Belland, 2311. godine.
Angela Radesku je sluđeno
buljila u hologram što je nestalno treperio pred njom. Bila je to
Ana, ali ovde nije nosila one seksi krpice po kojima ju je pamtila,
nego nekakvu uniformu vojničkog tipa. Pa ipak, čak ni strogi kroj
onoga u šta je bila odevena nije mogao prikriti sklad i besprekorne
proporcije njenog tela . Kako je samo mogla poverovati da je nešto
tako savršeno najobičniji relaksacioni klon? Oči joj se vlaže, a
utroba treperi od prisećanja na dodire. Skreće pogled ka isledniku
ledena izraza i vraća se u realnost. Čak ni dok su je hapsili nije
bila potpuno svesna opasnosti kojoj se izložila kad se upustila u
igru sa Anom. Život joj je bio lagodan, najveću nevolju
predstavljali su joj odnosi sa momcima, pre svega sa Milanom. Imala
je interesantan posao, sredstva za život dostojna slobodnog
Građanina Republike, svoja sportska popodneva, večernje izlaske,
kućnu poslugu i sve luksuzne spravice koje bi poželela. A onda se
pojavila Ana. Kako objasniti bezličnom policajcu zašto je pokrala
MDO? Kako da mu objasni taj pitomi i željni pogled? Kako bi ikada
iko mogao da shvati šta je Ana bila za nju?
„Dakle, udarili ste joj šamar.
Šta se dogodilo posle toga?“, prekide joj misli policajac.
„Pogledala me je“. Bilo je to
lako reći, ali kako objasniti njenu tugu u očima? Kako preneti
pogled jagnjeta izvedenog pred mesarevu sataru? I kako opisati strast
u istom tom pogledu? Jer kad je Ana podigla pogled na nju, znala je
da je učinila nešto što ju je uzbudilo. Pogled joj je bio tužan,
ali prepun pritajene vatre. Blago napućene usnice su vlažile i
blago rastvorene otkrivale su ravnu belinu zubića, kao da se sprema
za poljubac. Uzdrhta prisetivši se.
„Onda...“, zastade
prisećajući se.
„Onda?“, oglasi se islednik
posle kraće pauze.
„Uhvatila me je za ruku kojom
sam je udarila“, kao da je ponovo osetila toplinu tog dodira,
„nežno, a onda mi je nešto gurnula u šaku, a onda... onda...“,
zastaje, ali ovog puta islednik je ne požuruje.
„Poljubila mi je ruku... Ruku
kojom sam je ošamarila!“, gotovo je vrisnula kad je najzad to
izgovorila. Policajac ju je ćutke promatrao i muk postade
neprijatan. Osećala je potrebu da nastavi.
„Milan je to primetio. Poludeo
je“, uzdrhta prisećajući se surovog udarca pesnicom posred
prelepog lica. „Tukao ju je sve dok nije pala, a onda je nastavio
da je šutira, iako ga je ona molila i molila...“
Zastala je prisećajući se i
preplavi je snažan osećaj kajanja i krivice. U stvari, prava je
istina da joj je njen bol tada prijao. Osećala se poput vučice što
se izborila za svog mužjaka. Dok ju je Milan mlatio, verovala je da
joj se najzad vratio, da odbacuje tu malu namigušu. Ni na kraj
pameti joj palo nije da je Milan jednostavno ljubomoran. On ju je
poznavao bolje od nje. Policajac najzad izgubi strpljenje i prekide
tišinu: „Nastavite.“ Angela pretrnu. Kako da nastavi? Na koji
način da mu prenese šta se to prelomilo u njenoj duši? U stvari ni
sama nije znala koji je bio pravi razlog. Da li to što ju je tada
prvi put videla razodevenu? Ili cepanje te svilaste kože pod
udarcima kaiša? Njeno skvičanje, poniženje, bol, patnja? Šta?!
Šta je otvorilo put njenoj čežnji?
„Naredio joj je da se svuče.
Molila ga je da je više ne bije, ali on je samo bez reči otkopčavao
svoj kaiš. Kad je najzad ostala samo u donjem vešu, kaiš mu je bio
dvostruko savijen u rukama. Podviknuo je „Do gola!“ pucketajući
opasačem. Ona je svukla grudnjak, pa gaćice i... i...“, setila se
sa kojom je zavišću osmotrila Anine oble bokove, teške dojke i
tanani struk. Nelagodno se priseti svog nezadovoljstva položajem
njenih ruku kojima je zaklanjala venerin breg. Jasno se seća da je
neizmerno želela da ga osmotri... Ne, ne da osmotri... Da ga
dodirne...
