KOLEVKINE HRONIKE

Veoma je tanka granica između izazovnih avantura duše i vihora života, jer se u krug prepliću, mrse i (ponekad) konačno razrešavaju. Koren i početak svih nedaća je ljudska taština. Roman Stevana Šarčevića i Darka Savića majstorski prekraja tkivo mašte, prikazujući jedan zamišljeni svet; zapodenuti rat među svetovima i vrstama, viteštvo, legende i (prividna) magija, intrige, ljubav, monstruozne scene i još gore tipologije ljudi, tim slikama otkrivajući nešto što je dublje u nama, ono sa čim se uvek oholo borimo - ranjivost tela i nepostojanost duše, uz bitno prisustvo mračnih sila prirode i još mračnije ljudskosti.

Ovaj romansirani vidikovac se kreće u izbrušenom okviru nelinearnog pripovedanja, pritom ni trena ne gubeći na dinamičnosti, uz pregršt likova koji, pored fiktivnog vremenskog okvira radnje, govore razumljivim jezikom, noseći jasnu poruku o cikličnoj prolaznosti svega, gde se uvek vraćamo u kolevku, na početak.

Desya Lovorov

***

„Knjiga na jedan dah“ – tako bih ja opisala roman „Kolevkine hronike“ i to bi bio najbolji i najprecizniji opis ove knjige.

Za ovo delo se mora odvojiti vreme i skloniti negde u stranu, da bi se mogli na miru uneti u svet kroz koji vas detaljno sprovode autori. Uz obilje bogatih i maštovitih opisa, nemoguće je ne osetiti se delom priče. A ona teče kroz više likova, koji delaju istovremeno. Radnja, iako je smeštena u budućnost, hiljadama godina posle nuklearne katastrofe, kroz čitanje ponekad navodi da pomislite kako se nalazite u srednjem veku. Civilizacija nije napredovala, već naprotiv... Nož, mač, luk i strela su glavno oružje naših junaka.

U ovom romanu svega ima: od brutalnosti i nasilja pa sve do erotike. Svet kao svet koji mi poznajemo više ne postoji. Ovde vladaju neka nova pravila i samo će najsnalaživljiji opstati.

Heroja priče ima dosta, i svako je poseban na svoj način. Teodor – neustrašivi gorostas, sa velikim osećajem za samilost i pravdu. Sunčica je lepa i odvažna planinka, kradljivica po opredeljenju. Ana, princeza koja se odrekla svega radi ljubavi sa Teom, plemićem nižeg roda. Juk, hrabri dečak koji je ostao sam na svetu...

Ima mnogo zanimljivih likova koje ćete i sami upoznati ako zaronite u ovaj svet mašte i fantazije.

Autori nas na sjajan način, uz obilje opisa i detalja, primoravaju da ostanemo prikovani uz ovo delo, jer sve te sitnice, a ima ih dosta, povezane su u veliku celinu. Ako ste pomislili da možete da bacite samo jedno oko na knjigu – prevarili ste se. Ako ste mislili da je možete pročitati onako odokativno – ne možete. Ona vas uvlači u sebe, ne dozvoljavajući da se otrgnete.

Dinamika romana je neverovatna. Scena za scenom se toliko brzo smenjuju, da nećete ni osetiti, a već ste na konju i bežite od potere uz jednog heroja, dok ste drugog ostavili u nekoj staroj krčmi. Drama je ono što drži čitaoce stalno u pripravnosti. Ovaj roman se ne čita nego guta, i samo čekate šta će se sledeće dogoditi. Nemoguće je ne vezati se za likove. Neki će vam biti mrski, dok ćete druge jako zavoleti, ali jedno je sigurno: uz ovaj roman nečete ostati ravnodušni.

Ako nemate mašte, ova priča nije za vas.

Marina Sabo

***

Svet je nakon nuklearnog holokausta doslovno vraćen u srednji vek, ali pre uništenja zemaljske civilizacije, više generacijskih svemirskih brodova otposlato je u nepoznato.

Roman otvara suočavanje hiljadugodišnjeg feudalnog carstva sastavljenog od trinaest kraljevstava sa mračnim vremenima i nagoveštajima ispunjenja drevnog proročanstva iz „Knjige Predaka“ o njegovoj potpunoj propasti. Najstrašnija najezda varvara koju je Carstvo ikada doživelo, upravo je u toku na severu, ali to nije najveći izazov s kojim se suočavaju vladari. Unutar samog Carstva, mrtvi ustaju i kreću u lov na ljude, a sveopšti haos na ruku ide onima koji odavno planiraju prevrat.

I dok na Zemlji i u hiljadugodišnjem Carstvu traje bespoštedni rat, tehnološki napredni pripadnici ljudske vrste čiji su preci napustili planetu uoči nuklearnog rata, pronalaze način da svoje duše pošalju na Zemlju (odnosno, Kolevku, kako je oni sami nazivaju) i na taj način upletu se u tamošnja dešavanja. Ipak, i pored toga što su tehnološki napredovali gotovo do savršenstva, pripadnici ljudskog roda i dalje nisu imuni na zavere, tajne operacije i zakulisne radnje.

