U kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Belland, 2311. godine.
„Šta su naređenja? Gde su
topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“
Tama u kojoj se nalazi
sveobuhvatna je. Nigde tračka svetlosti za kojim bi um posegao.
Svuda mastiljavi mrak i taj glas u glavi: „Šta su naređenja? Gde
su topovi? Pravac! Snage? Lociraj! Pokaži!“
Najednom nestaje ledene jeze
bezličnosti i nalazi se u bunkeru od solidnog titanijuma. Sedi za
rasklopivim stolom. Igraju partiju „ujedinjenja“ sa Milanom,
Janošem i Adnanom. Konture su im oštre, kao da su nacrtani i zna da
je to zbog vizira na oklopu. Ostali su bez zaštitne opreme, a Milan
je u potkošulji i zafrkava ga zbog opreme. „Gospo'n disciplina,
dokle ćeš još da se kuvaš po PS-u?“. Ima dobre karte i samo što
ne pokupi novac sa stola kad zid nestaje u zaslepljujućoj
eksploziji. Milanova krv i mozak padaju svuda po njemu i mrak se
vraća.
Onda se okolina opet menja. Na
bljuzgavom je betonskom podu, sav u krvi i fekalijama, opkoljen
hiljadama pacova što kidišu na njega i cijuču ljudskim govorom:
„Šta su naređenja? Gde su topovi? Pravac! Snage? Lociraj!
Pokaži!“...
Sve nestaje i u lice mu bije
bliski, u njega uperen reflektor. Hladno je, pod leđima oseća
glatku metalnu površinu i zna da je go golcat. Nema nikakvih spona,
pa ipak ne može da se pokrene. Vrti mu se u glavi, mučnina iz
stomaka penje se uz grlo i pokušava da osmotri okolinu. Kad najzad
uspe da se izbori sa bljeskom što ga zaslepljuje, vidi da se nalazi
u prostranoj odaji. Jedini nameštaj su ono na čemu leži i sto za
kojim žena egzotične lepote nehajno barata po vojnom terminalu.
Telo joj je tanano i skladnih oblina, izduženog je lica i neobično
iskošenih, azijatskih očiju uokvirenih dugim trepavicama. Na snažno
izbačenoj jagodičnoj kosti zapaža tamni mladež pod levim okom.
Ima uzane obraze i uvučeni podbradak, visoko postavljene obrve i dve
duboko urezane bore oko poluotvorenih surovih usnica. Što je duže
posmatra, sve je opčinjeniji njenom pojavom. Uzbuđuje se, raste
poput kvasca, a ona se, nasmešena, okreće prema njemu. Zna da ništa
ne skriva njegovu nabreklost, ali začudo ne oseća stid.
„Vidim da si spreman za mene“,
kaže ona. Klimnu potvrdno glavom, na šta joj osmeh postaje širi.
Ustaje i polazi ka njemu. Odevena je u crnu uniformu, na reverima
zapaža amblem gde crveno i plavo polje po sredini preseca munjolika
strela. Stiže do njega i hvata ga za članke na nogama. Povlači ga
prema sebi, pribija se i prebacuje njegove noge preko svojih ramena.
Oseća grubo tkanje njene uniforme na butinama, stražnjici i
mošnicama. Gleda ga ravno u oči i čuje joj promukli glas:
„Vidiš, sad si moj. Nikad te
više neću osloboditi. Ulaziću u tebe kad god poželim“
Naginje se ka njemu terajući ga
da povije noge u nemoguću poziciju i pripija usne uz njegove
istovremeno ga grubo štipajući za bradavice. Jezik joj se probija
preko njegovih usana i on prihvata poljubac. Prsti joj se stežu,
nanose mu bol, ali to je uzbudljivo. Želja postaje nesnosna, a onda
naglo oseća prodor. Pomišlja da mu je nešto gurnula u čmar, ali
nekako zna da to nije to, nego nešto drugo, nešto mnogo gore. Njeno
prodiranje zalazi u srž, u samu suštinu njegovog bitisanja. Nad
njim je i šapuće mu: „Uzela sam te kučko, moj si do smrti.