„Angela, ne mogu svaku reč
čupati iz vas!“. Glas islednika ju je trgao i postideo, kao da je
devojčica uhvaćena u krađi slatkiša. Oseti vatru u obrazima i
spusti pogled, pa reče:
„Široko je izmahnuo i ošinuo
ju je opasačem preko butane.“ Ponovo ugleda široki rumeni trag
što je ostao na Aninoj glatkoj koži. Milan je zastao i opčinjeno
je zurila pogleda prikovanog za tu prvu brazdu urezanu u savršenu
kadifastu put, koja je malo pomalo tamnela pod navalom krvi iz
popucalih kapilara.
„Onda je Milan nastavio, sve
brže i brže, sve surovije... Ona se vrišteći grčila pod njim na
patosu, a onda je pokušala da otpuže poput psa. Išao je za njom
sve je bešnje šibajući, sve dok ga neko nije zaustavio. Onda ju je
dohvatio za kosu i nekud ju je odvukao...“, stresla je glavom
pokušavajući da obuzda navalu emocija. „Ne znam šta se posle
toga desilo.“ Pa opet, kako god zvučale priče o istini što
oslobađa, ono najdublje iz sebe nije uspela da istisne. Nije mu
rekla da je poželela da istrgne opasač iz Milanovih ruku. Nije mu
rekla da je maštala o tome da joj raseca bledu put, da je šibom
primorava da rastvori kolena i nije priznala da je poželela da je
bije sve dok joj ne otme dušu. Da je uzme tako vrišteću i podatnu
i priloži je u vitrinu svojih trofeja, odmah pored fotki sa rivijere
i pehara koji je zaradila na kvizu „ko je brži, ko je bolji.“
„Rekli ste mi da vam je nešto
gurnula u ruku. Šta je to bilo?“, zapita je islednik posle napete
stanke.
„Papirić sa njenom adresom“,
reče nehajno. Posle onoga što je ispričala osećala se lakše.
„Imate li tu adresu negde
zabeleženu?“, nastavi inspektor da zapitkuje.
„Ne treba mi beleška, znam je
napamet. Južne kapije, trinaesti blok 246. Dvanaesti sprat, stan
3.“
„Zmijarnik?“, pitanje je
odisalo nevericom, što joj ostade nejasno. Gde bi drugde živeo
doplgenger?
„Da. Zmijarnik“, potvrdi
ravnodušno. Zatim dodade: „Ružno mesto.“
„Jeste li ikada otišli tamo?“
Glupo pitanje. Ne misli valjda da bi tek tako upamtila adresu na
kojoj nije bila. Čudeći se sopstvenoj smirenosti odgovori mu:
„Jesam. Mnogo puta.“
„Ako sam dobro razumeo, vaš
verenik je curu izudarao bez ikakvog povoda.“
„Da, tako izgleda“, odgovori
nesigurno.
„Zašto ste onda svedočili u
njegovu korist?“ Lakonski postavljeno pitanje delovalo je poput
udarca posred želuca. Oni sve znaju! Sve imaju u svojim jebenim
memotankovima i ne mogu se prevariti.
„Ja... Mislila sam... Nadala
se... Da će to obnoviti našu vezu.“ U stvari, bila je naivna,
beskrajno naivna. Tada je još verovala da je Milan ljubomoran na
nju. Ali istina je bila nešto sasvim drugo.
„Tako? I je li pomoglo?“ Plač
zatitra u Angelinom grlu, ali uspe da ga savlada.
„Ne. Dan kasnije raskinuo je
veridbu i rekao mi je da više ne želi da me vidi.“ Milan nije bio
ljubomoran na nju, nego na Anu. To je bila surova stvarnost koju nije
mogla da prihvati.
„Šta se onda desilo“, ponudi
je cigaretom i osloni se laktom na sto iščekujući.
„Poludela sam. Dan kasnije
odvezla sam se do Zmijarnika.“ Dva sata vratolomne vožnje,
pomisli.
