Naseljavanje Vizantije - Opet i opet

MNW se velikodušno ponudio za dežurstvo na kormilu, pa se ostatak društva povukao u mir maglene sobe.

Najednom sa aparata se začu ♫ Most Beautiful song in the world ♫ Erika Satija.

 Sudbomer se pokrenuo i Amik sa nevericom ugleda

Sunčicu gde sedi naslonjena leđima na ogromno jasenovo deblo. Šokiran, zagledao se u Zlatanu, pa promislivši malo, obratio joj se:


- Dobro. Krajnje je vreme da budemo iskreni. Putovanje kroz vreme nije nikada izvedeno, niti je naučno potvrđeno da je moguće, a mi više nego očito nasumično lutamo kroz vremenske pejsaže. Doduše, geografski ostajemo na istome mestu... To mi daje neke ideje. Dakle, Zlatana, sada je na vas red da nam ispričate šta se dešava.

Zlatana se za trenutak uzvrpolji:

Moram... Moram je videti. Vi ne razumete. Sunčica klizi niz tkanje – izusti najzad tiho.

Prekobarac je iznenađeno pogledao u nju, a ka5an, uverivši sebe da je shvatio o čemu se radi, poče da je uverava :

- Ma nisi valjda poludela! Tamo dole se ubijaju! Pa, svi smo videli šta se dešava...

- 'Bem ti takav sudbomer, pa mi smo opet gde smo bili, eno je Sunčica! – viknu Rade, najzad obrativši pažnju na aparat. - Kakvo je to ludilo?!

Nego, Zlatana, da vam kontrola tkanja nije u porodici? - iznebuha ga prekide Prekobarac.

Zlatana podiže pogled na njega. U njenim očima je bilo poprilično respekta.

- Gospodine Prekobarac, vi izgleda znate mnogo više nego što bi se to dalo pomisliti.

- Kakva nit, kakvo tkanje – uključi se ka5an. - Pada mi na pamet rima na S, ali ja nisam prost. Shvati, draga, da Sunčicu ne možeš da sretneš, barem ne pod ovim okolnostima!

Ovo ignorisanje Prekobarčeve upadice kao da pažnju svih preusmerila na tajanstveni dijalog Zlatane i Prekobarca.

- Ama, jeste li vas dvoje skoro disali iz flaše? - prvi je reagovao Rade

- Opet nešto petljaju sa magijom. – oglasi se MNW koji se, sav usplahiren, pojavio na vratima sa namerom da im saopšti čudne novosti.

Amik se okrenu ka Zlatani.

- Dakle Zlatana? Možete li da objasnite ovo, ali tako da i ja shvatim o čemu se radi?

Ona diže gotovo uplašeni pogled, najpre na Amika, a zatim na Prekobarca., pa poče da govori :

- Sve je to počelo od snova... Snovi su esencija.

- Magija zavisi od snova upravo onoliko koliko i snovi od magije. A snovi... Snovi su istovremeno i vreme - prošlo i buduće. Snovi oduvek putuju duž tkanja, ali to je teško objasniti nekome ko nikada nije proučavao Umetnost. Tkanje je...

Zlatana se očito napinjala nemoćna da prenese svoje misli. Kako je društvo delovalo zbunjeno njenim objašnjenjima, u pomoć joj priskoči Prekobarac :

- Tkanje je nešto poput slojeva tkanine postavljenih jedno uz drugo u nebrojenim nizovima. Svaki sloj je jedan sat, jedan dan... Paa, možda ne baš tako.. U svakom slučaju jedan vremenski period. Pogrešno je verovanje da je vreme linearno. Ono je nabacano na jednu ogromnu gomilu i svako je u stanju da putuje njime, a ta putovanja zovemo snovima.

- Nažalost oni su, poput mnogih drugih, modernom čoveku neobjašnjivih stvari, svedeni na naučničke bla-bla tričarije i neuronsko električne fenomene.

Izgovorivši to, Prekobarac se okrenu Zlatani:

- Ali i dalje mi je nejasno kako vi i vaša sestra uspevate da kontrolišete snove?

Zlatana je sada već delovala malo samouverenije :

- Ne kontrolišemo ih, samo ih transformišemo u realnost. Nemoguće je usmeravati putovanje, jer se snovi i vreme nestalno pomeraju, čas ka budućnosti, čas ka prošlosti, u potpuno haotičnom redosledu. Jedino Rusalke i Oblakinje, mogu usmeriti svoj let i videti Sliku.

