POSLEDNJA LUNOVA AVANTURA Četvrto poglavlje

- Hiljadu mu razbesnelih gusara, onaj suvozemni kit ulješura gotovo nam je došla glave. - Lun ignoriše Makfersonovo gunđanje i odlučuje da više nema razloga da krije razloge koji su ga nagnali na ovaj poduhvat.

- Sredinom februara Markinč me je nazvao i rekao mi je da postoji nešto u čemu mu je potrebna moja pomoć. Iznenadio sam se začuvši ga posle tolikih godina, ali kako sam znao da on nikada nije prestao da traži reportažu života, nisam se previše začudio kada me je zamolio da mu pravim društvo na sastanku sa nekim isluženim veteranom. Izvor je bila Elizabeta Rajt, otpušteni vojnik pod ugovorom, koja je do kraja prošle godine služila baš u onome kampu u kome smo malopre bili. Cela njena priča se može svesti na nekoliko činjenica. Kao prvo, hotel je stecište ekskluzivnog sveta, počevši od šeika i vladajućih ljudi mnogih država, preko najmoćnijih ljudi iz krugova biznisa, sve do najuticajnijih kriminalaca današnjega sveta, ali u to si se već i sam uverio. Ono što i sam možeš da pretpostaviš je da se iz izbegličkog kampa, protivno njihovoj volji, regrutuje seksualno roblje namenjeno zadovoljavanju izvitoperenih prohteva gostiju. Ima tu i nešto što još nismo videli, ali je cilj naše misije da to dokažemo. Rajtova je tvrdila da je u stvari najveća atrakcija turističke ponude “Iskušenja” dozvola za mučenje i ubijanje izbeglica iz kampa! Ne treba posebno da ti napominjem intenzitet svoje mržnje prema mojim nekadašnjim mentorima Braunu, Majnardu i Falkonu. Po rečima gospođe Rajt, baš su oni organizatori celog ovog zločinačkog poduhvata. Nisam imao baš nikakvog razloga da sumnjam u tu njenu tvrdnju, jer niti me je poznavala, niti je mogla znati da mi ti ljudi nešto znače. Slučajna podudarnost tri imena je toliko zanemarljiva da je možemo slobodno isključiti. Dakle, pre svega sam zbog njih pristao da učestvujem u ovom poduhvatu.

- Milion mu globalnih zavera, sad kad smo otkriveni neće nam biti lako! Nemamo čak ni šator, a ja se bojim da su moja omatorela leđa preosetljiva na vlagu! Ima da iskijam ovaj Montenegro!

- Zar će vlaga da spreči starog morskog vuka poput tebe da se obračuna sa tim pacovima? Ne brini. Rajtova nam je takođe odala neke stvari koje su se pokazale izuzetno dragocenima. Naime, ona je bila neka vrsta pasioniranog ljubitelja prirode i često je odlazila u dugačke šetnje, ne bi li izbacila iz sebe kajanje zbog onoga u čemu je nevoljno učestvovala. Njeno otkriće je i jedna dobro skrivena pećina do koje ćemu uskoro stići. Veruj mi da Markinča gotovo nisam prepoznao. Toliko je truda i spretnosti uložio u poduhvat da je to za svaku pohvalu. Najvažniji uspeh mu je to što je saznao za dve suprotstavljene struje u Pentagonu, koje zbog političkih mentora ne mogu delovati otvoreno. Jedna od tih struja stoji iza ovog monstruoznog projekta, dok je druga žarko zainteresovana za obelodanjivanje cele priče, jer bi time zadali odlučujući udarac protivnicima. Markinč je kontaktirao predstavnike protivnika projekta “Hotel Iskušenje” i dobio je svu potrebnu podršku za misiju, uključujući i vojni desant ukoliko bude u stanju da dokaže svoje tvrdnje. Odmah je od njih dobio satelitske snimke terena, kao i vojne mape na osnovu kojih sam isprogramirao simulaciju ovdašnjeg terena, a u nju sam uneo i veoma detaljna uputstva iz opisa predela koje mi je dala Rajtova, pa ga zahvaljujući tome poznajem kao sopstveni džep. - pokušava Lun da uteši staroga saborca, ali to nimalo ne smiruje odvažnu starinu.

- Pećina?! I ti misliš da je to mnogo manje vlažno od šume?

- Pre oko mesec dana Markinč je iskoristio ponovo naše saveznike i uz pomoć njihovih helikoptera je dopremio sav potreban materijal i ljude, koji takođe pripadaju našim saveznicima, potrebne da se oformi jedno sasvim ugodno tajno sklonište. Nisam mogao ni da pretpostavim da će nam ono toliko brzo biti potrebno, ali je dobro što je spremno. Naravno ljudi su dovedeni samo da izgrade skrovište, ali nisu više ovde, a Markinč bi trebalo da je već stigao. - razjasni Lun priču o novome skrovištu.

