Fejsbuk stranica: facebook
U kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland, 2311. godine.
Varadin se naglo ukaza u svem
svom večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj naglom
mišlju aktivira odašiljač. Implanti su aktivni, ali ovde su
stražari od pomalo nervozne sorte, pa opreza nikad dovoljno. Ne bi
valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu obavešteni.
Kapija izroni iza krivine i
vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je
komunikacija zatajila i da MDO nije obavešten o njegovom dolasku, no
već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava.
Dobrodošao, policajac, odjeknu
mu u glavi mentalna poruka, navodimo vozilo, budi miran.
Put je dugo vodio preko raskošno
osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje i travnjaci, grmlje i
ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega, ali nigde nije bilo
ni naznake objekata Multidimenzionalnog odseka. Sve je to predugo
trajalo i pomišljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom
mestu, kad se vozilo naglo zaustavilo. Ništa se nije promenilo u
krajoliku, bio je okružen monumentalnim stablima i raskošnim
grmljem, pa mu se učini da je auto u kvaru. Sledećeg momenta stade
da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski
zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala
zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke sterilne
hodnike, a onda bi to nestalo i pad se nastavljao.
Kao u pakao da propadam, pomisli
i već idućeg trenutka se pokaja. Ovde rade najbolje telepate i
empate poznatog sveta. Svaka misao u njegovoj glavi ima isto
delovanje kao da se proderao nasred Centrala u vreme ranojutarnje
gužve. A onda propadanje prestade. Vrata pred njim nisu bila od
stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala.
Izadji iz kola, policajac, primio
je misao i poslušao. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh na toj
dubini, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara
u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u
neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna
barijera, prepreka koja skriva tajne, običnom čoveku nedostupne.
Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika, sličan
onima sa kojima se susretao na prethodnim spratovima. Pred otvorenim
vratima nalazila su se dva teško naoružana čuvara. Implanti su ga
upozoravali da su nišanske sprave njihovog oružja fiksirane za
njegove vitalne tačke. Zaustavio se neodlučno, a onda ga umiri nova
mentalna direktiva, Kreni ka meni, policajac.
Na trenutak se zbunio, a onda
zapazi da se između stražara nalazi i treća osoba. Njegov
kombinezon je bio od vikoplasta i zato ga nije odmah ugledao. Jebena
maskirna kameleon uniforma! Zašto nije očekivao prisustvo vojne
tehnologije na ovakvom mestu? Možda stoga što je MDO zamišljao kao
naučnu ustanovu, možda istorijski arhiv ili nešto slično.
Svejedno, sa laserskim miniganovima nema zafrkavanja, pa podiže ruke
i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu
da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo
žalbe.
“Pođite sa mnom”,
bezizražajno mu se, ovog puta glasom, obratio beskarakterni lik u
maskirnoj odeći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da
je prošao kontrolu.
Krenuo je za svojim vodičem,
čija je odeća sad dobila beličasto - sivkastu nijansu. Put je
vodio duž uniformnih i monotonih hodnika, svaki čas skrećući.
Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na
promicanje pokraj nebrojenih vrata.
Najzad se zaustaviše pred
jednima i vodič mu se obrati:
“Uđite ovde, molim.” Otvorio
mu je vrata i propustio ga u neočekivano prostranu kancelariju.
Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala
bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispunjen rezbarijama,
plemenitim drvetom i umetničkim predmetima delovao je kao preslikan
iz neke od drevnih knjiga sa kojima se susretao pri istragama. Pa
opet, ma koliko da je prizor impresivno delovalo, otelotvorenje sile
što odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedeo je u stolici visokog
naslona i širokih rukohvata, kraj starinskog stola od rezbarene
orahovine. Odeća mu svakako nije bila svakodnevna. Bilo je to po
meri skrojeno odelo od pravog pravcatog štofa. Snežnobela košulja
bila je strogo zakopčana i utegnuta leptir mašnom. Guste obrve
natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a
najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičivala mu je krupnu glavu
poput lavlje grive i bila je potpuno bela. Besmrtnik!
“Da, tako nas zovu”, usne
domaćina razvukoše se u široki osmeh pokazujući niz savršeno
belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze. Milivoj je shvatio da
pred tim čovekom tajni nema i da je svaka misao ovde kao glasno
izgovorena reč. “Sedite inspektore i opustite se. Jeste li za neko
piće?” Glas mu je bio dubok i pre svega autorativan. Milivoj se
spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom.
“Neću gubiti vreme na
kurtoazije, inspektore. Ovde ste pozvani sa jednim jedinim razlogom;
zbog slučaja koji vam je poveren pre tri meseca.” Milivoj klimnu
glavom.
“Curu koja je otuđila opremu
smo pronašli...”, započe, ali sagovornik ga grubo prekide:
“Da, ali gde je adapter? To je
sad prioritet!” Od sramote je zamucao:
“Ne... ne znamo... žena koja
je, prema svim dokazima otuđila aparat, nije ga imala kod sebe.”
“Vidite ovako, Jovanoviću,
adapter je opasan. Toliko opasan da može srušiti Republiku! Znate
li uopšte šta je funkcija te spravice?” strpljivo mu se obrati
prvi besmrtnik koga je u životu video.
“Nešto u vezi vaših
nadležnosti, pretpostavljam?”
“Tačno. Pravilno upotrebljen
omogućava prolaz kroz dimenzije, ili vremensko putovanje, ako će
vam tako biti jasnije.”
“Dobro... ali šta je u tome
tako opasno? Pa nije to oružje...”, ohrabren njegovom ljubaznošću,
Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše, ali glas mu ostade
miran.
“O, to jeste oružje, oružje
hiljadu puta gore od bombe. Šta vi uopšte znate o istoriji
Republike?” Pitanje je bilo neočekivano.