„Da vidite Anu?“. Angela
pogleda islednika u oči, pa pripali ponuđenu cigaretu i povuče
dugi dim.
„To mi je bila namera, ali sam
izgubila hrabrost u poslednjem trenutku. Obilazila sam njenu zgradu,
sedela na klupici, posmatrala prozor za koji sam verovala da je
njen... Ali nisam ušla.“
„Zašto? Zašto niste ušli?“,
zapita je islednik.
„Ne znam. Plašila sam se tog
susreta. Plašila sam se sebe.“
„Aha“, reče on kratko, a ona
pomisli da je bolje ne opisivati šta je tamo videla. Zatim nastavi:
„Još nekoliko puta sam se
vraćala, ali nijednom nisam imala snage da se uspnem do njenog
stana. Pri jednoj od tih poseta Zmijarniku desila mi se jedna
neprijatnost. Naletela sam na skup nekakve sekte. Vikali su da sam
tlačitelj, da živim od njihove krvi...“ Glas joj zadrhta.
„Napali su vas?“ Oh, kako je
samo staložen i nadmen! Nije se on suočio sa tim fanaticima.
„Ne, nisu, ali su me
preplašili. Posle toga sam uvek vodila Adolfa sa sobom“
„Adolfa? Ko je Adolf?“
Prokleti birokrato, ni ti ne znaš baš sve, pomisli Angela.
„Moj pas. Napuljski mastif,
vrlo odan, vrlo opasan“, objasni.
„Dakle vi i Adolf ste tumarali
Zmijarnikom? Ne vidim kakve to ima veze sa ukradenim adapterom.“
„Oh, to je trajalo nekih dve
nedelje. Ni sama ne znam šta sam htela. Mrzela sam je, želela sam
da joj saspem u lice da mi je otela verenika, da mi je uništila
život!“ Da, mrzela ju je i čeznula za njom.
„Kad ste, u stvari, ponovo
videli Anu?“, najzad je upita, prekidajući njeno okolišanje. Ona
uzdahnu.
„Bila je nedelja, neradni dan.
Prethodnih nekoliko dana nisam tamo odlazila. Ali tu sam noć samo na
nju mislila. Mrzela sam je, krivila sam je što me je Milan ostavio.
Rano ujutro sam počela da pijem. Oko podneva uzela sam pištolj,
utovarila Adolfa u kola i zapucala ka Zmijarniku. Ali tog dana nisam
oklevala. Uspela sam se stepenicama i ušla u njen stan sa oružjem u
ruci. Da sam je zatekla, najverovatnije sad ne bih bila ovde“,
nasmeši se sumorno. „Upucala bih je kao zeca. Ali tamo nikog nije
bilo“, reče pa zastade spuštajući pogled.
„Kako ste se srele?“, nastavi
da propituje islednik.
„Vratila sam pištolj u džep i
pozvala Adolfa. Bila sam već na pragu, kad se oglasilo jedno: Ko je
to?“, glas joj se gotovo pretvorio u šaptanje.
„Znači, Ana je ipak bila
tamo?“, zaključi ovaj kao da otkriva toplu vodu.
„Izašla je sva mokra iz
kupatila. Uvila se u neki peškirić i delovala je zbunjeno.“
„Šta ste uradili?“ Angela se
trže, zastade, podiže pogled, a onda uspomene provališe iz nje
poput prolećne bujice. „Stegla sam oružje u džepu. Prst mi je
podrhtavao na orozu, ali ona me je posmatrala tako radosno, tako...
Tako toplo... Ona... Ona...“
Angela zastade i nastade duga
pauza. Onda spusti pogled i nastavi: „Ispustila sam pištolj,
prišla joj i ošamarila sam je... Onda još jednom, pa opet. Kod
četvrtog šamara peškir je spao sa nje i otkrila mi se. Spustila je
ruke i prkosno podigla glavu. Gledala me je izazivački i pomislila
sam da će me udariti. Potegla sam pištolj i uperila ga u nju. Ali
ona je samo stajala i gledala me inadžijski...“ Opet nastade
pauza. „Onda sam je zgrabila i počela sam da je ljubim. Bila je
mokra i vrela, kože mekane i mirisne pod mojim željnim šakama.