Prekobarac je naglo prekide :

- Netačno! Dešava se da i neki pripadnici ljudske vrste razaznaju Sliku i pravilno je rastumače. Otuda potiče fenomen proroka.

Zlatana ga odmeri i reče : - Hmmmm...Daaaa... Ali to je ustvari nebitno za ono što nas muči. Tu je važno nešto drugo, što ćete razumeti samo pod uslovom da ste uspeli da shvatite princip tkanja. Vidite, postojalo je biće koje je snagom volje moglo da putuje po nitima tkanja i da usmerava svoj put onako kako ono to želi... Jedino stvorenje osim Majke koje je sposobno za tako nešto. Nažalost, to je bilo zlo biće. Svoju moć je koristilo za neopisive grozote. Majka je, jednostavno, morala da ga eliminiše.

Amik je pogleda iznenađeno :

- Šta u stvari hoćete da kažete? Ama, je li sve ovo samo vaš san? - u njegovom glasu se osećalo ozbiljno kolebanje.

- Donekle moj san, ali istovremeno i san svih vas... Koji zapravo više i nije san. Uzrok tome je jedan davni događaj, moj susret sa nečim... nekim... Govorim o demonu koga ljudski rod zove Baba Jagom.

- Vidite moj prvi susret sa Majkom se odigrao mnogo ranije – ili kasnije - nego što vi to mislite - i to negde usred mojih snova. Tačnije, u snu sam prisustvovala obračunu Majke i Baba Jage. A Sunčica... Ona je spavala pokraj mene kada se to desilo.

- Setite se principa tkanja, i toga da magija deluje na vas samo ako i vi verujete u nju. Ja sam lično, oduvek iskreno verovala u magiju, i ono sto sam videla za mene je bilo stvarno Kada je Jaga poražena nastao je lom u svetu magije i to je uskovitlalo svet snova. Bila je to tolika energija da je prelomila princip neverice poput uragana. Tako se i Sunčica našla u ovome polusvetu, iako nije verovala u čarolije - barem dotada... Ne samo da su za nju i mene snovi postali stvarnost... -

Poslednju rečenicu ne stiže da završi jer joj se Prekobarac sa trijumfalnim izrazom uneo u lice :

- Nego i za one oko vas, zar ne?! – uzviknu.

- Dakle sve je ovo samo san. - prokomentarisa Rade – Probudimo se, popijemo kaficu

i gotovo...  

Prekobarac ga prekorno pogleda :

- Ne bih rekao da je to tako jednostavno. Bojim se da je ovo stvarnost, i to stvarnost isto onoliko nemilosrdna, pa možda čak i surovija negoli ona stvarnost koju smo poznavali pre našega putovanja. Nije li tako, Zlatana?

- Ama šta bi sa Deda Mrazom!? - uzviknu Rade, ali niko nije obratio pažnju na njega i Zlatana nastavi:

- Da. Snovi su se počeli preplitati sa stvarnim vremenom. Putevi su postali otvoreni. Ja i sestra smo najednom postale osovina oko kojih se vreme kovitlalo.

- Nažalost, sada to isto važi i za vas. Ne znam kako da to promenim - ovo priznanje joj natera rumenilo u obraze.

- Ali... Ako Sunčica i ti sanjate isti san... - promuca ka5an. - ne možete se zauvek mimoilaziti.

- Ja putujem sa vama. Delim sa vama vaše fantazije i to moj put čini prilično bezbednim, Sunčica nema tu sreću – ona je potpuno sama. Klizi sve dublje u svet koji nikada nije ni postojao. Luta po svetu koji je sama izmaštala.

- Ako se ne sretnemo danas, ona će nastaviti da klizi niz tkanje i nikada je više neću videti, jer, za razliku od nje, mene vaša prisutnost drži nadomak realnosti - poput sidra.

Amik najzad prelomi :

- Onda ćete videti Sunčicu. Ali ovoga puta ćemo se podeliti, jer ne verujem da je bezbedno ostaviti brod na milost i nemilost zaraćenim stranama. Ja, Rade i MNW ostajemo na Argu, a vi ćete Zlatana, sa Ka5anom i Prekobarcem, otići da se vidite sa sestrom!

- Hvala Amik, ovo vam neću zaboraviti! - uzviknu sretno Zlatana.

Hmmm... Ni ja, Amik, ni ja... - progunđa Ka5an mrzovoljno.

Odabrana družina se zaputi na obalu. Prekobarac je bio na čelu, predvodeći ekipu i pažljivo prateći ono malo Sunčicinih tragova što se još moglo razaznati. Za njime su lagano koračali Ka5an i Zlatana.

