Prvi dani ispunjeni su
očajem i beznađem. Kergahten, naše selo, već bledi u sećanjima,
izgnan neprestanim skrivanjem i postojanim kretanjem. Nema određenog
plana. Putujemo i to je sve. Da smo samo naslućivali ono što nas je
čekalo, možda bismo bili zadovoljniji neuznemirivanim
napredovanjem. Gubim račun o dužini našeg putovanja kroz beskrajnu
ravnicu, ponajviše zbog monotonog krajolika kojim neprestano
prolazimo. Prve jasne slike vezane su za uspinjanje uz planinske
prevoje. Prvih dana puta gubimo nekoliko teških ranjenika, ali ne
susrećemo se ni sa kakvom pretnjom. Ali kako god zaspim vraća mi se
uvek isti san : Pad, pad u rupu bez dna. Napušta me poslednji tračak
jave, trzam se. Padam i nema oslonca i to traje, traje. Ima li dna?
Traje. Ponor. Dole su stene. Iz noći u noć.
Prave nevolje počeše
kad zalađosmo u visoko gorje. Iako je rano proleće, kola usecaju
tragove u duboki snežni pokrivač. Guste sitne pahulje nošene
vetrom, koji kao da nikada ne prestaje, zaklanjaju vidik i upadaju u
oči. Hladnoća je nepodnošljiva i gotovo dva dana smo praćeni
vejavicom. Kada mećava najzad prestaje, u početku nasumično i
povremeno, a zatim sve češće i u sve većem broju, kroz gusto
rastinje oko puta naziremo hitro promičuće sivkaste senke. Bandgoli
divljaju, ali uprkos besnom lavežu sve se više pribijaju uz kola u
pokretu. Ono što promiče kraj nas, naše životinje strahovito
plaši. Uzaludni pokušaji ustreljivanja brzih uljeza samo pojačavaju
naš nemir i do večeri niko ne uspeva da identifikuje tajanstvene
pratioce. Tek kada smo se već ulogorili i kada je kroz tamu oko nas
počelo odjekivati otegnuto zavijanje, stariji ratnici se dosetiše
šta bi nepoznata pretnja mogla biti; bans taranti, užas severa.
I dalje naziremo hitre
pokrete u tami, jasno razaznajemo škripanje snega pod moćnim šapama
i krckanje granja pod krupnim telesima. Ipak, niko se ne usuđuje da
napusti okrilje logorskih vatri od kojih zveri očito zaziru. Otac mi
setno požele lepe snove kada se najzad uvlačim u džak za spavanje
i dok tonem u san napola sam svestan da očeva krupna figura
zakriljuje ulaz u šator i nazirem varničenje energetske palice. U
toku noći budim se uznemiren urlanjem, režanjem, snažnim okidanjem
samostrela, vrištanjem i pražnjenjima električnih palica.
Očeva nepokretna pojava
na ulazu u šator me svaki put umiruje i neosetno ponovo tonem u
snove. Tako prođe ta noć, istovetna kao i šest narednih.
Svako jutro nedostaje
nekoliko bangdora, ali i poneki njihov vlasnik, a sneg je na mnogim
mestima zamrljan krvlju. Sećam se prvog leša bans taranta koga
ugledah. Zveri u velikoj meri liče na bangdole, pa me začudi tolika
netrepeljivost između dva bliska životinjska soja.
Tek kada se niz planinske
prevoje spustismo u niže predele bans taranti prestadoše da nas
progone. Ponovo je proleće posvuda oko nas i nastavljamo putovanje
vedrijeg srca. Kao da svi za trenutak zaboravljamo kako smo se ovde
našli. Niko ne zna kuda idemo, ali dobro znamo da nemamo gde da se
vratimo. Naselje je razoreno.
Uskoro postaje jasno da
se naše putovanje odvija po zapuštenoj, ali vidljivoj, znalački
urezanoj i temeljito izvedenoj cesti. Za dete poput mene to nikakvo
čudo nije, ali odrasli sa nelagodom i u po glasa komentarisašu
njeno postojanje. Uskoro razabrah da su put po kojem hodimo izgradili
starosedeoci planete.
Opasnosti ravnice nisu
ništa manje negoli u planinama, ali ovde skrivene i podmukle.Šesti
dan brojimo četri sunarodnika manje. Umiru u napadima zmija i pod
naletima insekata što navaljuju u rojevima.
Uskoro nas put dovodi do
impresivnih ruševina kroz koje prolazimo gotovo čitav dan. Ruine
kameno – čeličnih nastambi i ponegde ostaci čudesnih vozila i
mehaničkih igračaka, delo su drevnog naroda. Radoznalost čiktaha
nije ni izbliza zadovoljena kratkim i nevoljnim odgovorima roditelja.
Mrmljaju nešto o životinjama i naglo postaju zaokupljeni zapregom.
Pitam se zbog čega niko ne govori o domorodcima i o herojstvima koja
su činjena u vreme rata protiv njih, kad su herojske sage iz
zvezdanih vremena tako popularne?
Нема коментара:
Постави коментар