Pištolj mi je ispao iz ruke, a da to nisam ni primetila. Oborila sam
je na krevet, gurala joj koleno među prepone, milovala predivno telo
i ljubila, ljubila... Usne su joj bile podatne i meke, ukusa prvih
jagoda, onih što u maju pristižu sa polja izvan kupole, a njen
jezik predusretljiv, spreman da prati svaku moju želju. Posle sam je
ujedala za vrat. Bila je tek okupana i vlažna i mirisala je po
jeftinom sapunu, sva glatka i baršunasta. Onda sam joj sisala
bradavice kao novorođenče, pa klizila jezikom niz stomak, sve dok
nisam stigla do prepona. Međunožje joj je bilo depilirano, glatko
kao u devojčice. Zaronila sam joj među usmine. Bila je slana i
kiselkasta i slatka, sve u isti mah, otvorena poput knjige. Gubila
sam se među njenim nogama, zaronila u njenu ženstvenost i ne znam
ni sama koliko je to trajalo. Dugo, predugo. Sve dok se najednom
nisam postidela. Tek tako, bez ikakvog prelaza, postala sam svesna da
vodim ljubav sa ženom i znala sam da je to zabranjeno, da to nisam
ja. Otrgla sam se tom zamamnom viru i dohvatila pištolj sa poda.
Prislonila sam joj ga na glavu i prst mi zadrhta na orozu, a ona...
Ona...“
„Kako je ona reagovala?“,
zapita sagovornik bezizražajno.
„Samo me je gledala. Sva se
pretvorila u oči, sva je bila ljubav i tuga. Uspravila se u sedeći
položaj potiskujući mi ruku sa oružjem, ali nijednog momenta nije
pokušala da pomeri cev sa svoga čela. Onda je rekla: Učinite to
gospodarice! Hoću da mi vi oduzmete život“, glas joj ponovo
zadrhta. „To me je razbesnelo. Gurnula sam joj cev među zube i
bila na ivici da povučem oroz. Ipak sam je samo odgurnula i krenula
ka izlazu gde me je Adolf disciplinovano čekao. Ne znam šta me je
tada spopalo. Želela sam da je kaznim, da je nateram da pati... i...
i... Napujdala sam Adolfa na nju!“
„Naredili ste psu da je
napadne?“, sad je islednik delovao zbunjeno.
„Ne... Ne... Adolf je mužjak i
on je... On je...“, zamuca Angela nemajući hrabrosti da izgovori.
„Pario se sa Anom?“, pitanje
je postavljeno neutralnim tonom i Angeli laknu.
„Da, da!“, žestoko zaklima
glavom.
„Kako je ona reagovala?“,
pitanja su bila nemilosrdna. Nije želela da se seća.
„Okrenula je glavu u stranu i
plakala je... Molila me je da opozovem psa, ali nije se opirala.
Primala ga je potpuno otvorena, nogu oslonjenih o patos tek vrhovima
prstiju i tela opruženog po postelji. Male su joj se šake stezale
gužvajući čaršave, obraze joj obliše suze, pa ipak je laganim
pokretima bokova pomagala životinji. Uživala sam u njenoj agoniji,
glasno sam se kikotala i podstrekivala psa. Posle nekog vremena Adolf
je postao agresivniji i počeo je da ujeda. Bili su to blagi ugrizi
tek da bi je primorao da se pomera prema njegovim potrebama. Kmečala
je poput deteta i poslušno pratila Adolfove komande. Nije
prestajala da me moli da prekinem to poniženje, ali meni ni na kraj
pameti nije padalo da to učinim.“
„Samo jedno pitanje“, oglasi
se islednik muklo. Angela podiže pogled spremna da se suoči sa
njegovom osudom, ali u pogledu nije bilo ni prezrenja ni ljutnje.
Izraz mu je bio prepun neverice, možda čak i iznenađenja. „Jeste
li primetili na Aninom telu neke ožiljke ili rane?“
„Rekla sam vam da je bila
savršena u svakom pogledu. Koža joj je bila glatka i negovana.“
„Tako sam i mislio. Šta se
onda desilo?“, nastavi on sa pitanjima.
„Onda sam pozvala Adolfa i
otišla bez pozdrava.“ Nastade pauza i tišina poče da je
pritiska.
„Viđali ste Anu i posle toga,
pretpostavljam…“, prekide muk najzad islednik.
