Rozberanske patrolne
letelice sve češće krstare nebom iznad nas. I dalje ne znamo prave
podatke o događajima na jugu, ali zloslutne pojave ne nagoveštavaju
ništa dobro. Dvanaest dana uspevamo da izbegnemo njihove poglede.
***
Andarell
u vojsku nije
stupila
iz patriotizma ili
zbog ratobornosti.
Bežala
je. Odrasla je
na
Stilgallatu,
uz grubog oca,
religioznog fanatika, zlostavljane majke i dementnog brata,
na farmi toliko
udaljenoj od sveta da je jedini način da završi školu,
bilo da učitelj u rasklimatanom vozilu dolazi jednom nedeljno da je
podučava. Učitelj
je bio taj koji ju
je uputio na vojnu školu, kao jedinu za koju nije potrebna
školarina.
Ukratko,
jedne noći jednostavno se iskrala sa farme,
samo sa onime što je
imala na sebi,
i sve do dana
današnjeg nikada više nije
ni
pomislila
na porodicu.
***
Budim se iz sna o padu
usred pakla. Vatrene kugle rasprskavaju se posvuda uokolo, drveće
dokle god pogled dopire gori sablasnim plamenom, nesnosna buka
razbija mi sluh. Poslednji uzdah mog naroda sveo se na trenutak
plamena, treska i vrištanja. Potom dolazi trenutak tišine u kome
tamu brazdaju stotine blještećihću iz šume oko nas, svuda unaokolo odjekuje krvavi sudar
vekovnih neprijatelja. Zalud borbeni oklopi, zalud energetske palice!
Satrše nas kao dosadne insekte. Zadnje što pamtim je otac koji
odbacuje dve mračne prilike, pa me podiže na khaanoorku i urla za
mnom:
traka, a zatim muk kidaju vriskovi
mojih sunarodnika iskasapljenih energetskim oružjem. Tamne senke
izle
- Beži! Ne osvrći
se!
Zatim, kroz nadolazeću
ošamućenost, beskonačno jahanje kroz šumu i pad u milosrdnu
nesvesticu. Ne znam sigurno koliko dugo sam tamo ležao. Pri begu sam
povređen i budi me khaanorkin dodir. Stoji nadamnom, lako me pomera.
Celo telo me boli, ali ustajem. Uzjahujem i nastavljamo beg, vođeni
tek životinjskim instinktom. Prisećam se imena svoje životinje -
Ke therr. Jašem kroz mračnu šumu, grane me šibaju, trnje cepa
odeću, ali postojani kas Ke therr nijednog trena ne posustaje. U
jednom momentu jeza me podilazi. Možda ima preživelih, možda su
teško ranjeni. Možda sam im baš ja jedina nada. Povlačim uzde,
ali životinja ne sluša. Cimam, podbadam, upotrebljavam bič.
Uzalud. Ke therr nesmiljeno juri pravcem koji je sebi zacrtala, ne
dozvoljavajući ni da skrenem, niti da iskočim iz sedla. Tama oko
nas je potpuna i posle nekog vremena mirim se sa njenim inatom. Tek
po prestanku neprestanog dodira sa granjem znam da se šuma
proređuje. Onda posle čitave večnosti mirisi oko nas postaju
drugačiji. Izašli smo na otvoreno. Napredovanje se nastavlja istim
tempom, ali nazirem da jezdimo ravnicom. Na trenutke pomišljam da
moja životinja poznaje put. Pričinjava mi se da zna kuda me vodi,
ali to je nemoguće. Nalazimo se na dalekom severu, domaći khaanoori
ovamo ne zalaze. Sviće, okolina je sve jasnija. Vidim da napredujemo
prateći jedan od ruiniranih puteva drevnog naroda. Ke therr je sva u
znoju, trnje i granje su je izranjavaloi stopala su joj krvava, teško
dahće, ali istrajno napreduje. U daljini nazirem tamnu masu, koja
svakim trenom postaje sve jasnija. Pred nama je još jedna razvalina
nekog od gradova drevnog naroda. Što smo bliže, to mi je očitije
da dolazimo do najočuvanijeg naselja domorodaca koje sam dotada
video. Zgrade razdiru nebo, a širina naselja svakim pređenim
korakom sve više zahvata vidno polje, sve dok se ne pretvori u
nepregledno more ruiniranih zgrada i prolaza. Najednom životinja
podamnom pada. Zaprepašćen sam dobro očuvanim objektima, ali nemam
vremena za gubljenje. Brzi obilazak mi daje do znanja da je većina
zgrada u opasno lošem stanju. Odabiram ipak jednu od njih za
privremeno sklonište. Krov se, uprkos starosti, drži prilično
dobro, a zidovi i vrata pružaju dobru zaštitu od opasnosti koje
odmah uočavam; otrovni insekti, cičeće zverčice, divlji bangdoli.
Dovlačim Ke therr i previjam joj rane kako znam i umem. Zatim oboje
usnismo dugim, okrepljujućim snom.
Нема коментара:
Постави коментар