Amik je iz maglene sobe, ozbiljnoga izraza lica, preko sudbomera, pažljivo pratio njihovo napredovanje. Bio je pre svega zabrinut za ono sa čime bi se oni mogli susresti na svome putu, ali njegova zabrinutost je imala i drugi uzrok. Iako nije bio stopostotno uveren da je najjasnije sebi predočio Zlatanino i Prekobarčevo predavanje, u jedno je bio potpuno siguran - u sve je ovo duboko upletena magija.

Ono što su u sebi nosile Zlatana i njena sestra. Šta će se desiti u trenutku njihovoga susreta – nije smeo ni da pomisli. Ipak, gajio je potajnu nadu da se iz toga može izroditi i nešto vrlo pozitivno i posebno. Eto, to je bio razlog zbog koga je stao na Zlataninu stranu.

Nikome u tim trenucima nije bilo lagodno.

Pa ipak, ako bi se poredili raznoliki strahovi kakvi su se tada vrteli po glavama natuštenih saputnika, bilo je više nego izvesno da je baš Zlatana bila najzabrinutija, mada je ujedno bila i najviše zaslužna (ili kriva, mada joj to niko nije spočitavao) za opasnu situaciju u kojoj su se nalazili.

Stresla se, zastala je i pogledala oko sebe. Busenje trske i plavičasta izmaglica, koja se proređivala u pravcu njihovog napredovanja, bili su upravo onakvi kao i u njenim noćnim morama. Možda hodaju pravo ka Baba Jagi, pomisli, ali je mudro prećutala svoje strahove. Snažno stisnu Ka5anovu nadlakticu i setno pomisli da više nije devojčica, pa da stegne sestricinu šaku. Čak ni snovi više nisu snovi, nego ubistvena zbilja.

Nastaviše prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove...

Što su dalje odmicali strah u Zlatani je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje po neugodnim barama koje su se u nepreglednim mnoštvima prostirale posvuda oko njih.

Ono malo visokog rastinja koje je tu životarilo bilo je slabašno i nakazno, debala prekrivenih gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem.

Ni sama nije znala čega se bojala. Susreta sa sestrom? Ne.

Opasnosti koje se nalaze pred njima?

Možda, ali taj strah bi morao imati neku opipljivu, fizičku manifestaciju. Ovo što je osećala bio je jedan sasvim drugačiji strah, nekako više spiritualne ili duševne prirode. Pomalo besmisleno.

Odagnala je teškom mukom te misli i oni nastaviše oprezno, svako za sebe ispitujući tle pred sobom. Da li se to plaši svoje rođene sestre!? - uporno ju je proganjalo - Gluposti, gluposti...

Zadaviti se u mulju bilo bi zaista vrlo glupo - pomisli Ka5an koračajući kao po palubi zaljuljanog broda.. Njegovi strahovi od susreta sa Sunčicom bili su drugačije prirode nego Zlatanini. Pogled na Sunčicu iz maglene sobe u njegovo je sećanje vratilo jednu davnu pijanu noć i miris pokošene trave kojim je njegovu sobicu ispunila ta devojka.

Miris proleća i mladosti, miris strasti i greha... Borio se da odagna te uspomene, ali one su neumoljivo, lepljivo i uporno prianjale uz njegove slepoočnice. Svo troje su napredovali u tišini, ali ka5ana je baš taj muk plašio.
Oh, kako se samo bojao da je njegov mozak, kao na zlatnom pladnju, postavljen pred Zlatanu. Kako je samo strepeo od njene ljutnje kada otkrije razlog zbog kojeg je Sunčica oduvek bila toliko ljubazna prema njemu...
Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa ipak su istrajno napredovali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se naglo stade proređivati. Stigli su do šume!

Nastaviše da prate Sunčicin trag kroz gustu paprat i rastinje, gušeći se od strašne zapare koja je ovde vladala. Uskoro stigoše do leševa one dve samovile. Na njihovu žalost, Sunčica više nije bila tamo. Pre no što je iko uspeo išta da preduzme Zlatana povika iz sveg grla, na užas ostale malobrojne družine.

- Suunčiice! Jaa saam, Zlaataanaa!

Ka5tan je gotovo već osetio strelu među rebrima!

- Draga, molim te! Za ime boga, pa nalazimo se usred ratovanja!