„Idućeg jutra sam angažovala
službu unutrašnjeg uređenja da joj srede stan. Celog dana sam bila
rastresena. Jedva sam čekala da okončam posao i ravno iz
kancelarije pošla sam tamo. Dočekala me je vedra, skuvala kafu,
pripremila ručak. Ćaskale smo kao dve najbolje prijateljice.“
„Je li pominjala prethodni
dan?“, zapita islednik.
„Ne. Ni tada ni ikada više.
Posle sam joj svakog dana odlazila. Kupovala sam joj haljine, nakit,
kozmetiku. Vodila ljubav sa njom...“
„Svakodnevno ste putovali do
Zmijarnika? Zar ne bi bilo jednostavnije da se Ana preselila kod
vas?“, oglasi se pitanje koje je i sam sebi bezbroj puta
postavljala.
„Stidila sam je se. Nisam
želela da moje komšije saznaju da sam u vezi sa... sa...“
„Doplgengerom?“, zaključi
on.
„Da... I to ženskim“, dopuni
ga Angela.
„Recite, nije vam bilo sumnjivo
da jedan doplgenger ima toliko slobodnog vremena?“ Angela se trže.
Nikad na to nije pomislila. Radni klonovi su bili angažovani i po
dvadeset časova dnevno.
„Nisam o tome razmišljala.
Bilo mi je lepo“, reče najzad.
„Kad ste najzad shvatili da
imate posla sa nekim drugačijim od doplgengera?“
„Dve nedelje kasnije mi je
rekla da postoji način da našu ljubav učinimo drugačijom.“
„Drugačijom? Šta je to
značilo“, sad je delovao radoznao.
„Rekla je da postoji mesto
zvano Lakići. Mesto u koje se može vratiti i promeniti mi hromozome
pre no što se rodim“, reče porumenevši. “Obećala je da će me
vaskrsnuti kao muškarca.“
„Mislite, rekla je da se može
vratiti kroz vreme?“ Angela shvati da govori o stvarima koje ne bi
smela pominjati.
„Ja... Ja...“, zamucala je.
„Ne brinite, upućen sam. Juče
me je primio vaš upravnik, gospodin Batista“, reče policajac.
„Da, na to je mislila. Rekla je
da je to već činila“, reče ohrabrena pominjanjem direktorovog
imena.
„Poverovali ste joj?“ Naravno
da joj je poverovala. Ko bi osim agenta znao za adapter?
„Znala je za stvari o kojima
sam ja tek načula u poverljivim šaputanjima! Kako ne bih
poverovala?“
„I tražila je od vas uređaj
koji će joj to omogućiti, zar ne?“, tonom zaključka reče on.
„Da. Znate... Znate... Rekla mi
je: Nikad me se više nećeš stideti kad se rodiš kao muškarac.
Ulazićeš u mene kad god poželiš i biću tvoja do smrti.“
Policajac se nelagodno promeškolji na te reči. Neko vreme ju je
pažljivo motrio, pa se najzad oglasi:
„I onda ste joj doneli adapter.
Šta se potom desilo?“
„Nestala je idućeg dana. Nikad
je više nisam videla.“
„Angela, pomozite mi, u svom
interesu. Beskrajno ste naivni i pomoćiću vam koliko mogu, ali
morate mi još nešto reći. Da li je Ana pominjala neko mesto? Da li
se sa nekim susretala?“
„Po... pominjala je te Lakiće
i nekoliko puta nekakve Kremane... Nije se ni sa kim viđala, samo
jednom... Tada sam još verovala da je doplgenger... Vraćala sam se
sa posla, a ona je bila pred zgradom i pričala je sa nekim visokim
tamnokosim čovekom. Nisam jasno videla o kome se radi, ali znam da
mu je jedna ruka nedostajala sve do iznad lakta.“
„Invalid? U Zmijarniku?“,
obrve mu se naglo izviše.
„Da... Znam da je to
neobično...“
„Možda i nije. Možda uopšte
nije neobično.“
Islednik posegnu za tasterom pred
sobom. Vrata se otvoriše i u prostoriju stupi žena lica nalik
buldogu u vikoplast opremi. Prišla je Angeli i ona pruži ruke.
Lisice škljocnuše i njih dve pođoše, ostavljajući inspektora
Jovanovića samog i zamišljenog u isledničkoj sobici.
Нема коментара:
Постави коментар