REČI U VREMENU - Drugo poglavlje

Andarell nikada nije posumnjala da su Serge bile zlo. Niko pri zdravoj pameti neće ustvrditi suprotno. Genocidna vrsta čiji su zločini zaustavljeni tek posle operacije "oslobodilac".

***

Dani po velikom lovu protiču grozničavo. Posla dranja, usoljavanja, tranžiranja i spremanja zaliha nisu pošteđeni ni najmlađi. Padamo od iscrpljenosti i roditelji najzad pokazuju milost, te nas oslobađaju posla. Najzad se vraćamo dugim lutanjima po divljini. Kasno je popodne kada se sa nekolicinom drugara obresmo duboko u šumi, torbica prepunih sveže ubranih katenki, koje smo nadaleko tražili. Najednom Hamen se oglasi:

- Ne smemo dalje. Put ka severu je zabranjen. - pogledasmo ga prekorno, mada smo to svi dobro znali. Jardan, najmlađi pripadnik družine, naivno zapita:

- Zna li neko zbog čega? - Prezriv smeh proprati njegov ispad.

- Zbog toga što će nam, ako budemo uhvaćeni gde lutamo u zabranjenom pravcu isprašiti guzice. - odgovorih mu s visoka.

- Ma to svi znamo, nego da li iko zna pravi razlog? - nadoveza se Hamen na pitanje.

- Priča se da tamo daleko u ledenim predelima postoje naselja domorodaca. Nekada davno vodile su se strašne bitke protiv njih. - Ogan beše najstariji među nama i njegovo mišljenje je uvek uvažavano.

- Domorodci su potisnuti na sever. - dodadoh, ne želeći da ispadnem neobavešten.

- Zašto vojska ne pobije divljake? Svet bi bio mnogo bolji bez njih. - oglasi se ponovo Jardan.

- Sever je ogromno prostranstvo. Ne mogu sve sustići. - odgovori mu Ogan.

- Mogli bi da koriste letelice. Zar ih više nemaju? - nastavi da se glupira Jardan.

- Imaju, ali ne smeju da ih koriste. - odgovorih mu.

- Glupost! - naduri se mališa.

- Nije. Svi znaju se da smo na ovaj svet stigli bežeći pred neprijateljem. Odrekli smo se tehnologije da ne bi privlačili ogavnu vrstu što pustoši među zvezdama. Letelice će se upotrebiti tek ako nas neprijatelj pronađe. - reče Ogan. Većina nas je dobro znalo priče što su se prenosile sa kolena na koleno, ali deca rođena na samom rubu civilizacije, saživljena sa prirodom, teško da su takve priče mogla ikako drugačije shvatiti nego kao lekcije koje moraju savladati ako ne žele da zarade učiteljičine grdnje. Bila je to toliko davna istorija, da se čak ni odrasli nisu slagali u svim pojedinostima, dovodeći u sumnju čas jedan, čas drugi deo legendi o narodima sa zvezda. Bi mi žao Jardana, pa pokušah da skrenem temu:

- Moj otac često putuje na jug. Pričao mi je o tamošnjim gradovima. Zgrade koje razdiru nebo, samohodna vozila i ulična osvetljenja... - počeh da se razbacujem svojom obaveštenošću.

- Pa jeste, ali to nije u redu. - prekide me Ogan.

- Zašto? - nastavi Jardan da zapitkuje.

- Zato što to nama u provinciji nije dozvoljeno, eto zašto. Tehnološki embargo! - zadnju kovanicu Ogan izgovara sa takvom važnošću kao da je jedini sposoban da je prevali preko usana. Strašno me sekira taj žabac. Radi mira u ekipi odlučujem da oćutim njegova pametovanja. Kako god bilo, okrećemo se i u tišini polazimo prema naselju. Raspoloženje mi se nešto kasnije popravlja, pa se smejem Oganovim šalama. Dobro raspoloženi i zadirkujući se međusobno, stižemo nadomak sela kada mrak već počinje da se hvata i tu najednom zastajemo, zabezeknuti zadivljujućim prizorom koji se ukaza pred našim očima.

U smeni dana i noći, u polumraku, ispred nas bljesnu najveličanstveniji vatromet koji smo ikada videli. Žuta i grimizna boja smenjuju se, najpre kao blještava kugla, a zatim kao rasprkavajući komadići usijane magme što streme ka nebu.

U prvim trenucima nikakav zvuk ne prati monumentalni prizor, i tek kada jeziva tutnjava dopre do nas, postajemo svesni da se dešava veliko zlo. Kao bez duše pojurismo ka selu i po pristizanju shvatamo razmere užasa. Nijedna građevina više ne stoji uspravno. Tlo je prekriveno krhotinama, krvlju i spaljenim leševima – podjednako i ljudi i životinja. Sve odjekuje od urlanja i vrištanja ranjenih i umirućih, a nozdrve ispunjava užasni smrad paljevine. Oni koji mogu da se kreću pokušavaju sa izvlačenjem zatrpanih ili se trude da poviju jezive rane suseljana. Bezglava jurnjava kroz opšte rasulo razorenog sela, odaje utisak srušenog mravinjaka, iz koga histerično kulja masa dezorijentisanih stanara.

Niko nema predstavu odakle je razaranje došlo i čime smo zaslužili takvu sudbinu. Komunikacije su prekinute pa vesti tek u toku prepodneva donose izbeglice iz obližnjih varošica.

Užas sa zvezda je stigao! Vesti o invazionim Rozberanskim trupama sustižu jedna drugu, sve groznija od groznije. Većina i dalje ne veruje u glasine, pričaju da je u pitanju nekakva prirodna katastrofa. Konfuzija je potpuna.

Popodne protiče u zbrinjavanju ranjenih i sahranjivanju mrtvih. Bez obzira na nejasnu situaciju, ratničko vaspitavanje prevladava paniku i preživeli su spremni za evakuaciju.

Kontroverzne glasine pridošlica govore o užasu sa zvezda, o smrti gradova, o rasulu armije, o neprijatelju koji ubija sve što se pokrene. Cele noći karavan iščekuje pouzdanije izvore vesti, odlažući pokret ka severu.

Vest o uništenju sveta donose vojnici, poreklom iz našeg sela, koji se vraćaju iz vojnih jedinica. Definitivno potvrđuju razmere tragedije. Saznajemo da je armija u rasulu, prestonica preplavljena neprijateljskim snagama, a manja mesta jednostavno više ne postoje, sravnjena sa zemljom iznenadnim bombardovanjem iz troposferskog oružja. Sve najgore što su izbeglice pričale, pa i deset puta gore, sada potvrdiše i naši ljudi. Odlaganja više nema i karavan kreće.