POSLEDNJA LUNOVA AVANTURA Treće poglavlje

Iduće jutro Lun i Makferson se truckaju u terenskom vozilu ka izbegličkom kampu koji gosti hotela smatraju zanimljivim. Lun ništa ne prepušta slučaju i lokacija je detaljno proučena pre dolaska, tako da ne prate put, već skreću prečicom preko polja. Kao da je turobno mesto, ledenim vetrom i surovom klimom pretvoreno iz proletnjeg dana u kasnu jesen. Već izdaleka se vidi linija pravougaono postavljenih betonskih stubova, malo povijenih prema unutra, na kojima počiva žičana ograda i trajno obezbeđuje kamp. Još su uočljivije dve kule stražare sa kojih u toj ravnici pogled nadaleko puca. Put ih vodi do nekoliko montažnih objekata vojničkoga tipa, ali stražari ih ne zaustavljaju. Do samog ulaza vodi ih asfaltirani put i postoji veliko proširenje kraj ulaza, verovatno namenjeno parkiranju vojnih vozila. Kao mračna senka, grupa domorodaca se dosađuje na tome prostoru. Njihovi muškarci, sa smešnim kapicama i zavijenim cigarlucima u usnama, opušteno sede na zemlji u komplikovanom stavu i gledaju tupavo pred sebe. Njihove žene su još neobičnije. Tamna, široka odeća krojena kao da su monahinje i isto tako tamne marame obavijene oko glave i vrata daju im notu misterioznosti, pa čak i neljudskosti. Ispod potpune zabrađenosti sijaju lukavi, ispitivački pogledi koji, nekako zloslutno, odmeravaju prilaz kampu. Jedva odvajaju pogled od uznemirujuće scene. Pri ulasku u kamp asfaltirani deo se prekida i zamenjuje ga neka vrsta pločnika od starih cigala koja vodi ka širokom, zamišljenom trgu, popločanom na isti način. Oko ovog proširenja se nalaze bedne kolibe od lima i kartona, sa razastrtim ćebadima koje igraju ulogu vrata. Kolibe svojim pozicijama čine oblik prostora. Kamp vonja po dimu, mirisu kuvanog povrća, po fekalijama i iznad svega vlage i truleži. |Neugodni miris je posledica nedostatka bilo kakvih sanitarija. Jedini izvor vode u kampu je česma u centru, gde se nalaze i dva gvozdena stuba verovatno postavljena pri izgradnji kampa, jer su zabetonirani temelji očito postavljeni pre popločavanja trga.

Oko jednog stuba naslagana je gomila granja, verovatno ogrev. Vrh tog stuba krasi čudna figura. Neki svetac valjda, ali toliko nakaradno prikazan da liči na jeres. Delo nekog amaterskog umetnika, nagađa Lun. Prostori među kolibama su neprohodni zbog guste mreže konopaca na kojima se suši neverovatna količina vlažnih dronjaka. Intrigantna gvozdena skalamerija prosto bode oči, najviše nalik na graničnike koji se postavljaju na kraju pruge. Potpuno je nejasno sa kakvom je namenom tamo dovučena. Stvar je teška i nezgrapna i jasno je da su za dopremanje predmeta bili potrebni kamion i kran. Najveći deo stanara naselja besposleno sedi na zemlji buljeći prazno pred sebe. Odeća na njima, kao po pravilu, ili je prevelika ili premala. Među njima nema niti dece, niti starijih ljudi. Sem se sažaljivo osvrće oko sebe gunđajući u bradu.

- Milion mu odranih pacova, kako ljudi mogu živeti ovako?

