VLADIMIR ZAVADOVSKI - MAŠINA

 

ŠTA BI BILO KAD BI BILO?

Dobrodošao sine, dobrodošao do Mašine.

Gde si bio tako dugo? Čekali smo te.

(Pink Flojd)

Da li su naši osećaji, naša sećanja i naši postupci, zaista istiniti? Možda smo ih tek uobrazili? Ako smo to sve izmislili, zašto to činimo? Jesmo li tek statisti u ogromnoj ludnici okruženoj nepreglednom pustinjom u kojoj je nejasno da li su luđi njeni štićenici ili lekarsko osoblje?

Ako je tako, a izgleda da jeste, kako je do toga uopšte došlo? Da li je moguće da smo eksperimenat ili, još gore objekat za zabavu, neke onostrane inteligencije, možda mašinske?

Gotovo niko od nas, živih igračkica, nije svestan te i takve manipulacije. Uvereni smo da živimo uspravno i ponosito svojim korisnim životima, te čvrstim koracima hodamo po ovome svetu. Tek ponekad se kroz guste magle snoviđenja probije neko PRAVO sećanje. Tek ponekad se u našu ludnicu probije neko iz realnog sveta pokušavajući da nas probudi.

Uzalud.

To bi u kratkim crtama bio sadržaj ovog neobičnog romana. Mada pomalo zbunjeni i neodlučni, protagonisti storije su veoma uverljivo prikazani. Iako svaki od njih ima iza sebe kontakte sa realnim svetom, svaki reaguje na svoj način.

Dok upravnik ustanove sa gnušanjem odbacuje svaku mogućnost postojanja drugačije realnosti, bolnički čuvar tone u teorije zavere, ali samo jednom od njih se ukazuje vodič i sigurnim koracima hita prema, kako mu se čini, izbavljenju. Međutim, što je bliži tom spasonosnom kraju, njegov vodič mu sve više otkriva i sve mu je jasnije da nema izlaska iz sveta iluzija. Čak i kada se osvešćuje u navodnoj stvarnosti i dalje čuje glasove iz drugih dimenzija, čekajući trenutak u kome će se naći u nekom novom snovitom svetu.

Ovaj roman nestvarne atmosfere i čvrste strukture veoma vešto navodi čitaoca na tmurno promišljanje o besmislu naših života i naših verovanja.

Stevan Šarčević

Mašina u srcu realnosti

Pitanja o svesti i identitetu su verovatno počela da se postavljaju sa pojavom prve iskre samosvesti kod mislećih bića. Ponuđenih odgovora je mnogo, a interpretacije su toliko različite da svojim formama predstavljaju čak potpuno drugačije oblasti ljudskog interesovanja. Od raznih filozofskih, okultnih, bioloških, religioznih i sličnih doktrina o svesti, refleksiji i identitetu, u moru definicija i intelektualnih poštapalica, teško je izdvojiti samo jednu koja bi predstavljala dobru radnu hipotezu za dalje istraživanje, budući da se fokus i interesovanje u vezi tih fenomena mogu menjati fluidnije od samih mentalnih tokova koji ih nose.

U tom smislu, kako bismo fiksirali modus operandi ovog romana, može se reći da je izvesna mehanicistička ideja svesti i identiteta polazna tačka koja autoru predstavlja uporište i pruža osnovnu premisu za ovaj istraživački roman.

Da iza ove naše, konsenzualne, realnosti leži neka druga, koja je nepoznata, a pritom joj je uzrok i pokretač, nije nova ideja. Međutim, oblast je toliko velika i za mnoge autore inspirativna da nije moguće tek tako naći ni dva slična ponuđena odgovora na ovo pitanje, u književnoj formi. U tom smislu, hvatanje u koštac sa idejom koja je kod mnogih autora makar latentno, ako ne i u sasvim vidljivoj formi prisutna, predstavlja izazov koji podrazumeva angažovanje kreativnosti i tehničkog dela na visokom nivou.

Mašina, koja se u ovom romanu predstavlja kao nevidljivi pokretač dešavanja i katalizator postajanja i nestajanja mnogih realnosti, nije u potpunosti materijalna, niti pak organska, ili samo mentalna pojava. Ona je, na neki način, crna rupa svih realnosti i sve materije koje iz nje i u nju uviru, na taj način ih kriveći, bez nekog ljudima poznatog algoritma ili predvidive frekvencije i intenziteta.

U tom smislu, glavni narativni tok počinje dejstvom mehanicističkog principa (koji nije samo to, kako je već rečeno) na pojedinca, ali šta je pokretač u samom čoveku, to je pitanje koje će se iznova postavljati kako se somnabulne vizije intenzivne psihološke avanture protagoniste budu nizale. Pre svega, na samom početku imamo jak žanrovski momenat koji se sastoji od nerazblažene mešavine detektivske misterije i horora, što je otvaranje koje obećava puno akcije i zabave za čitaoca. Sama postavka i lokacija poput ludnice jesu veoma zgodni žanrovski tropi, koji sami po sebi u recipijentu bude uznemirujuće slike i osećaje. Ako tome dodamo i neobičnog pacijenta, navodno više nego upućenog u prirodu simulirane realnosti generisane od strane Mašine, kao i inspektora koji na svoju ruku dolazi da istraži slučaj, dobijamo uvod koji veoma potentno otvara priču.

Međutim, ako se čitalac nadao nečemu prepoznatljivom, ili je anticipirao moguće narativne linije, desiće mu se nešto sasvim neočekivano. Knjiga počinje na način sličnih u svom žanru, ili makar prividnom žanru koji obećava, da bi se pretvorila u nešto sasvim drugačije, neočekivano i, po svojoj unutrašnjoj logici, sasvim nepredvidivo dešavanje.

Ovakav nagli obrt je itekako opravdan dejstvom famozne Mašine, koja se, može biti, krije iza mnogih lanaca događanja koja nam oblikuju živote više ili manje suptilno. Nevidljivi uticaj postaje jasan tek u zatvorenoj instituciji, ali, da bi se stiglo do odgovora, makar približnog, da bi se iole prišlo Mašini, pitanje svesti, percepcije i identiteta dolazi u prvi plan.

Upravo u toku misli sastavljenom od mora pitanja o postojanju i ja-određenju, protagonista lagano kreće da ljušti slojeve sopstvenog postojanja, na taj način stavljajući na udar i sam identitet, zapravo ono što u uobičajenom smislu smatramo za „ja“ posede, stvari poput tela, imena, sećanja i navika.

Da li je, u tom smislu, trauma usled zahtevne prirode detektivskog poziva okidač za aktiviranje psihotične epizode usred bure u umu protagoniste, ili je zapravo istina mnogo komplikovanija i, na neki način – gora, ostaje da se vidi do samog kraja avanture na koju će vas autor povesti.

Samo da napomenem čitaocu da je svet u kojem će se naći izgrađen od izvesnih pravilnosti, ali veoma labavo postavljenih. Takve zakonitosti su podložne raznim krivljenjima jer su svi svetovi Mašine međusobno preklopivi i međuzavisni jedni od drugih, na način da zakonitosti jednoga prelaze u drugi po nepisanim pravilima i učestalostima. Naravno, Mašina jeste uzrok ovih promena, a pitanje o tome šta Mašina jeste je možda i ponajbolje postaviti u negativnom ključu i zapitati se šta ona nije. Jer, da bi se došlo do pozitivnog određenja takvog „entiteta“, iluzije i velovi realnosti se moraju skidati sloj po sloj, a to u praksi znači gubitak svega što nekoga čini osobom sebi prepoznatljivom.

Dejan Sklizović