четвртак, 4. фебруар 2016.

DAN POSLE KRAJA - Poglavlje I.

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala 

"Oni su ovde s nama"

 DAN POSLE KRAJA




  Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine.  Dve rupe dalje je Aleksa. Povremeno dobacuje nešto, ali odavde ga nikako ne razumem. Pomišljao sam da se prebacim u sledeći krater, ali noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su nam izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik?

    Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu. Kad pomislim na stare dane koje sam mrzeo, a sada mi nedostaju, prožme me seta. Ona gotovo zaboravljena svakodnevica Bellanda sada mi se čini kao uzor mira i spokoja. Svet se promenio.
Republiku nisu zaposeli pesnici i džentlmeni, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori vršljaju po provinciji izbegavajući vojne postrojbe Unije i Republike, pa pljačkaju i siluju kao šakali. Imaju i oni svoje predatore, ali ni ti vukovi nisu ništa bolji od njih, s tom razlikom što ubijaju bez svedoka.
    Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajper bate ih primetili, pritajili se. Bum - bum. Avijacija istovarila bombe pa bega pre no što ovi dovuku protivavionce, ali su nam obezbedili minut zatišja kao stvoren za bekstvo. Iskačem iz rupe, grabim Aleksu i bežimo ka šumi. Samo da ne naletimo na minu. O bože, ovaj čovek se ponaša kao budala. Dok jurimo niz padinu kroz glavu mi prolaze meseci tumaranja kroz najopasnije predele Republike u potrazi za prokletom spravom za koju više niko nije siguran ni da li postoji. Unijske rakete su već odavno sravnile sa zemljom sve laboratorije Republike, a s njima je nestalo i mešetarenja po vremenskoj osi. Navodno ipak postoji još jedan uzorak prostor-vremenskog adaptera i Aleksa je zapeo da ga pronađe po svaku cenu. Navodno je taj uzorak u rukama Rašine ekipe, bande za koju se pričalo kako je izuzetno opaka. Pratili smo vrlo rizičan trag.
Uzalud odvraćam Aleksu. Ja znam nešto čega on nije svestan. Meštani naselja kroz koja smo prolazili potvrđivali su moje najcrnje slutnje opisujući visokog tipa u vikoplastu. O da znao sam tog čoveka. Raša Tudej nije bio niko drugi nego pukovnik Rastislav Jokanović. Njega i njegove ljude sam svojevremeno itekako dobro poznavao. Zajedno smo služili na Urus Martanu. Tada je zapovedao specijalnim jedinicama Republike. Jedinicama čija je svrha bila eliminacija neprijatelja. Možda reč -opasno” tačno opisuje njegovu bandu, ali nedovoljno precizno. Pre bih rekao da se radi o najbestijalnijoj sadističkoj hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala ruševinama Republike.
    Izlazimo iz šume i prolazimo imanjima, čas kroz suncokrete, čas preko pšeničnih polja, pa se probijamo kroz kukuruze. Aleksa je preuzeo vođstvo i nepokolebljivo grabi napred. Nekako se sve stapa u neprekidno šipčenje kome se ne vidi ni kraja ni konca. Onda se Aleksa naglo zaustavlja. Zastajem i čujem da repetira oružje.
- Psst. Oprezno sada. - šapuće, a ja ništa ne shvatam. Nalazimo se u kukuruzu i ne vidim daleko. Aleksa se spušta i lagano napreduje. Sledim njegov primer i par stabljika dalje shvatam da polje izbija na put. Ne vidim razlog njegove opreznosti.
- Šta se događa? - tiho mu se obraćam. Umesto odgovora pokazuje mi prstom uvis. Put pred nama je sa leve strane oivičen betonskim banderama. Na vrhu svake od njih razapeti su ljudi. Samo što ne viknuh od iznenađenja, ali Aleksa je to očekivao i prekriva mi dlanom usta.
- Mir. Ne znamo ko je u blizini, a prelazak puta može biti opasan. Ne mrdaj dok ti ne kažem.
Dok Aleksa baulja do ivice polja.ne mogu da odvojim pogled od bizarnog prizora. Prisustvo gavranova kraj žrtava iskljuvanih lica ispunjava me jezom. U jednom trenutku jedan od razapetih se pomiče. Shvatam da su neki od njih živi i stomak mi se grči. Pre no što uspevam da reagujem Aleksa dovikuje:
- Brzo! Preko puta, pa pravo u šikaru! Ne smemo se zadržavati na otvorenom. - rekavši to, skače i juri preko puta. Pratim ga koliko me noge nose. Gotovo istovremeno se bacamo u kržljavo grmlje i jedno vreme zadihano mirujemo.
- Biće bolje da krenemo. - Aleksa ustaje, sledim ga. Hodamo neko vreme, a onda se Aleksa zaustavlja. Oseća se dim u vazduhu. Neko je ispred nas. Aleksa podiže oružje na gotovs, sledim njegov primer. Pred nama je žičana ograda, iza nje gusti bagrenjar. Aleksa zabacuje oružje na rame i tiho mi dobacuje:
- Čekaj me ovde. - zatim preskače ogradu i gubi se u bagrenjaru. Tišinu remeti zujanje insekata i oglašavanje ptica. Taman što pomislih da je Aleksa predugo odsutan, pojavljuje se iz bagrenjara i poziva me rukom. Preskačem ogradu i prolazimo kroz šumicu. Užas mi puca pred očima dok stupamo u salašarsko dvorište.
    Leš crnog kučeta naglašava kožu devojke što belasa nasred dvorišta. Savršenstvo tena zamrljano je skorelom krvi iz prerezanog grkljana. Još uvek je raskrečena. Sa čardaka vise starac i starica podjednako isplaženih jezika. Vezanih ruku, kraj valova sa vodom, kleči muškarac. Glava mu je i dalje uronjena. Salaša više nema, ali vatra još uvek tinja.
    Slatkasti vonj smrti toliko je mučan da ispovrćem sinoćnu večeru. Jedno vreme svladavam mučninu, pa podižem pogled. Aleksa mi pruža ruku. Prihvatam. Ustajem i prolazimo kroz opustelo dvorište.
- Našao sam nešto hrane i ovo. Mislim da će ti dobro doći. - pruža mi litrenjak. Naginjem. Vatra se širi utrobom.
- Dosta! Još malo pa stižemo. - razvaljene kapije salaša gledaju na kolski put što udara na asfalt. A šta drugo i mogu da uradim nego da kaskam za njim? Odavno sam pogubio sve ciljeve u životu. Daleko je sada Belland, a i da je bliže, baš i nisam siguran da tamo želim da se vraćam.

Нема коментара: