U kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Beograd, 1991. godine.
“Zovem se Aleksa Lakić,”
nasmejani mladić je prekinuo tišinu i obratio se od straha
smrznutom čoveku. “Znam kako vam ovo izgleda, ali vas uveravam da
vam se neće dogoditi ništa, hm, preterano neprijatno i da ja nikako
nemam nameru da vam na bilo koji način naškodim…”
Slobodan Milosević oseti da mu
je prvo zaprepašćenje prošlo, i da je, eto, za prvu ruku, uspeo da
zatvori usta. Onda ih otvori ponovo, i prosu bujicu besmislenih
rečenica: “Ma, nije valjda, cija, znam ja… ovaj Bejker… ma,
koji Lakić, ne znam ja ni jednog, da nisi ti… onaj… kako se
zvaše…? Vidi, molim te, ko televizor, ma uzeli su oni od Tesle…
kad je umro u hotelskoj sobi… sve papire… efbiaj i cija, znam,
gledao sam na Diskaveriju…! Ma, ko te pustio, jel´ imaš zakazano,
pa nisam ja ćata u mesnoj zajednici da tako baneš, ja sam, jel´da,
Predsednik… pa nemam ni kratke izvode… onaj Vladislav mi je samo
za Bejkera… o čemu bi mi to… jel´da… kad nemam ni rezime? A
je li, mladiću, da niste vi to nešto pomešali, pa došli na
pogrešnu adresu?” Konačno se opet ukočio, gledajući u mladića
kako se na sve ovo zasmejao, i ispružio ruku, dajući mu znak da se
zaustavi.
“Molim vas, dozvolite mi da vam
objasnim. Ovo što sada vidite je običan screen wall, a to je
uobičajeno sredstvo komunikacije iz sveta u kome ja živim. A živim
baš u ovom gradu, ali u vremenu koje je daleko iza vašeg. Dakle,
uprošteno rečeno, ja vam šaljem poruku iz budućnosti, 320 godina
od vaše sadašnjosti… Naravno, i ja znam za Nikolu Teslu,
proučavao sam njegov rad na studijama, ali i veliki sam poštovalac
umova koji su dali svoj doprinos tokom istorije da svet u kome ja
živim bude baš ovakav kakav jeste. Ali uveravam vas, ovo nije izum
Nikole Tesle, niti je bilo kakva zavera koja dolazi od tajnih službi
vašeg današnjeg gosta, državnog sekretara Džejmsa Bejkera. Ovo je
izum iz mnogo kasnijeg perioda, zasnovan na teoriji o
Ajnštajn-Rozenovom mostu, neću vam sad govoriti čiji, niti na koji
način funkcioniše, da vas još više ne bih zbunio,” rekao je
mladić mirno, ozbiljno, gledajući sagovornika pravo u oči.
Slobodan Milosević je još
nepoverljivo gledao, ali, iznenada, u njemu zaiskri njegova dečačka
radoznolost, i on, zaboravivši na strah koji je do malopre osećao,
duboko uzdahnu, i poče na drugačiji način da posmatra pridošlicu.
Mladić nije bio naoružan, nije imao ništa osim tankog, uz telo
pripijenog odela i stolice, dakle atentat otpada kao pretnja. On
taman htede da postavi prvo pitanje, od bar tri koja mu sinuše u
glavi, kad mladić nastavi da priča.
“Dakle, predstavio sam vam se,
ali, da bih vam pojasnio ono sto ćete sledeće videti, dodao bih još
par reči… … Ja sam agent u jednoj organizaciji u budućnosti,
čiji rang bih vam najvernije opisao kao rang jedne agencije pri
vašim današnjim Ujedinjenim nacijama. Ova organizacije se zove
Multidimenzionalni odsek ili MDO i odgovorna je samo našoj Republic
Gouverment, što bi se reklo, Vladi Republike. Uz pomoć tehnologije
koju posedujemo, moguće nam je da šaljemo virtuelne slike u
prošlost, slične ovoj koju sada gledate. Dakle, ja se zapravo ne
nalazim zajedno sa vama u ovoj prostoriji, ovo je samo projektovana
slika iz budućnosti. To je neka vrsta kanala, za dvostranu
komunikaciju u paralelnom vremo-prostoru, i ništa više od toga.
Evo, možete slobodno ući u ovaj prostor, ništa vam se neće
desiti, bilo bi to skoro slično kao kad bi ste se namestili ispred
kino-aparature koja projektuje film na platno, sa tom razlikom što
ovde nećete imati čak ni senku, koja bi zaklonila sliku.”
“Misliš, ovo što sada vidim
je obična slika, poput slike na bioskopskom platnu?” pitao je
Slobodan Milošević, još uvek se ne usuđujući da posluša mladića
i uđe u sliku.
“Da, moglo bi se to baš tako
uporediti, samo trodimenzionalna holografska slika sa kanalom za
dvosmernu komunikaciju, da, baš tako,” nasmejao se mladić.
“I kažeš, ja i ti sada
razgovaramo, iako nas deli 320 godina, ja u 1991.-voj a ti u…
2311.-toj?”
“Upravo tako!”
“Hm, i čime se bavi ta tvoja
organizacija, ako sam dobro zaključio, virtuelnim izvrtanjem
stvarnosti?” pitao je Slobodan Milošević, sad već ozbiljno
zainteresovan činjenicom da je iznenada postao vlasnik svojevrsne
kristalne kugle, u ovom slučaju kocke, kojom može da vidi u
budućnost. O, kakve bi sve prednosti mogao da dobije u budućim
kontaktima sa svetskim liderima, pomisli, samo pogleda u kuglu, i…
Odjednom pretrnu, kad je Aleksa
Lakić, nasmejan, ustao sa stolice i krenuo prema njemu. Ali, ovaj se
zaustavi na samoj ivici slike, pruži ruku , i sa ispruženim
prstom poče da tipka po prostoru ispred sebe, kao po nekakvoj
nevidljivoj kompjuterskoj tastaturi. Sa njegove desne strane
odjednom se pojaviše reči, dijagrami i tabele, u raznim bojama,
izgledalo je kao da vise u vazduhu!
“Zapravo, Multidimenzionalni
odsek je… Evo, ovo je naša organizaciona struktura. Kao što
vidite, imamo Direkciju pri Vladi Republike, i 88 Odeljenja po svetu.
Ja pripadam Bellandskom Odeljenju, koje pokriva područje otprilike,
nešto veće od vašeg današnjeg Beograda,” Aleksa je pokazivao
prstom na jedan dijagram.
“A, šta je to… Belland?”
“Prošle godine obeležili smo
110 godina od osnivanja Bellanda. Belland je metropolis koji se
proteže, otprilike, od vašeg Niša, preko Beograda, pa do Novog
Sada. To je skraćeno ime od dve reči, Belgrade i Land, što bi
rekli, Beogradska zemlja. Ima 5 miliona 174 hiljada i 804 stanovnika,
po ovogodišnjem elektronskom popisu,” rekao je Aleksa, i kucnuo
još jednom po svojoj nevidljivoj tastaturi, i sa njegove leve strane
pojavi se trodimenzionalna mapa Bellanda.
Slobodan Milošević tiho
zazvižda kroz zube, dok je posmatrao niz poluprovidnih staklenih
polulopti, valjkova, kupa, povezanih kvadrovima, koji su se protezali
od Fruške Gore, delovima Srema, Banata i Bačke, pa Moravskom
dolinom silazili do Niša. “Pa, boga ti, Dunav, Sava i Velika
Morava izgledaju kao ponornice koje poniru u grad i izlaze… kod
Đerdapa?” prokomentarisa on.
Dok je Slobodan Milosević
zainteresovano posmatrao mapu, Aleksa nastavi: “Zauzima površinu
od 15220 kvadratnih kilometara, što znači da na svakom kvadratnom
kilometru živi oko 340 žitelja. To je, može se reći, vrlo
komotno, vaš današnji Beograd je mnogo naseljeniji. Naročito
uzimajući u obzir da se Belland proteže i u visinu, na pojedinim
mestima i preko 120 metara! Ceo grad se nalazi pod poluprovidnim
kupolama, kako bi zaštitili okolnu životnu sredinu od zagađenja. I
sam grad je ekološki, ima veoma skup sistem prečišćavanja vazduha
i vode, smeće se svo reciklira i opet ponovo upotrebljava. Ceo
postupak je robotizovan i ekološki čist. Preko kupola sakupljamo
solarnu energiju, a osim nje koristi se i energija dobijena iz vode…”
“A izvan Bellanda? Ko živi
tamo?”
“Svo stanovništvo planete
preseljeno je u ukupno 89 metropolisa. Sve izvan toga je nenaseljeno
ljudima. Priroda je pretvorena u parkove, i fabrike zdrave hrane.
“Čekaj, pa ko održava te
parkove i ko radi po tim fabrikama?”
“Roboti i doplgengeri. Hmm...
Ta je reč možda nerazumljiva. Najkraće bi se to moglo opisati kao
ljudski klon, ali bez osećaja i misli. Vode ih računarski sistemi
nadzirani iz gradova”
“Pa, izlazite li u te parkove,
na primer, za Prvi Maj?”
“Nije zabranjeno, ali, mogu vam
reći da se stanovnistvo toliko ulenjilo za poslednjih 150 godina, od
izgradnje prvog metropolisa, da skoro više niko i ne izlazi van
gradova. Samo sportski avanturisti, planinari, i ljubitelji prirode.
Ja sam izašao iz grada svega nekoliko puta, ali znam ljude iz moje
generacije, i nešto starije, koji nisu niti jednom! Moj otac, na
primer, ima fobiju od otvorenog prostora, i ne bi ga niko mogao
nagovoriti da proviri izvan kupola!”
“Je li atmosfera zagađena, kad
ste se morali svi preseliti pod stakleni krov? Kako su opstale
životinje, kako se ono kaže, flora i fauna?”
“O ne, ozonski omotač se
oporavio, vazduh je nezagađen, kao pre par hiljada godina. A
životinjske i biljne vrste se nadziru, lanac ishrane se kontroliše,
tako da jedna vrsta ne može da istrebi drugu. Individualno ubijanje
životinja je strogo zabranjeno,” rekao je Aleksa Lakić smešeći
se.
Slobodan Milošević je bio
prijatno iznenađen. Českao se po uvetu, a onda upita: “A čime se
onda bave ljudi?”
“Oni koji žele da rade,
uglavnom organizacijom. Veliki broj ljudi ne radi bukvalno ništa.
Samim rođenjem čovek stiče pravo na doživotnu apanažu, koja mu
je dovoljna da bezbrižno provede život ne radeći ništa. Kome je
takav život dosadan, može da volontira u mnogobrojnim
organizacijama sličnim mojoj, u kojoj ja radim. Osim toga, mogu da
uče, da pišu, da stvaraju umetnička dela… Pitali ste me ranije
čime se bavi MDO? Naš posao je, na primer, održavanje stabilne
strukture naše sadašnjosti, rešavanje nekih novonastalih problema
čiji je uzrok u nesavršenoj prošlosti. Mi se na tanani način
uplićemo u neke ključne trenutke prošlosti, ispravljajući tako
nastale greške koje bi u našoj sadašnjosti mogle da nanesu neku
strukturnu štetu. Naravno, taj naš upliv mora biti minimalan, i
strogo ograničen, kako bi se izbegao vremenski paradoks. Zato je
svaka naša aktivnost brižljivo isplanirana, i sveobuhvatna, jer,
menjajući neke ključne pogreške, morali bi kasnije i da
ispravljamo negativne posledice takve promene… Ovo što ću vam
sada pokazati je samo jedna simulacija… Na primer, kad bi hteli da
sprečimo atentat na predsednika Kenedija, to bi kasnije dovelo do
promene sudbina mnogo ljudi, eto, onih koji će kasnije izginuti u
Vijetnamu.” Aleksa Lakić je pokretom ruke postavio nove snimke. Na
jednoj je bio prikazan sam trenutak ubistva Džona Ficdžeralda
Kenedija, u otvorenoj limuzini, pored supruge Žakline… Uporedo sa
njom, teče još jedna slika sa istog mesta i u istom trenutku, nema
atentata, limuzina prolazi to mesto, bez ikakvih pucnjeva! A onda,
pored tog snimka, pojavljuje se ogroman trepćući crveni prozor sa
ogromnim crvenim slovima ALERT! I izlistavaju se na hiljade podataka,
imena ljudi, njihove slike, i podaci o nastupajućem vremenskom
paradoksu. “Ako ne bi poginuli, ženili bi se, pravili potomstvo,
a za trista pedeset godina mi imamo paradoks, veći broj ljudi nego
što ih imamo u našoj sadašnjosti… Zato bi, na primer, kasnije
morali menjati sudbinu svakog takvog pojedinca, kad već nije poginuo
u Vijetnamskom ratu, sprečiti ga da ostavi potomstvo, sprečiti ga
da iza sebe u istoriji ostavi bilo kakav trag, neki pronalazak,
napisanu knjigu, režiran film… Takve pojedince, čiji su sami
životi produženi do njihove biološke smrti, ali dejstva njihovih
života na buduće generacije morali bi ograničiti, nazivamo
“vremenskim repovima”, i za svakog od njih bi morali imati
poseban program praćenja! Zato nam je skoro nemoguće da, na primer,
sprečimo drugi svetski rat, onemogućivši Hitlera da dođe na
vlast. Ta operacija, i kad bi uspeli da je isplaniramo, daleko bi
prevazišla po troškovima naš budžet za nekoliko puta. A svetom bi
hodalo na milione “vremenskih repova”, kojima od života ne bi
ostalo ništa drugo, osim da jedu, piju, vrše nuždu, spavaju, još
toliki broj naših agenata morali bi da ih danonoćno prate,
posmatraju i u svemu ograničavaju! Zato takva promena, pored toga
što bi bila preskupa, ne bi bila ni humana!”
“Kažeš, ispravljate pogrešne
odluke iz prošlosti?” zainteresovao se Slobodan Milosević.
“Znači, ti si ovde zbog neke moje pogrešne odluke koju ću
doneti?”
“E, to je pravo pitanje!
Odgovor je, naravno, da, jer inače, ne bih ni bio ovde!” Aleksa
Lakić je jednim pokretom ruke obrisao sve dijagrame, šeme, tabele i
mapu Bellanda, kao što bi učenik sunđerom obrisao školsku tablu.
Onda se okrete sagovorniku i
šeretski mu namignu: “Sad se držite, upravo polećemo!”
I, mada nisu poleteli, osećaj u
stomaku Slobodana Milosevića, u narednih par sati, bio je upravo
takav, kao da je poleteo Jatovim starim DC-10 u oblačno i
turbulentno nebo!
Нема коментара:
Постави коментар