- Opa, ovo ja zovem iznenađenjem. Videću dakle i starog dobrog Artura! Ali moram ti nešto priznati. Malopre, kada smo se sukobili sa onom trojicom, shvatio sam da više nisam okretan kao nekada, mada me šaka i dalje dobro služi, milion mu morskih nemani! - žali se i dalje Sem.

- Cilj naše misije nije da preduzimamo ofanzivne akcije, već da alarmiramo jedinice u stanju pripravnosti koje se nalaze na teritoriji Montenegra, čim budemo sigurni da će se njihov upad odigrati u trenutku nedozvoljenih događanja u kampu dogovor je bio više nego neophodan, jer nismo više nimalo mladi, pa je rizik da poginemo neprihvatljivo visok. Veruj mi, mnogo mi je laknulo kada si se izborio za to da pođeš samnom. Bez obzira na to što smo otkriveni, ono što sam planirao, ja sam i uradio. Sinoć sam bezbednosni sistem hotela bežičnim putem povezao sa skloništem, a malopre sam i u kampu postavio seriju minijaturnih kamera, takođe povezanih sa našim sistemom. - Razjašnjava Lun svoje dotadašnje aktivnosti.

- Sirenske mu pesme, pa ti nisi nimalo gubio vreme! Dakle ostatak našeg letovanja će se svesti na buljenje u televizore, nije li tako? - brunda Sem

- Možda, ako ono što sam sinoć i danas video nepredviđeno ne promene situaciju. Sinoć, dok sam se vraćao u u sobu, u društvu Ernestine Braun video sam nekoga koga nikako ovde nisam očekivao – Vilhelma Štrausa!

- Doktora Štrausa?! ONOG doktora Štrausa, hiljadu mu barakuda?!

- Da, baš njega. Bio je načelnik mentalne ustanove u kojoj je otkrivena čudna i smrtonosna bolest kod pacijenata. Suđeno mu je zbog primene eutanazije i to je vreme kada su ga mas mediji učinili poznatijim od Dr. Mengelea. Međutim, kasnije je, zbog predugog suđenja, javnost izgubila interes za njega i većina ljudi nije ni zapazila čudnu presudu koja je posle skoro tri godine doneta u tome slučaju. Naime svi njegovi pacijenti su umrli od starosti, što isključuje mogućnost eutanazije, zbog čega je oslobođen svih optužbi. Imao sam prilike da vidim neke nalaze komisije i Džejn mi je potvrdila da su nalazi autopsije profesionalno izvedeni, bez ikakve mogućnosti da je načinjen ikakav propust, slučajan ili nameran. Ali neki od tih pacijenata bili su dvadesetogodišnjaci, što nikako ne odgovara nekome ko umire od starosti. Iako me je slučaj neopisivo zaintrigirao, nikada se njime nisam ozbiljnije pozabavio. Znaš i sam kakva je Džejn kada je u pitanju naš stari način života. - razjašnjava Lun.

- Pa te to ipak nije navelo da odbiješ matorog Artura. - pecnu ga Sem.

- Rekao sam ti već da su na moju odluku odlučujući uticaj imali bivši mentori Braun, Majnard i Falkon. Ali kako bilo da bilo sada smo tu, Seme. Po tvome mišljenju koliko godina ima Glorija Ešton?

- Koja Glorija Ešton, stotinu mu bakalara? - zbuni se Sem.

- Žena koju smo malopre videli u kampu u društvu onog krimosa i prelepe devojke. - razjasni Lun pitanje.

- Koliko? Pa... Četrdeset, možda pedeset? - nećka se Sem neodlučno.

- Ne Seme. Njen pratilac se zove Pacov Bil i bio je pripadnik prve Braunove bande. Glorija Ešton je bila jedna od njihovih prostitutki, i po mome računanju oboje moraju imati negde oko osamdesetak godina!

- Milijardu mu Metuzalema! Da ih nisi sa nekime pomešao? - prasnu Sem.

