Andarell
nikada nije posumnjala da su Serge bile zlo. Niko pri zdravoj pameti
neće ustvrditi suprotno. Genocidna vrsta čiji su zločini
zaustavljeni tek posle operacije "oslobodilac".
***
Dani po velikom lovu
protiču grozničavo. Posla dranja, usoljavanja, tranžiranja i
spremanja zaliha nisu pošteđeni ni najmlađi. Padamo od
iscrpljenosti i roditelji najzad pokazuju milost, te nas oslobađaju
posla. Najzad se vraćamo dugim lutanjima po divljini. Kasno je
popodne kada se sa nekolicinom drugara obresmo duboko u šumi,
torbica prepunih sveže ubranih katenki, koje smo nadaleko tražili.
Najednom Hamen se oglasi:
- Ne smemo
dalje. Put ka severu je zabranjen. - pogledasmo ga
prekorno, mada smo to svi dobro znali. Jardan, najmlađi pripadnik
družine, naivno zapita:
- Zna li neko zbog
čega? - Prezriv smeh proprati njegov ispad.
- Zbog toga što će
nam, ako budemo uhvaćeni gde lutamo u zabranjenom pravcu isprašiti
guzice. - odgovorih mu s visoka.
- Ma to svi znamo,
nego da li iko zna pravi razlog? - nadoveza se Hamen na pitanje.
- Priča se da tamo
daleko u ledenim predelima postoje naselja domorodaca. Nekada davno
vodile su se strašne bitke protiv njih. - Ogan beše najstariji među
nama i njegovo mišljenje je uvek uvažavano.
- Domorodci su
potisnuti na sever. - dodadoh, ne želeći da ispadnem neobavešten.
- Zašto vojska ne
pobije divljake? Svet bi bio mnogo bolji bez njih. - oglasi se ponovo
Jardan.
- Sever je ogromno
prostranstvo. Ne mogu sve sustići. - odgovori mu Ogan.
- Mogli bi da
koriste letelice. Zar ih više nemaju? - nastavi da se glupira
Jardan.
- Imaju, ali ne
smeju da ih koriste. - odgovorih mu.
- Glupost! - naduri
se mališa.
- Nije. Svi znaju
se da smo na ovaj svet stigli bežeći pred neprijateljem. Odrekli
smo se tehnologije da ne bi privlačili ogavnu vrstu što pustoši
među zvezdama. Letelice će se upotrebiti tek ako nas neprijatelj
pronađe. - reče Ogan. Većina nas je dobro znalo priče što su se
prenosile sa kolena na koleno, ali deca rođena na samom rubu
civilizacije, saživljena sa prirodom, teško da su takve priče
mogla ikako drugačije shvatiti nego kao lekcije koje moraju
savladati ako ne žele da zarade učiteljičine grdnje. Bila je to
toliko davna istorija, da se čak ni odrasli nisu slagali u svim
pojedinostima, dovodeći u sumnju čas jedan, čas drugi deo legendi
o narodima sa zvezda. Bi mi žao Jardana, pa pokušah da skrenem
temu:
- Moj otac često
putuje na jug. Pričao mi je o tamošnjim gradovima. Zgrade koje
razdiru nebo, samohodna vozila i ulična osvetljenja... - počeh da
se razbacujem svojom obaveštenošću.
- Pa jeste, ali to
nije u redu. - prekide me Ogan.
- Zašto? - nastavi
Jardan da zapitkuje.
- Zato što to nama
u provinciji nije dozvoljeno, eto zašto. Tehnološki embargo! -
zadnju kovanicu Ogan izgovara sa takvom važnošću kao da je jedini
sposoban da je prevali preko usana. Strašno me sekira taj žabac.
Radi mira u ekipi odlučujem da oćutim njegova pametovanja. Kako god
bilo, okrećemo se i u tišini polazimo prema naselju. Raspoloženje
mi se nešto kasnije popravlja, pa se smejem Oganovim šalama. Dobro
raspoloženi i zadirkujući se međusobno, stižemo nadomak sela kada
mrak već počinje da se hvata i tu najednom zastajemo, zabezeknuti
zadivljujućim prizorom koji se ukaza pred našim očima.
U smeni dana i noći, u
polumraku, ispred nas bljesnu najveličanstveniji vatromet koji smo
ikada videli. Žuta i grimizna boja smenjuju se, najpre kao blještava
kugla, a zatim kao rasprkavajući komadići usijane magme što streme
ka nebu.
U prvim trenucima nikakav
zvuk ne prati monumentalni prizor, i tek kada jeziva tutnjava dopre
do nas, postajemo svesni da se dešava veliko zlo. Kao bez duše
pojurismo ka selu i po pristizanju shvatamo razmere užasa. Nijedna
građevina više ne stoji uspravno. Tlo je prekriveno krhotinama,
krvlju i spaljenim leševima – podjednako i ljudi i životinja. Sve
odjekuje od urlanja i vrištanja ranjenih i umirućih, a nozdrve
ispunjava užasni smrad paljevine. Oni koji mogu da se kreću
pokušavaju sa izvlačenjem zatrpanih ili se trude da poviju jezive
rane suseljana. Bezglava jurnjava kroz opšte rasulo razorenog sela,
odaje utisak srušenog mravinjaka, iz koga histerično kulja masa
dezorijentisanih stanara.
Niko nema predstavu
odakle je razaranje došlo i čime smo zaslužili takvu sudbinu.
Komunikacije su prekinute pa vesti tek u toku prepodneva donose
izbeglice iz obližnjih varošica.
Užas sa zvezda je stigao!
Vesti o invazionim Rozberanskim trupama sustižu jedna drugu, sve
groznija od groznije. Većina i dalje ne veruje u glasine, pričaju
da je u pitanju nekakva prirodna katastrofa. Konfuzija je potpuna.
Popodne protiče u
zbrinjavanju ranjenih i sahranjivanju mrtvih. Bez obzira na nejasnu
situaciju, ratničko vaspitavanje prevladava paniku i preživeli su
spremni za evakuaciju.
Kontroverzne
glasine pridošlica govore o užasu sa zvezda, o smrti gradova, o
rasulu armije, o neprijatelju koji ubija sve što se pokrene. Cele
noći karavan iščekuje pouzdanije izvore vesti, odlažući pokret
ka severu.
Vest o uništenju sveta
donose vojnici, poreklom iz našeg sela, koji se vraćaju iz vojnih
jedinica. Definitivno potvrđuju razmere tragedije. Saznajemo da je
armija u rasulu, prestonica preplavljena neprijateljskim snagama, a
manja mesta jednostavno više ne postoje, sravnjena sa zemljom
iznenadnim bombardovanjem iz troposferskog oružja. Sve najgore što
su izbeglice pričale, pa i deset puta gore, sada potvrdiše i naši
ljudi. Odlaganja više nema i karavan kreće.
Нема коментара:
Постави коментар