Art Anima

***

„Knjiga Predaka. Proročanstvo toliko staro da je preraslo u legendu, a legenda u priču za malu decu. Ta bajka o sablastima što dolaze iz nepojamne daljine, o muškarcu koji nije onaj koga vide i koji će ukrasti svetlo, pokoriti Vanuke, proći kroz vatru i pokloniti ga ljudima, o detetu što će izjednačiti vrste što hodaju uspravno...“

Da li će se proročanstvo obistiniti ili će napori inteligentnih bića da spasu Zemlju, Kolevku – genetskog materijala iz kojeg su nastali nakon kolonizacije udaljenih planeta, propasti?

„Kolevkine hronike“, koautorsko delo Stevana Šarčevića i Darka Savića, roman je u kojem se prepliću fantastika i naučna fantastika. Kao i u prethodnom Šarčevićevom delu „Dolazak tame“, fantastika je bazirana na bićima iz srpske i slovenske mitologije (rusalke, samovile, krvopije, vanuci – vukodlaci...,), ovog puta predstavljeni kao nova vrsta nastala genetskom mutacijom nakon nuklearne katastrofe na Kolevci. S druge strane, interplanetarni komunikacioni i transportni kanali, telepatija, telekineza, empatički štitovi i danas sveprisutni avatari, elementi su naučne fantastike. Zajedno, odlike su dualizma koji se proteže kroz čitav roman.

Dualizam je iskazan kroz težnju jednog dela inteligentnih bića da primitivne stanovnike Kolevke pretvore u „ovce za klanje ... stado za vukove što putuju među zvezdama“, dok se drugi bore za spas matične zemlje s koje su potekli. Ogoljenim i surovim opisima scena nasilja, požude i krvoločnosti („Čak su joj i sa lica odrali kožu i njene ogromne plave oči su u Sunčicu zurile sa amorfne krvave lopte...“), kojima se autori poigravaju s granicama čitaočeve trpeljivosti, suprotstavljeni su lirski momenti („Sve je bilo puno jarkih boja, mirisa cveća, života... Život. Jahala bi belu ždrebicu, zatvorila oči i raširila ruke, pustila da je vetar miluje, mrsi kosu, lice... Život“). Mržnja, zloba i želja za vlašću, nasuprot ljubavi, herojstvu i požrtvovanosti. Čak je i jedan od glavnih likova predstavljen kao oličenje dualizma, vukodlak – čovek zver.

Roman odlikuju upečatljivi karakterni likovi, kojima je dodeljeno tačno vreme i mesto za odigravanje krucijalne uloge: car Erik, pred kojim bi kada hoda „...izvan palate i kamena ... čudovišta nekako obarala poglede ... i klanjala se“, carica Olena, sveprisutna senka svih događaja, trinaest kraljeva „... skup od trinaest budala, obučenih u somot i svilu, koji sede u prestonoj dvorani i danima brbljaju i kokodaču o nečemu važnom“, dezerter Teodor, koji doživljava transformaciju u zver – vanuka, zadržavajući svoju ljudsku stranu, dečak Jukov, kojeg i pored svega preživljenog krasi „... veseo smeh, iskren i lišen briga“ koji su kao dar Bogovi „podarili deci kako bi prebolela, zaboravila i preživela uspomene“, dva generala, dva Burebista, jedan iz prošlosti – jedan iz budućnosti, i oba spremna da se žrtvuju za uspostavljanje ravnoteže na Kolevci. Naravno, kakva bi to bajka bila kada ne bi bilo odbegle princeze i zametka ključa sudbine – nerođenog deteta koje će postojeći svet izvesti iz tame.

Slike se nižu jedna za drugom, kao odsečci filmske trake. Njihovim ubrzanim smenjivanjem, naizgled nepovezane i zaokružene, celine počinju da se transformišu u film koji se odvija pred očima čitaoca – film nabijen energijom koja ne dozvoljava predah u toku misli. Ubrzanjem, likovi i mesta dolaze na svoju poziciju, slažu se kao kockice i dobijaju smisao. Zarotirani kao na vrtešci, neki likovi netragom nestaju, a priča se ogoljava na svom putu do velikog finala.

„ ...opšta nuklearna katastrofa je razorila planetu, a preživeli su se vratili u divljaštvo i istorija je krenula od nulte tačke.“

Sklapajući poslednju stranicu romana, ostaje utisak prepoznatljivosti opisanih geografskih odrednica i tvoraca promena društvenih zbivanja prošlih vremena. Da li se istorija ponavlja?

Danijela Milosavljević

***

Stevan Šarčević rođen je u Subotici 1962. godine gde živi i radi. Zastupljen je u brojnim zbirkama priča, štampanim i elektronskim časopisima. Sarađivao je sa Milivojem Anđelkovićem na projektu „Naseljavanje Viz@ntije“, autor je zbirke poezije „Na tragu svetlosti“ (2013), ko-autor je romana „Sam, ispod šljive“ (2013), autor romana „Kaurinova kletva“ (2013) i zbirke priča „Dolazak tame“ (2014).

Darko Savić je rođen 1984. godine u Zvorniku. Od rane mladosti, ljubitelj je dela Isaka Asimova, Artura Klarka, Filipa K. Dika i drugih velikana naučne fantastike. Prve literarne korake načinio je u okviru književne radionice Znak Sagite. Njegov književni opus čine uglavnom kratke priče. Roman „Kolevkine hronike“ njegov je prvenac i čini krunu dosadašnjeg rada.