Kao što u
snovima biva, padam u bezdan ništavila i nigdine. Ko ili šta da me
zadrži? San se rasplinjava u dubinama tmine, i slutim nešto od tla
na čijim ću kamenjarima razdrobiti kosti.
Takvo je i
buđenje. Kostolomno.
Osećam snažne bratove
ruke kako me podižu i kroz polusan teško razaznajem njegov ljutiti
glas :
- Nespretni čiktah!
Ako budeš nastavio da padaš, sledeći put ću te podići udarcima
noge!
Snažne ruke me vratiše u
kola i postadoh svestan sveta oko sebe. Cvilež kolskih osovina,
glasno tandrkanje točkova, jasno dozivanje khaanoora, povremeni
lavež bandgola. Shvatih da sam pao sa kola u pokretu.
Svuda okolo vlada tama i
konvoj postojano napreduje kroz preteće rastinje koje se kroz mrak
razaznaje svuda oko nas. Zagrnućem ćebe i pokušavam da razaznam
koje je doba noći.
Možda negde pred zoru.
Ježim
se, trnci prolaze vratom, delom zbog hladnoće a više zbog beznađa
našeg bega. Progonjeni poput divljih zveri probijamo se kroz
divljinu severa; za mnoge od nas ovo je poslednje putovanje. Ubodi
insekata, ujedi zmija, napadi bans taranata, glad...
Karavan je desetkovan od
onog dana kada smo krenuli na put.
Sa začelja kolone kroz
noć odjekuje prodorno elektronsko zavijanje. Trenutak kasnije
karavan naglo živnu. Uznemireno dovikivanje, prasak korbača po
leđima teglećih životinja, stenjanje khaanoora u naporu da naglo
promene pravac teško natovarenih kola, zveket ratne spreme koja se
naglo vadi iz kontejnera...
Kola podamnom naglo
menjaju pravac i sišavši sa puta zaustavljaju se pod okriljem
gustih krošanja. Bat koraka i zveket oružja ubrzaše se posvuda oko
mene, a tren potom osećam prebacivanje deflektorske mreže preko
glave i podižem pogled. Susrećem se sa mrgodnim bratovim očima.
shvata da ga gledam, smeši se. U punoj je ratnoj spremi. Ni dan
danas ne mogu da razumem brzinu kojom su naši ratnici za tren oka
bili potpuno spremni za okršaj. To je bilo nešto sasvim prirodno;
vekovno iskustvo jednog ponosnog ratničkog naroda.
- Tiho sada Mantele.
Rozberani dolaze.
Sav prethodni metež sada
je utihnuo. Čak su se i životinje umirile, kao da su znale da nam
se primiče ono najstrašnije što može da nam se desi.
Kroz muk što se
nadvio nad karavanom, tihi šum servo motora na ojačivačima
zglobova i uznemireni pokreti khaanoora deluju poput groma. Kroz
mrkli mrak sevanje energetskih palica, što se u ravnomernim
razmacima uključuju, deluju kao izdajničko signalno svetlo i
skupljam se pod pokrivačem, trudeći se da budem što manji. Što
nevidljiviji. Šta ja tu mogu da učinim?
Derle, balavac, čiktah
; beskorisna smetnja ratnicima...
Visokofrekventni
pulsirajući zvuk privlači mi pažnju i dižem pogled ka nebu.
Crvenkasto žmiganje što se lagano provlači između zvezda daje mi
do znanja da je nad nama Rozberanska patrolna letelica. Gotovo mogu
da osetim pipke njihovih detektora kako prelaze preko mene. Tišina
oko mene postaje izluđujuća i sasvim neprimereno trenutku, želim
da zapevam i zaplešem na mesečini!
Želim, ali ne činim.
Signalna svetla patrolnog
broda neuznemireno nastaviše da odmiču i olakšanje mojih saputnika
postaje gotovo fizički opipljivo. Deflektori su obavili zadatak.
Ovoga puta...
Нема коментара:
Постави коментар