Autor : Loni Ovde možete videti priču "Frekvencija"
Vrlo interesantna i priča i ideja.
Uživao sam u čitanju jer storija poseduje sve ono što volim.
I heteroseksualnost i biseksualnost obe vrste i strast i sado-mazo igrica. Pored erosa ne nedostaje i tanatos.
Ipak, priča ima i mana na kojima bi autor morao da poradi.
Zamišljena je kao previše složena, a mislim da se autor negde malo i pogubio.
Toliku služenost u smislu da ima mnogo likova i mnogo događaja na realtivno malom broju strana,
nije lako izneti, a da sve bude zaokruženo i da se ne pretvori u konfuziju.
Ideja da se kreira kompozicija koja bi imala akord koji tera u smrt i samoubistvo je dobra.
Ne krajnje originalna, ali nesvakidašnja da.
Pohvalio bih i autorovu sposobnost za dramsko. Ume da gradira događaje od zagonetnosti preko otkrivanja.
Glavne mane su mi
- nedovoljno zaokruženi i motivisani karakteri
i
- sistematizacija vremena
Što se tiče karaktera, ima ih previše za ovako kratku formu.
Emilija i Dragan su ljudi koje vidimo maltene samo u grušnjacima.
Pored toga Emilija sedi u kolima u jednoj sceni i ponovo se ''vata''.
Ne može svaki karakter da bude krajnje zaokružen. Bilo bi nemoguće, ali ova
dva lika tek su načeti, pa ostavljeni.
Nemaju naročitu funkciju. Osim da dočaraju atmosferu grupnjaka.
Lik pevačice Mirele je tek nešto zanimljiviji. Ona se zaljubljuje u glavnog lika - muzičara,
ali njeno samoubistvo ostaje misterja.
Ona se ubila iz tri razloga.
Prvi je što nije osvojila muzičara.
Drugi što se ,kompromitovala'' tako što je imala lezbejski seks (mada nije jasno zašto bi joj muzičar - učestnik grupnjaka to uopšte i zamerao).
Treći razlog je taj što je slušala kompoziciju i učestvovala u njoj.
Ovo bi bio jedini razlog koji može da prođe.
Lik advokatice Anastazije (Stazije) je najzanimljiviji.
Ona pomaže muzičaru na suđenju iako on nema ni prebijene pare (Očigledno je da je muzičar jako lep i harizmatičan),
otprilike kao glavni lik francuskog filma ,,Parfem''.
Besplatno ga brani, ali za uzvrat traži da joj on ispuni seksualne fantazije.
Njene želje su zaista perverzne jer ona želi da ponizi muzičara.
Najpre ga iscrpljuje oralnim seksom tako što ne dopušta njegovoj glavi da izađe iz njenog međunožja kad želi.
Zatim u igru uvodi i njenog ljubavnika i uživa da gleda kako taj ljubavnik tuca muzičara pred njenim očima jer je to strašno pali.
O tom ljubavniku ne saznajemo ništa. (Još jedan karakter koji nije zaokružen).
Znamo da će muzičaru da pukne film i na kraju, uz pomoć Dajane, da ubije advokaticu Anastaziju i njenog ljubavnika koji ga je jebao.
Sama Dajana je začudan karakter. Biseksualka koja je tucala i pokojnu Mirelu proizrokujući joj grižu savesti,
ali opet solidarna i sa muzičarem.
Po meni PREVIŠE JE LIKOVA, previše želja, isuviše događaja za mali prostor.
To sve zahteva mnooogo tmeeljniju karakterizaciju i temeljnije slaganje događaja.
Kad je neko već takav karakter da učestvuje u grupnjacima,
on ne može imati sistem vrednosti kao patrijarhalac.
Takav čovek sigurno ne bi osudio devojku što je pred njegovim očima imala lezbejski odnos.
Svingerima tog tipa sistem vrednosti nije takav da će ubiti zbog nekakve seksualne izdaje
pa čak ni zbog neprijatnog seksa.
Osim likova problem je sistematizacija vremena, a veliki PROPUST je što mi ne saznajemo kako se suđenje završilo.
Imali smo suđenje u prvom planu, ali pažnja autora je sa toga skrenula u retrospektive i future.
Da li je advokatica Anastazija uspela da oslobodi muzičara?
Ako jeste, to se ne vidi.
U tom slučaju kakav bi on čovek bio kada bi je ubio posle spasavanja?
Nadao sam se da će priča ići u drugom smeru.
Očekivao sam da će Anastazija biti demonka koja je povezanija sa samim akordima,
a za muzičara sam se nadao da ipak nije ubica.
Veći štos bio bi mi da je stvarno nevin i nesvestan kakvu muziku stvara.
No i pored ovih mana, moram da priznam da sa uživao u čitanju.
