U kolaboraciji sa Lazarom Janićem
Beograd, 1991. godine.
“Počeću priču od kraja, kako
bih vam najbolje predstavio veličinu pogrešnih odluka koje ćete
doneti do kraja dana, i kasnije, do sopstvenog političkog kraja!”
Aleksa Lakić kucnu jednom u
nevidlivu tastaturu i pored njega se pojavi dvodimenzionalna slika,
dijagonale veće od jednog metra. Na ekranu se videlo neko veliko
dvorište i dvojica ljudi, snimanih iz visine, verovatno, iz
helikoptera, kako koračaju, osvetljeni reflektorima sa zidova. Sa
zaprepašcćenjem Slobodan Milosević prepozna, kao jednog od te
dvojice, sebe, ruku vezanih pozadi lisicama, kako hoda pognutih
ramena dvorištem! Pored njega je koračao uniformisani zatvorski
stražar, držeći ga ispod ruke! Tad prepozna i znak CNN u gornjem
desnom uglu ekrana. Ispod je na traci prolazio natpis “Special
Report: Former Serbian President arrested!”.
“28. juna 2001. godine sve
Svetske agencije i elektronski mediji objavili su vest da ste upravo
izručeni Haškom tribunalu, specijalnom sudu za bivšu Jugoslaviju,
formiranom po odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi
vam se sudilo za genocid, ratne zločine i zločine protiv
čovečnosti,” govorio je Aleksa Lakić, komentarišući
sliku.“Ovaj snimak obišao je celu planetu.”
Slobodan Milošević je prvi put
od početka razgovora ustao, obišao sto i došao do ekrana koji je
visio u vazduhu na pola metra od njega, i uzbuđeno ga posmatrao.
Snimak je trajao manje od jedne minute, i ponovo se ponavljao.
“Ali… to nije moguće… to
je fotomontaža! Koji sud? Ne znam ja za takav sud! Koji genocid? I
protiv koga? Kako to, bivšu Jugoslaviju? Ne verujem… ovo… u ovo
ne mogu da poverujem!”
Aleksa Lakić se nasmejao,
obrisao rukom snimak, a onda postavio novi.
Sad slika pokazuje ogromnu masu
naroda na ulicama Beograda. I mladi i stari, i radnici i seljaci i
gospoda pomešani, u rukama nose najrazličitije zastave mnogih
političkih stranaka, i pogrdne parole na račun predsednika
Slobodana Miloševića. Dominira parola “Gotov je!” sa stisnutom
crnom pesnicom. Masa se sliva ka Saveznoj Skupštini Republike
Jugoslavije. Pevaju: “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane,
Slobodane…”
Sledeći kadrovi pokazuju juriš
mase u samu zgradu. Malobrojni policajci izbacuju suzavac i povlače
se. Sa krova i iz prozora zdanja počinju da ližu vatreni plamenovi
i da se vijori crni dim. Sada su to kadrovi iz spaljene televizije.
Novinar, iza koga se vidi izgorela tehnika, saopštava da televizija
trenutno ne emituje program, jer je narod ušao u svoju televiziju.
Moli vlast da prizna volju naroda i da odstupi.
A onda… Onda vidi sebe.
Pogrbljen, stoji ispred zastave Republike Jugoslavije, i smrknutog
lica saopštava da je obavešten kako je Savezni ustavni sud
proglasio pobedu njegovog protivkandidata… Ovaj snimak se ponavlja
više puta.
Slobodan Milošević sada ćuti,
dok gleda snimak. Onda se polako okreće i vraća u svoju fotelju.
Seda i nekoliko minuta ne može da dodje do reči. Onda tiho pita:
“Jesu li… jesu li se ova dva
dogadjaja stvarno desila…?”
Aleksa Lakić ga gleda ozbiljno,
pomalo sažaljivo. Ponovo pokretom dlana briše sve iz prostora. “A
šta vi mislite?”, odgovara pitanjem.
Slobodan Milošević ćuti. A
onda jedva čujno progovara:
“Podneću ostavku… Sutra…
sutra ću podneti ostavku!”
“Nećete,” odgovara mu Aleksa
Lakić. “Nije to vama svojstveno!”
“Pa… šta onda da radim…?”
Slobodan Milošević se još više smanjio iza svog radnog stola.
“Doći ćemo i do toga…”,
rekao je mirno Aleksa Lakić. “Ali, pre toga, moramo proći kroz
jedno svojevrsno putovanje, mojom istorijom, a vašom budućnošću!
Zvao sam vas da slobodno udjete u ovu sliku, kod mene… Ali, niste i
sad ću ja doći kod vas! Uveravam vas da je to potpuno bezopasno!”
