Dragan Cvetanovic-Ceja – ZAVEŠTANJE

Autor: Dragan Cvetanovic-Ceja

Негде крајем лета, године баш сваке,

совра се сномрачна испред нас поставља,

прождиремо месо ту крај древне раке

покојника што се изнова занавља.

Од веселе игре јефтинијих свећа

оживео пламен у оку мртваца

и како нам пиће заголица непца

бестијални плес вихорно нас баца.

К’о да први пут руке нам се сплеле!

То тутње градови бели,

једна за другом куле се руше,

знаш ли драга ону шљиву ранку

под којом се наша тела суше.

Опијени приде и задахом смрти,

то дисати знамо, славопојмо сад!

Мамузамо трупло, нек и он се заврти,

та разиграна лешина попут нас је тад.

Док пљувах му у лице, кишо траг мој отри,

тад сумња ненадна кужнo ме огребе

и јасније сагледах, ветре прах мој потри,

у лику његовом препознасмо себе.

К’о да први пут очи нам се среле!

То тутње градови бели,

једна за другом куле се руше,

знаш ли драга ону шљиву ранку

под којом се наша тела суше.

И нема сенке са отровних врата,

нема речи клетве на спаљеном листу,

ни незваног госта тог злокобног сата,

за душу своју подадосмо исту.

К’о из јетре читaк, из очију питaк,

нигде лaж плодније тло пронaшлa није

и наивни пркос кaо гроб му плитaк,

громки урлик пропасти болно умом рије.

К’о да први пут наде су нам свеле!

То тутње градови бели

једна за другом куле се руше,

знаш ли драга ону шљиву ранку

под којом се наша тела суше.