Sedela je u pomračini sobe i gledala u zid, proučavajući mu strukturu. Površina je bila neujednačene boje, ispresecana nesigurnim potezima četke i senkama. Poželela je da je dodirne, ali se plašila da će razbiti obmanu njene velike udaljenosti. Dopadala joj se ta optička varka koju je često namerno prizivala, posmatrajući zid izbliza. Potreba za dodirom bila je daleki glas svesti koja se borila da ostane budna. Zatvorila je oči i obrazom dotakla hladan jastuk. Iz levog kutka sobe dopirale su tihe melodije, povremeno prekidane porukama voditelja. Pamtila je poneku reč, a zatim je ponavljala i premetala po umu dok joj ne bi dosadila. U potrazi za čulnim otporom gužvala je ćebe, provlačila ga kroz prste, čupala mu tkanje. Jedini prozor propuštao je huk sa auto-puta. Usredsredila se na njega. U mislima je brojala automobile, pogađala im brzinu, zamišljala vozače. Zastala je kod dvadeset osmog i odlutala u tamu posteljine.
Prenulo ju je prepoznatljivo kucanje.
„Jebi se“, pomislila je i sputala želju da mu otvori.
Нема коментара:
Постави коментар