I Aleksa Lakić je nasmejan
zakoračio prema radnom stolu Slobodana Miloševića! Zajedno sa
njim, počela je da se primiče i ona bela soba! Stigavši do stola,
mladić je seo na njega, okrenut desnim bokom prema sad već zgrčenom
i zaprepašćenom čoveku! Belina ih je obišla, i odjurila u
daljinu!
Slobodan Milošević je na
nekoliko sekundi zatvorio oči, očekujući… pa, ni sam ne zna šta!
Kad ih je ponovo otvorio, i pogledao oko sebe, oko njega ničega nije
bilo, osim njegove fotelje, njegovog radnog stola i nasmejanog
mladića koji je sedeo na samoj ivici, a svuda oko njih bio je beli
prazan prostor bez kraja!
“Dobro je prošlo,” rekao je
nasmejani mladić. “Ništa vam se nije dogodilo!”
Slobodan Milošević je još uvek
zverao oko sebe, pokušavajući da pronikne kroz belinu, da joj
odredi perspektivu i daljinu, ali nikakvog repera nigde nije bilo…
“Šta… šta je ovo?! Gde…
gde smo mi…?!”
Aleksa Lakić se ponovo nasmejao:
“Najjednostavnije rečeno, zamislite da smo mi sad u ekranu
televizora, gde će upravo početi da se emituje trodimenzionalni
film! Osećate li se skučeno, da nemate vazduha? Nema problema, sad
ćemo malo izaći napolje, na vazduh!”
I izašli su! Oko njih se u
trenutku stvorilo neko naselje, bila je tu prodavnica, apoteka i
ambulanta, nizovi kuća oko asfaltiranih ulica, koje su, tu od njih,
vodile na četiri strane! Bio je lep majski dan, oni su sedeli na
raskršću dve ulice, na parking prostoru pored puta u centru
naselja, Slobodan Milošević u svojoj fotelji, Aleksa Lakić na
njegovom radnom stolu, a oko njih su prolazila vozila, pešačili
ljudi, i niko na njih nije obratio pažnju!
“Nalazimo se u Borovu Selu, tri
meseca u tvojoj budućnosti, i sada će se odigrati dogadjaj koji će
označiti početak rata u Hrvatskoj”, počeo je mirno da priča
Aleksa Lakić.
I Slobodan Milošević je video
da se sada nešto dogadja. Četiri džipa, sa oznakama Policije
Hrvatske, dojurila su u centar naselja, sa upaljenim rotacionim
svetlima i uključenim sirenama. Vozila su stala na samom centru
isključivši sirene, i policajci su počeli da izlaze. Tada se iza
prozora zgrada, iza kapija i kuća, pojaviše cevi automatskog oružja
i sa desetak mesta osuta je paljba po policajcima! Nekoliko njih palo
je odmah pored auta, ne stigavši ni da otkopčaju futrole sa
oružjem. Ostali se povukoše u zaklon iza auta, odgovarajući
pojedinačnom paljbom. Medjutim, bili su u zamci, i nakon što je iza
obližnje tarabe doletela flaša napunjena gorivom, sa zapaljenom
krpicom zaglavlenom u grliću, i razbila se o haubu prvog auta,
zapalivši ga, preživeli policajci uleteše u zadnja dva džipa, pod
vatrom ih okrenuše i velikom brzinom napustiše poprište. Ostavili
su za sobom nekoliko tela svojih kolega.
“Posledica pobede
nacionalističke HDZ u Hrvatskoj je da se kod srpske manjine stvorila
teška osećanja nespokoja i sećanja na zadnju Nezavisnu Državu
Hrvatsku iz prethodnog rata, u kojoj su oni bili masovno likvidirani,
iseljavani i pokatoličeni. Otpor kod Srba se javlja sad i protiv ove
države, još uvek republike u SFRJ, ali koja traži od nje
nezavisnost. Ovde smo videli dogadjaj kad je hrvatska policija došla
u Borovo selo da bi uhapsila jednog Srbina, ali, neočekivano je
naišla na oštar odgovor srpskog stanovništva.” Aleksa Lakić je
završio sa komentarom dogadjaja. “Sledeće što se dešava je
masovno pravljenje barikada po celoj Hrvatskoj, na teritorijama na
kojima živi srpski narod, Krajina, Zapadna i Istočna Slavonija.
Prekinut je saobraćaj na auto putu, i Zagreb je fizički odsečen i
od Dalmacije. Srbi dobijaju oružje iz magacina JNA, koja je navodno
neutralna, ali je faktički na strani Srba. I ostaje skoro etnički
čisto srpska, jer je iz nje masovno dezertirao skoro sav oficirki
kadar iz Slovenije i Hrvatske, i dobar deo muslimanskog i
makedonskog. Hrvatska se naoružava spolja, ali i vrši blokadu svih
vojnih objekata na teritoriji koju kontroliše. Odsečeni od komande,
kasarne po hrvatskim gradovima se predaju, novostvorene hrvatske
postrojbe uzimaju oružje iz magacina. I rat kreće… Ali, nešto
pre toga, i u Sloveniji dolazi do kratkog rata.”