“Pa... Znam sve...”, zamuca
opet Milivoj.
“Šta? Šta znate?” Zvučalo
je to gotovo nervozno.
“Osnovao ju je 9. maja 1950.
Robert Šuman kako bi onemogućio ponavljanje strahota klanovskih
sukoba koji su odneli milione života...”, izdeklamova naučene
lekcije.
“Da. A znate li nešto o
Evropskim narodima?”, nastavi besmrtnik.
“Narodima? Pa Evropa je
kontinent i narod je tu samo jedan...”
“Da, Jovanoviću, jedna zemlja,
jedan narod. Pojma vi nemate koliko je truda trebalo da se to
postigne. A sad nam preti opasnost da se to sve poruši u jednom
jedinom trenu. Adapter nam može doneti nove ratove i nove milione
mrtvih, budite ubeđeni u to.”
“Kako? Kako to može da se
desi?” Jedino što je razumeo bilo je to da se upleo u nešto
opasno. Nešto što nije shvatao.
“Zamislite istoriju ljudskog
roda kao nit u paukovoj mreži sa epicentrom u praskozorju
civilizacije. Možete li to?”
“Pa... ja...”, poučni
besmrtnikov ton nije očekivao, ali on nastavi kao da ga i nije čuo.
“Pauk mrežu plete zrakasto.
Ako istoriju posmatramo kao jednu od niti, onda možemo videti da je
od samog početka imala mnogo puteva kojima je mogla krenuti. Pa,
opet, krenula je jednim tokom - ovim na čijem se kraju sada mi
nalazimo. Ako pratimo tu logiku i tu nit videćemo da se na njoj
nalazi mnogo petlji i ukrštanja, koje mogu skrenuti tkanje ka bilo
kojoj od susednih niti i analogno povesti zbivanja sasvim drugim
istorijskim tokom. Ta ukrštanja nastaju delovanjem važnih ličnosti
i promena njihovog ponašanja, ili njihov nestanak može potpuno
izmeniti našu stvarnost.
“Čekajte malo! Taj uređaj
koji je ukraden omogućava putovanje kroz vreme?” prekide ga ponovo
Milivoj. Ovog puta sagovornik mu je odgovorio:
“Ah, ne, putovanje unatrag po
niti je nemoguće.”
“Oh, za trenutak sam pomislio
da očekujete od mene da se borim sa dinosaurusima,” reče.
“Ne lupetajte, Jovanoviću.
Nemate vi znanja za tako nešto.”
“Oprostite, pokušao sam da se
našalim. Istina je da ne shvatam značaj uređaja koji je ukraden”,
pokunjeno reče.
“Vidim da ne razumete.
Pokušavam maksimalno da pojednostavim izuzetno složen postupak.
Zamolio bih vas da ne brzate sa donošenjem zaključaka. Postoji
način da se utiče na kritične tačke u prošlosti. Kako bih vam to
objasnio? Pokušaću da nastavim analogiju od malo pre. Zamislite
veče i tu istu paučinu, ali osvetljenu usmerenom svetlošću. Na
zidu iza paučine videćete vrlo oštru senku, sliku mnogo jasniju od
nje same. Tako isto i vreme baca senku, uzor, svoju drugu dimenziju u
naše vreme. Taj uzor, nazovimo ga senka, uz određena je znanja i
opremu dostupan istraživanjima, pa čak i uticajima na prošlost.”
“Pod određenom opremom
podrazumevate ukradeni uređaj? “
“Da. Vidite, problem je u tome
što je uređaj prekjuče upotrebljen. Ne pitajte kako znam.
Jednostavno znam. A znam i to da to mogu učiniti samo posebno
obučene osobe i to tek pod pretpostavkom da znaju šta traže. Sve
je to neka vrsta telepatije, prenos misli kroz dimenzije. Meta može
videti sliku, čuti reči, a u izuzetno retkim slučajevima
preklapanja frekvencije, koja se dešava kod genetski istovetnih
osoba, može doći čak i do kontrole uma, nešto kao i kod
dolpengengera.” Milivoj nije baš mnogo shvatao, ali je njegov
policijski instinkt osetio nedostatak u priči. “Ali, pomenuli ste
posebnu obuku. Ja sam mislio da se ona obavlja samo kod vas.”
“Tačno. Žena koju tražite
zove se Ana Simonović. Tu su vam svi dostupni podaci o njoj.”
Pruži mu holomemo karticu. “Opominjem vas da se radi o izuzetno
opasnoj osobi. Pre no što se odmetnula bila je jedan od naših
najboljih agenata. Nipošto ne stupajte u kontakt sa njom.” Lice mu
se smrači, pa reče: “Likvidirajte je čim je locirate!”
Milivoja je ozlojedila lakoća
kojom je to izgovorio.
“Likvidiram? Ja... Ja nisam
plaćeni ubica”, pobuni se.
“Slušajte, Jovanoviću, niste
slučajno odabrani za ovaj zadatak. Pratili smo vašu karijeru još
od vremena pograničnih incidenata sa Zakavkaskom Unijom. Tada niste
bili toliko bolećivi kao što se sada prikazujete”, zareža
najednom besmrtnik. “Mogu učiniti da vam karijera munjevito krene
uzlaznom putanjom, a mogu udesiti i da jednostavno nestanete. Izbor
je na vama”, reče naizgled ravnodušno. Milivoj se štrecnu pa
pokajnički reče:
“Izbor baš i nije naročito
izdašan.”
Sagovornik mu se nasmeši.
“Nađite je i ubijte je. To je
sve što se od vas traži. Pamet u glavu, Jovanoviću. Koliko sutra
se možete naći na mestu načelnika odeljenja, a onda... Ko zna?”
Нема коментара:
Постави коментар