žeđ je bila najgora od svega. Ona će ga dokrajčiti. Ali zašto? Ako su im potrebni njegovi implanti sa računima, ne mogu ga ubiti. Čim identifikuju prestanak moždanih funkcija implanti će se dezaktivirati i bilo bi naivno i pomisliti da njegovi otmičari toga nisu svesni.

A kad je već svaku nadu izgubio, vrata se otvoriše i svetlost dana razbi tamu. Osećaj je bio kao da mu je neko nabio eksere u zenice. Za trenutak je pomislio da je oslepeo. Lagano, lagano vid se razbistravao kao kroz izmaglicu i kad je najzad prepoznao svog otmičara dah mu zastade.

Bila je to Ana! Na trenutak pomisli da to jeste njegova Ana, no tren potom logika mu se vratila i shvatio je da to jeste Ana, ali ne Ana koju je poznavao. Republika je usred rata i posezanje za matičnom bankom ćelija da bi se klonirao superklon klase A je sasvim očekivan potez. Ništa drugo do još jedne ratne mašine. To je sada potpuno nova jedinka, najverovatnije nedovoljno obučena da bi se njeni potencijali potpuno razvili. Šta se to dešava? Otkuda jedan superklon u društvu onakvih šakala? Superklon ima isuviše ugrađenih barijera da bi bezrazložno dezertirao. Dok su mu misli divljale, Aleksa zapazi da Ana u rukama ima nekakvu šerpu koju je bez reči spustila na patos. Aleksa pokuša da upita gde se nalazi, šta se dešava i zašto je tu, ali mu je grlo bilo toliko suvo da je to više podsećalo na skičanje nego na ljudski govor. Ignorisala je njegovo oglašavanje i posmatrala ga radoznalo poput laboranta koji proučava zamorče pre seciranja. Aleksa spusti pogled na šerpu i shvati da se u njoj nalazi voda. Za trenutak se zbuni. Ruke su mu bile vezane, a voda na patosu. Mogao ju je dohvatiti samo na jedan način. Prišao je puzeći i onako na kolenima spustio glavu, pa stao srkati. Voda je bila sveža i potrebna, te se nije zaustavljao sve dok i zadnju kap nije ispio. Tek tada postade svestan da kleči pred Anom koja se u međuvremenu zavalila u stolicu pred njim. Pogled mu se gotovo nevoljno stade uspinjati duž vretenastog tela. Kad najzad oči stigoše do lica shvatio je da ga njen pogled fiksira i da je smešak što joj se prosuo po licu isuviše zlurad i neprijatan da bi se mogao osećati bezbednim. Ponovo pokuša da progovori, ovog puta uspešnije.

- Gde se ja to nalazim?- Ako je njegova tamničarka i primetila ispovređivane zglavke od zaludnih pokušaja oslobađanja, nije se udostojila da tome posveti ni jednu jedinu reč.

- Putujemo na jug.- odgovori kratko. Imala je neobično, pomalo nazalno akcentiranje, što je Aleksu definitivno uverilo da se radi o novom klonu.

- Kako to mislite? Ja ne želim na jug! Imam obaveze.- viknu Aleksa najzad sposoban da govori bez zapinjanja.

- Obaveze? Misliš da je to bolje od onoga što ti mogu priuštiti? Znaš, smešni su mi mužjaci poput tebe.- osmeh što joj je razvukao usne bio je samo na korak od prezrivog. Aleksa se trže.

- Pa ne možete me na silu oteti i praviti se da je to za moje dobro!- pobuni se najzad.

- Niko nije bezbedan. Ova zemlja je surovo mesto za gubitnike.- procedi ona, najednom sva smrknuta.

- Ne mogu da verujem! Zašto ovo radite?- Aleksa umalo ne zaplaka od osećaja nemoći i njene nadmoćnosti.

- Zato što mi se može i bez persiranja, molim. Zaista je bespotrebno. Mene zovu Ana.

- Ana...- započe on, pa shvativši da ne zna kako bi mogao uticati na nju, glasa mu nestade.

- Nije ti dobro. Kaži, brineš se šta će biti, zar ne?- oglasi se Ana po napetoj pauzi.

- Pa oteli ste me! Kako ne bih brinuo?- prasnu iznerviran pitanjem.

- Nema potrebe. Evo, za početak ti mogu ostaviti upaljeno svetlo u tvojoj sobici kao znak dobre volje. Smeta ti mrak, zar ne?- nasmeši se najzad prijatno, kao da se nekog tereta oslobodila. Aleksi se učini da postoji nada da je umilostivi.

- Smeta.- odgovori oprezno.

- Postoji samo jedan mali uslov.- pogled joj je bio blag, osmeh topao, ali nešto u tonu izgovorenog bilo je u neskladu s njenim izrazom.

- Uslov? Kakav uslov?- nelagodnost se vratila i sve je u Aleksi urlalo, mada mu je glas zvučao smireno.

- Moraš biti go.- nonšalantno će Ana, nimalo ne menjajući izraz lica.

- Molim?!- gotovo vrisnu Aleksa.

- Hoću da te svučem do gola i da od ovog trenutka, pa sve dok si u mom vlasništvu ostaneš go golcat. Bićeš moja imovina o kojoj ću brinuti. Valjda imam pravo i na neke želje, zar ne?- mirno mu je razjasnila svoj zahtev.

- Kučko pokvarena! Ne dolazi u obzir!- brecnu se Aleksa poput besnog psa.

- Kako god želiš.- ravnodušno odgovori Ana ustajući sa stolice. Aleksa zausti da još nešto kaže, da vrišti, besni i urla, ali ona jednostavno pokupi šerpu i nehajnim korakom napusti prostoriju.

Potom su se tama i usamljenost vratile.