- Nema šanse. Biće da smo opet na tragu neke pomame za besmrtnošču. i nije samo to ono što me muči. Njih dvoje su pouzdan signal da ona trojica imaju veze sa ovim događajima, ali oni istovremenu čine priču gospođe Rajt vrlo izvesnom. Glorija Ešton je bila vrlo posebna prostitutka, specijalizovana za mazohiste. Bila je poznata kao Crna Udovica, utegnuta u kožu i opremljena korbačima i lancima. Njene seanse su ljubiteljima bola donosile neslućene dubine. Ali ona svoj posao nije radila poput drugih prostitutki. Poticala je iz bogate porodice i nije bila prinuđena da se bavi tim poslom. Ona je taj posao VOLELA! Sudeći po pogledu kojim je odmeravala onu devojku, ne mislim da je čeka prijatan provod. Ali o tome ćemo misliti kad budemo na sigurnom. Rana ti je sređena i vreme je da polako krenemo. - Rekavši to Lun potera kola preko šumovitog terena. Stižu zatim do neugodne močvare, ali je Lun kod kuće ovu prepreku nebrojeno puta prošao na simulatoru, pa lako izbegava duboke kaljuge i zamke živog blata, na koje ga je Rajtova sa neobičnom preciznošću uputila. Nedugo potom vidi očekivani orijentir, čudno izdubljenu stenovitu kosinu sa desne strane i kroz gustu kleku i jagorčevinu prolazi do klanca koji je, zbog nagle zakrivljenosti, nevidljiv svakome prolazniku, izuzev ako se ne nalazi neposredno pred njim. Opasnom vožnjom obilaze razbacano kamenje i pred njih izbija stenoviti zid potpuno prekriven šibljem i bršljanom. Na mestu koje je sa simulatora poznavao, zaleće se u naizgled čvrstu površinu, izazvavši time Makfersonovu psovku, ali zavesa od rastinja propušta ih u jednu, dotad skrivenu, neprijatnu pećinu. Vozeći se neko vreme kroz mrak, posle jedne izuzetno nagle okuke, stižu do širokog tunela i tu se najzad zaustavljaju. Čim motor zgasnu Sem se poče osvrtati oko sebe.

- Kakvo je to zujanje, sto mu priobalnih tajfuna! - uzviknu uznemireno

- Generatori struje. Ne misliš valjda da smo priključeni na elektrodistribuciju.

Ispred njih, na stenovitom zidu, ukazuju se metalna vrata.

- Artur mi je rekao da je pećina već donekle bila uređena, mada pomalo ruinirana. Njegovo je mišljenje da je Nemcima služila kao bunker u drugom svetskom ratu. To je umnogome ubrzalo njeno preuređenje – kaže Lun. Stupaju u spartanski, ali tehnološki vrhunski opremljeni prostor. U dizajniranju prostora da se osetiti duh Pentagona, jer svaki je detalj svrsishodan i vojnički uklopljen u celinu. Računari, nizovi ekrana i aluminijumski stolovi prepuni prekidača i led indikatora, smisleno popunjavaju prostoriju, ostavljajući sasvim dovoljno mesta za lagodno kretanje i manipulisanje složenom opremom. Nekoliko okretnih stolica je raspoređeno oko uređaja, a na jednoj sedi Artur Markinč kuckajući po jednoj od mnogobrojnih tastatura. Začuvši vrata ustaje i sa osmehom na licu kreće im u susret. Semovo lice se takođe ozaruje, pa uzviknu:

- Arture, stara lafčino, nisam te video sto godina! - Njih dvojica se zagrliše.

- Pa, nadam se da nije baš toliko prošlo, mada smo obojica prilično omatorili. Dobro došli u novi privremeni dom! Imam jedno malo iznenađenje za tebe – Iz kutije na stolu vadi par povelikih revolvera – Eto, to je za tebe.

- Sto mu brodskih topova, moji koltovi. Odakle li si ih izvukao?

- To bih i ja voleo da znam s obzirom da su se nalazili u mome podrumu. - obrati se Lun Arturu.

On se okreće ka Lunu sa ustezanjem na licu.

- Šta je to sa tobom, Arture? Nešto se loše dogodilo otkad si ovde?

- Neee...Ali... Ima jedno.... nešto...- dok on nesigurno traži pravi izraz, iza njih odjeknu ženski glas :

- Videla sam te lepotice na monitorima, i drago mi je što sam privremeno napustila slikarsku školu! A koltove sam Arturu, zajedno sa još nekim sitnicama, ja predala.

- Džejn! Tako mi... Izvini... Šta ti radiš ovde? - zabezeknu se Lun.

- Čuvam svog muža, eto šta radim. Možda bih ja to tebe trebalo da pitam. Poznavajući te, ni najmanje me nije iznenadila neočekivana Arturova poseta. Dakle, evo me ovde i ne pokušavaj da mi se opet izmigoljiš! Uostalom ono što mi je Artur ispričao čini da verujem da će vam još jedan saradnik vrlo dobro doći!

Kosa joj je osedela, lice joj je prekriveno borama, ali i dalje je vitka i skladno građena. Pokreti su joj živahni, a oči blistaju onom istom vatrom kojom ga je davno očarala. Istovremeno je i zbunjen i sretan zbog njenog prisustva. Za trenutak misli da bi trebalo reći neko opravdanje, ali već idućeg trena shvata da je to suvišno. Ona mu je već sve oprostila.