Dolaziću da te tucam kad god poželim, da te jebem u svaki otvor, u
svaku i najmanju poru tog jebazovnog tela! “
Milivoje! Milivoje! Milivoje!
Otvara oči i susreće se sa
Mileninim očima. Sedi u postelji, nagnuta je nad njim i pridržava
mu glavu. Oči joj isijavaju zabrinutost.
„Opet?“, pita ga tiho.
„Da“, dahtavo odgovara
pokušavajući da se prilagodi stvarnosti. Drhtavo mu se telo kupa u
znoju i protresa glavu zbacujući suprugine ruke.
„O jadni moj Milivoje, šta se
zapravo desilo tamo na granici?“, iritira ga njen majčinski ton.
„Znaš da ne smem o tome da
govorim“, brecnu se na nju povrativši kontrolu.
„Ti si moj heroj“, reče ona
i poljubi ga u obraz. „Hoćeš kafu?
Klimnu glavom, na šta ona
ustade, ogrte svoj kućni haljetak i odgega se do kuhinje trupkajući
pufnastim papučama. Osluškivao je šuštanje slavine i zveket
džezve posmatrajući kredenac na kome se u svojoj kutijici blistao
orden čeličnog lava. Milena ga je povazdan glancala i briskala.
Valjda da se ne bruka pred gostima.
Sat kasnije sedi u svojoj
kancelariji. Pokušava da se probije kroz suvoparne podatke o
odbeglom agentu. Ne nalazi mnogo toga što bi se dalo iskoristiti u
istrazi, ali mu je jasno da se radi o veoma opasnoj osobi. Superklon,
obaveštajac, telepata. I još nešto. Cura je prelepa, što dodaje
još jednu dozu opakosti njenom profilu. Još jednom zagleda
hologram. Seks bomba, jebo te! Zatim dohvata dosije male kradljivice.
Šta li je tu gusku nateralo da zdipi imovinu MDO? Zar je verovala da
će tako nešto ostati neprimećeno? Sva profilisanja govore da se
radi o sasvim prosečnoj ličnosti skromnih intelektualnih
kapaciteta. U iskazima tvrdi da nije prodala adapter, nego daje
neverovatnu izjavu kako ga je poklonila. Poklonila bivšem
obaveštajcu koji je k tome i radio kao agent za MDO? Tolika
podudarnost ne može biti slučajna. Više je nego jasno da mala nije
u stanju da upotrebi adapter. Knjigovođa magacioner je u MDO posao
niskog ranga, ali omogućuje prolaz do opreme nedostupne ikome van
odseka. Do đavola, pa ni on sam nije do juče ni slutio da postoji
nešto što se zove vremensko putovanje! Mala, kako se ono zvaše,
znala je mnogo tajni i bila je godinama lojalan službenik. Aha,
Angela Radesku, podseti se imena prevrnuvši stranicu. Čak joj je i
ime nepamtljivo, a njegov utisak o njoj nije bio ništa bolji. Lik
koji se zaboravlja čim ti izađe iz vidokruga. Pitanje je samo da li
je Ana baš od Angele dobila adapter, ili je bilo još posrednika. U
oba slučaja, bilo bi zgodno saznati gde je Ana, a još bolje - gde
je adapter, mada je više no izvesno da se i jedno i drugo nalaze na
istom mestu, ako ga već nije prosledila nekom Zakavkaskom agentu.
Proverio je bazu i zaključio da Angela nema dosije. Onda rutinski
ukuca i ime njenog verenika: Milan Zečević, pa zastade iznenađeno.