Ako ništa drugo dočarana ATMOSFERA je za 5.
I heteroseksualnost i biseksualnost obe vrste i strast i sado-mazo igrica. Pored erosa ne nedostaje i tanatos.
Ipak, priča ima i mana na kojima bi autor morao da poradi.
Zamišljena je kao previše složena, a mislim da se autor negde malo i pogubio.
Toliku služenost u smislu da ima mnogo likova i mnogo događaja na realtivno malom broju strana,
nije lako izneti, a da sve bude zaokruženo i da se ne pretvori u konfuziju.
Ideja da se kreira kompozicija koja bi imala akord koji tera u smrt i samoubistvo je dobra.
Ne krajnje originalna, ali nesvakidašnja da.
Pohvalio bih i autorovu sposobnost za dramsko. Ume da gradira događaje od zagonetnosti preko otkrivanja.
Glavne mane su mi
- nedovoljno zaokruženi i motivisani karakteri
i
- sistematizacija vremena
Što se tiče karaktera, ima ih previše za ovako kratku formu.
Emilija i Dragan su ljudi koje vidimo maltene samo u grušnjacima.
Pored toga Emilija sedi u kolima u jednoj sceni i ponovo se ''vata''.
Ne može svaki karakter da bude krajnje zaokružen. Bilo bi nemoguće, ali ova
dva lika tek su načeti, pa ostavljeni.
Nemaju naročitu funkciju. Osim da dočaraju atmosferu grupnjaka.
Lik pevačice Mirele je tek nešto zanimljiviji. Ona se zaljubljuje u glavnog lika - muzičara,
ali njeno samoubistvo ostaje misterja.
Ona se ubila iz tri razloga.
Prvi je što nije osvojila muzičara.
Drugi što se ,kompromitovala'' tako što je imala lezbejski seks (mada nije jasno zašto bi joj muzičar - učestnik grupnjaka to uopšte i zamerao).
Treći razlog je taj što je slušala kompoziciju i učestvovala u njoj.
Ovo bi bio jedini razlog koji može da prođe.
Lik advokatice Anastazije (Stazije) je najzanimljiviji.
Ona pomaže muzičaru na suđenju iako on nema ni prebijene pare (Očigledno je da je muzičar jako lep i harizmatičan),
otprilike kao glavni lik francuskog filma ,,Parfem''.
Besplatno ga brani, ali za uzvrat traži da joj on ispuni seksualne fantazije.
Njene želje su zaista perverzne jer ona želi da ponizi muzičara.
Najpre ga iscrpljuje oralnim seksom tako što ne dopušta njegovoj glavi da izađe iz njenog međunožja kad želi.
Zatim u igru uvodi i njenog ljubavnika i uživa da gleda kako taj ljubavnik tuca muzičara pred njenim očima jer je to strašno pali.
O tom ljubavniku ne saznajemo ništa. (Još jedan karakter koji nije zaokružen).
Znamo da će muzičaru da pukne film i na kraju, uz pomoć Dajane, da ubije advokaticu Anastaziju i njenog ljubavnika koji ga je jebao.
Sama Dajana je začudan karakter. Biseksualka koja je tucala i pokojnu Mirelu proizrokujući joj grižu savesti,
ali opet solidarna i sa muzičarem.
Po meni PREVIŠE JE LIKOVA, previše želja, isuviše događaja za mali prostor.
To sve zahteva mnooogo tmeeljniju karakterizaciju i temeljnije slaganje događaja.
Kad je neko već takav karakter da učestvuje u grupnjacima,
on ne može imati sistem vrednosti kao patrijarhalac.
Takav čovek sigurno ne bi osudio devojku što je pred njegovim očima imala lezbejski odnos.
Svingerima tog tipa sistem vrednosti nije takav da će ubiti zbog nekakve seksualne izdaje
pa čak ni zbog neprijatnog seksa.
Osim likova problem je sistematizacija vremena, a veliki PROPUST je što mi ne saznajemo kako se suđenje završilo.
Imali smo suđenje u prvom planu, ali pažnja autora je sa toga skrenula u retrospektive i future.
Da li je advokatica Anastazija uspela da oslobodi muzičara?
Ako jeste, to se ne vidi.
U tom slučaju kakav bi on čovek bio kada bi je ubio posle spasavanja?
Nadao sam se da će priča ići u drugom smeru.
Očekivao sam da će Anastazija biti demonka koja je povezanija sa samim akordima,
a za muzičara sam se nadao da ipak nije ubica.
Veći štos bio bi mi da je stvarno nevin i nesvestan kakvu muziku stvara.
No i pored ovih mana, moram da priznam da sa uživao u čitanju.
Ako ništa drugo dočarana ATMOSFERA je za 5.
Нема коментара:
Постави коментар