Prizor oko njih se odjednom
promenio, sad Slobodan Milošević sedi za svojim radnim stolom usred
železničke stanice u Ljubljani. Izgleda kao beležnik, koji
popisuje, jer oko njih se dešava čudna slika; gomila golobradih
mladića, golih ili samo u gaćama, uteruje se voz. Oko njih su
smrknuta lica naoružanih vojnika sa oznakama Teritorijalne odbrane
Slovenije.
“Slovenija je preuzela državne
prelaze na svojoj teritoriji i vojni i državni vrh Jugoslavije
donosi čudnu odluku! Šalje nenaoružanu JNA, bez bojeve municije,
da te iste prelaze zauzme! Teritorijalna odbrana Slovenije napade
vojne kolone, na desetine žrtava su isključivo iz redova te
nenaoružane dece. I, na kraju, udara šamar Jugoslaviji, šaljući
zarobljene, samo u gaćama, vozovima za Beograd! Rat u Hrvatskoj
trajaće još četiri godine, kad će Hrvatska vojska, u silovitom
napadu zauzeti samoproglašenu Republiku Srpsku Krajinu, i u najvećem
egzodusu u Evropi posle drugog svetskog rata, proterati 200 000 Srba
iz Hrvatske.” I slika oko njih sada se promenila, oni sad sede na
livadi pored puta, kojim prolazi nepregledna kolona traktora, sa po
nešto nabacanih stvari u prikolicama. Traktore voze starci od
sedamdeset ili dečaci od deset godina, a u prikolicama su uglavnom
žene, deca i starci…
“Rat u Bosni i Hercegovini
izbiće 1992. godine i biće najkrvaviji… “
Glas Alekse Lakića je ravan i
monoton. Oko njih se u momentu menjaju slike, poprišta ratova,
porušenih gradova, leševa civila… Slobodan Milošević je zgrčen
u svojoj fotelji, otupeo, graške znoja mu se slivaju niz lice, ali
on ih ne primećuje. Aleksa Lakić mu namerno ne daje pauzu, sve do
zadnjih slika, bombardovanja Beograda, i povlačenja srpske vojske i
srpskog stanovništva sa Kosova.
I, sad je sve gotovo. Sve su
slike nestale, ostali su samo njih dvojica u rezidenciji, Slobodan
Milošević smanjen u svojoj fotelji, i Aleksa Lakić ozbiljan, još
uvek sedi na ivici radnog stola.
“… I… šta ja sad da
radim…?” konačno, skoro šapatom, postavlja pitanje mladiću.
Aleksa Lakić odgovara:
“Ja ću ti sada mentalno
utisnuti u podsvest sva uputstva tvojih budućih koraka u narednim
mesecima. Ona će se aktivirati u momentima kad budeš donosio važne
političke odluke, počev od današnjeg sastanka sa Bejkerom; on te,
naime, već čeka, ovi tvoji ga zamajavaju, niko ne sme da mu kaže
da su te našli besvesnog, kako sediš sam u kancelariji! Tako si ih
naučio. Ova moja uputstva aktiviraće se u tvojoj glavi naizgled
kao tvoja sopstvena razmišljanja, jer ću ti učiniti tu milost da
ćeš zaboraviti da si mene ikad video. Sledeći njih, uskoro ćeš
postati i u Srbiji, ali i u Evropi vrlo cenjen državnik, i mislićeš
na kraju svog života da si to svojom političkom mudrošću
postigao. Ali, video si malopre, šta si postigao! Ništa od ovog u
budućnosti se neće desiti, jer ćeš ti daleko iskoračiti u
uvodjenju Srbije u Evropu, toliko daleko da drugim republikama neće
ništa drugo preostati, nego da te prate. Već imaš harizmu, a sad
ćeš dobiti i oreol reformatora. Srbija će biti deo Evropske
Ekonomske Zajednice do kraja ove godine, kasnije Evropske Unije, krv
neće nigde pasti i svi će ostati na svojim ognjištima. Ali,
neophodno je da se sad opustiš i da se ne opireš! Jesi spreman?”
“Spreman sam,” rekao je
Slobodan Milošević.
Nešto kasnije, kad se probudio
iz transa, oko njega se vrzmalo nekoliko njegovih zabrinutih
saradnika, i doktor koji mu je merio krvni pritisak.
“Donesite mi onu jutrošnju
košulju, neka i ima tu fleku od kafe, ne mogu više da izdržim u
ovoj, zadavih se!” naredio je svom sekretaru, razvezujući kravatu.
Нема коментара:
Постави коментар