On ga je imao i to pozamašan. Nasilničko ponašanje, prevare,
droga. Sve što prosečan stanovnik megapolisa može sebi da natovari
na vrat. Poče da preleće dosije i ubrzo je shvatio da najveći broj
prijava potiče od „Društva Za Zaštitu Doplgengera“, pomodnog
pokreta koji je stekao zavidnu popularnost. Jovanović ih nije nešto
naročito voleo. Nije baš bio ubeđen da nekoliko bubotaka upućenih
nekoj lenštini išta menjaju u stotinama doplgengera što se zadave
čisteći kanalizaciju, izginu padajući pri čišćenju prozora na
oblakoderima ili jednostavno crknu od iscrpljenosti. Gotovo da je
odustao od proučavanja izveštaja, kad najednom zastade. Nije ni
bilo toliko važno što je zločin bio izuzetno surov, koliko ono što
mu je prethodilo. „Dana 23. februara 2311. gospođica Angela
Radesku je udarila šamar neidintifikovanom radnom klonu
isprovocirana njegovim ponašanjem.“ Bio je to događaj koji je
Angela počela da opisuje, kada je hitno pozvan u MDO. „Na to je
optuženi Milan Zečević nekoliko puta udario radnog klona u glavu i
nastavio je da ga bije sve dok nije pao. Zatim je počeo da ga
šutira. Potom mu je naredio da se svuče do gola i počeo je da ga
tuče svojim opasačem. Kada ga je poslovođa lokala, koji je u
međuvremenu prijavio slučaj, opomenuo da prekine, dohvatio je žrtvu
za kosu i izvukao ju je iz objekta. Uhapšen je pri vožnji kola
kojima je za zadnju stranu privezao noge žrtve i tako je vukao za
sobom.“ Ovo je bilo neobično. Zašto bi ratni veteran visokog
ranga, više nego izvesno uvežban borac, dozvolio da mu najobičnija
gradska prznica na ovaj način ugrozi život? Nastavi sa čitanjem:
„Počinilac je priznao zločin, ali mu je kazna umanjena zbog
svedočenja njegove verenice Angele Radesku. Izrečena kazna: četri
časa manje na kontroloru životnog ciklusa.“ Previše je tu
nejasnoća. Više je no izvesno da će još jednom morati da
porazgovara sa Angelom.
Nešto kasnije ulazi u sumorni
islednički sobičak. Angela drhturi za stolom. Kratko je podšišana,
sitna, oštrih crta lica. Očito je često posećivala estetičara.
Usne su joj punije no što bi bilo prirodno, nos sitniji, a ten
tamniji. Pa opet, estetičar ne može sakriti brutalno krupne kosti i
kratke mesnate prste. Žena poput nje je najverovatnije nesigurna i
iskompleksirana. Milivoj gurnu karticu u holomemo uređaj, pritisnu
tipku „slika“ i devojčine vodenasto plave oči se iznenađeno
raširiše posmatrajući hologram visoke i dugonoge dvadesetogodišnje
crnke fosforescento zelenog sjaja u očima. Kosa joj u talasastim
slapovima pada po ramenima, a tanani joj je struk u kontrastu sa
bujnim oblinama raspoređenim gde treba. Angelin izraz je nešto
između obožavanja i mržnje, ali je više nego očito da joj je Ana
itekako poznata.
„To je ona, zar ne?“, reče
Milivoj, više kao tvrdnju nego kao pitanje.
„Da“ - glas joj drhti, a oči
joj se ovlažiše.
„Kad ste otkrili da nije
doplgenger?“
„Prekasno!“, izrekavši to
Angela započe da rida.
„Slušajte, Angela, ovo nije
bezazleno. Jeste li svesni kazne koja vas čeka? Znate li da možete
biti degradirani?“ Devojka podiže užasnuti pogled.
„Ne možete me degradirati!
Ja... Ja...“, ponovo poče da rida.
„Slušajte Angela, saberite se
za sopstveno dobro. Najbolje bi bilo da nastavite priču od trenutla
kad ste joj udarili šamar. Tamo smo stali zar ne?
Нема коментара:
Постави коментар