Sa one strane šume koja je izbijala na reku, iz pravca prema kome je „Argo“ bio okrenut, do njih je dopro neki daleki, praiskonski urlik. Prekobarac zabrinuto pogleda, a ka5an progunđa nešto o svodobama koje se muvaju ovuda. U bliskoj okolini se ništa nije pomicalo. Neko vreme su stajali i osluškivali zvuke šume bez reči. Prekobarac najednom poče obazrivo da se osvrće oko sebe. Zatim podiže u vis svoju lasersku budžu, pa je namršten spusti i okrenu se ka saputnicima.

- Polazimo smesta natrag, ovde ništa nije kako treba! - naredi on.

- Nee! Moram naći Sunčicu – zaječa Zlatana. - Moramo da je stignemo...

- Dalje ne smemo! Nastavak potrage je igra sa sopstvenom propašću! – odlučan je bio Prekobarac.

Nežno joj prebacivši ruku preko ramena, ka5an je lagano okrenu i polako pođoše u suprotnome pravcu, natrag ka „Argu“. Zlatana je disciplinovano pratila ka5anovo vođstvo, ali u njoj kao da se nešto slomilo. Toliko blizu, pa opet tako daleko i nedostižno! Nikada više neće prići bliže Sunčici od ovoga, pa ipak ne može da je sretne... Da je zagrli...

- Zlatana?! Otkud li si se ti stvorila ovde?! - začu se najednom.

Iz gustoga šiblja iskorači visoka tanana prilika u tamnoj ratničkoj spremi.

Zlatanino lice bljesnu i ona se ote ka5anu da nezaustavljivo poleti ka raširenim rukama pridošlice. Prekobarac se zabezeknuto zaustavio, a ka5anu se vilica zaglavila u rasklopljenom položaju, dok su se dve sestre, podjednako cvileći, sudarile u žestokom zagrljaju! Grleći se toliko željno da je postojala ozbiljna opasnost od poneke iščašene kosti, dve sestre su jednostavno zaboravile na vreme.

Najzad, izgubivši strpljenje, Prekobarac se nametljivo zakašljao. To je uticalo na Sunčicu koja lagano odmaknu sestru od sebe. Podiže oči i njen pogled se sretne sa ka5tanovim zadivljenim zenicama. Ako je nešto i osetila, dobro se kontrolisala, jer sa potpunom mirnoćom reče :

- Ako se ne varam, ovde je još jedno poznato lice. Zdravo ka5ane!

Za razliku od nje, ka5tan je pomalo zamuckivao i nevešto otpozdravljao. Medjutim, Zlatana je bila toliko opčinjena sestrom da ništa od toga nije primetila.

Prekobarac je iznenađeno zatreptao i mudro oćutao svoje zapažanje.

- Tvoja dijadema... Našli smo tvoju dijademu... - promuca Zlatana pružajući ka Sunčici taj sjaktavi predmet, koji je sve dotad ljubomorno stezala.

Ova najpre sa čuđenjem, a onda sa setom pogleda u njene ruke. Osmehnu se kroz suze.


- Eh, Zlatana, Zlatana... Imam ja još dijadema...

Provukla je duge prste kroz svoju raskošnu kosu i zaustavila ju je na blistavome nakitu koji ju je pridržavao – i imaću ih još mnogo...

- Sunčice, pođi sa nama. Hajde da nađemo zajednički izlaz. - molećivo predloži Zlatana.

Sestra je pogleda iznenađeno, i ozbiljnim glasom odgovori:

- Sada razumem zašto si tu! Ne, to ne mogu učiniti. Jednostavno, ja imam svoj put, a ti svoj. Zato zadrži tu dijademu, da te podseća na naše detinjstvo. Osećam, znam da se odgovor krije negde u prošlosti...
...ili u budućnosti...

- Vidiš, ono što sam saznala malopre... Ah, idi sada... Moraš ići... Moram i ja...

Sunčica se okrete i njena graciozna pojava nestade među gustim rastinjem. Ka5etan povuče Zlatanu za sobom i oni se ubrzanim korakom vratiše se do „Arga“. Ćutali su, niko ništa nije pitao.

Na brodu je takodje vladalo ćutanje. Amik, Rade i MNW su sve videli i čuli - sudbomer je za njih prenosio ceo dogadjaj. Sada je bio ugašen, praznog ekrana.

- Kao na kablovskoj TV – poče Rade. - Centralni dogadjaj je jasan, ali sve ostalo...

Amik ga munu i pokaza na Zlatanu suznih očiju. Ka5an je odvede na komandni most i „Argo“ zaplovi u pravcu jugoistoka...