- Mogu Seme, ali koliko ja znam, sve je ovo mnogo gore od onoga što se vidi na prvi pogled. Nisam ti ispričao baš sve što sam čuo od Elizabete Rajt, ali sudeći po onome što sam od nje čuo, nad ovim nesretnicima gosti našeg hotela se iživljavaju i to pod zaštitom vojnika pored kojih smo malopre prošli. Verujem da je naš status gostiju hotela razlog zbog kojeg nismo zaustavljani. Sve je to deo turističke ponude “Iskušenja”. Kao što sam ti rekao, u sve su ovo na neki način upleteni Braun, Majnard i Falkon. Mada je Rajtova njihova imena samo načula, ja sam siguran da su oni u stvari prave kolovođe svega što se ovde dešava. Ovako nešto je zaista samo njima moglo pasti na pamet... - najednom glas mu se utišava - Izgleda da nismo jedini gosti na ovom veselom mestu. - Zaustavlja auto pokraj povelikih kola sa diplomatskim tablicama parkiranih na sred trga. Pažnju mu je privuklo dvoje ljudi. Muškarac je antipatični, dendijevski tip u poludugom mrkom blejzeru, ispod koga se među reverima nazire demodirana široka kravata sa grozno šljaštećim uzorkom odozgo i prugaste pantalone i šimi cipele odozdo. Deluje kao slika i prilika arheotipskih mafijaša iz holivudskih filmova. Međutim, žena pored njega daleko je impresivnija. Visoka je, elegantno građena i odevena u crni dvodelni kostim na kome se očito nije cicijašilo. Savršeno zategnute crne čarape ističu vitkost nogu koje se naziru kroz proreze otmene suknje. Zakošene visoke potpetice na kratkim čizmicama stavu daju ženstveni izgled, a povrh toga jedna noga je zavodljivo savijena unatrag. Izraženi podočnjaci vešto su zamaskirani obilato nanetom šminkom, a retke trepavice gotovo se i ne spuštaju u treptaje, zbog čega podseća na pauka. Kosa joj je gusta i snažna, bogato prošarana sedim vlasima i vidi se da često posećuje frizera. U jednoj ruci, u čisto ženskom maniru drži dugačku cigaretu. Druga joj šaka počiva na nadlaktici sagovornice. Fina mreža borica zbija se oko sitnih očiju koje sa izrazom žudnje gutaju prelepu brinetu. Devojče nije tip žene koju bi u Londonu proglasili top modelom. Rasna mediteranska lepotica, bujne kose što zatalasano pada niz leđa i uokviruje slatko lice. Krase je blistave oči široko usađene iznad ravnog nosa i bucmastih obraza. Odevena je u izbledelu vunenu haljinu, nešto kao dugački džemper na zakopčavanje koji, prateći liniju tela, pada do gležnjeva, a odozdo vire malena stopala obuvena u papučice. Dve žene razgovaraju, ali starija, primetivši pridošlice, nežno dodiruje sagovornicu po obrazu, pa se okreće. Ako je to na njenom licu osmeh, onda Lun ima jak razlog za veru da šakale krasi prijatan izraz njuške. Ova mu se obraća.

- Ah, pretpostavljam da ste došli da odaberete sebi neku devojku. Obiđite malo pre no što se odlučite, ove uštve obično kriju najlepše primerke. Ah, izvinite me, ja sam Glorija Ešton, a vi ste? - Lun joj poljubi slobodnu ruku

- Rajt, industrijalac u penziji. Zanimljivo mesto, zar ne? - kaže naizgled veselo.

- Zanimljivo?! Hmmm...Gospodine Rajt, bojim se da je mnogo zanimljivije no što vi to, izgleda, mislite. Izvinite, ja sam odabrala i sada moram da idem... a vama... Pa, želim vam mnogo sreće. - Zagrlivši curicu prilazi kolima, a uslužni vozač iskače da im otvori vrata. Devojka se pitomo povinuje vođstvu i trenutak kasnije limuzina nestaje u oblaku prašine. Sem i Lun nastavljaju kroz naselje, shvatajući da svi beže što dalje od njih. Lun se povremeno zaustavlja, proučavajući tu i tamo zidove ubogih koliba. Posle nekog vremena prihvataju činjenicu da od tih nesrećnika neće dobiti nikakvu informaciju i odlučuju da se vrate do stražara na ulazu.

Ne gube vreme u ispitivanju vojničina, već se smesta raspituju za poručnika Džonsona za koga je Rajtova tvrdila da je ozbiljno uzdrman događajima u kampu. Upućuju ih na jednu od vojnih baraka. Vojnik što sedi uz polupraznu flašu čudno ih promatra nejednakim, duboko usađenim očima. Široke usnice su stegnute, a mlohavi obrazi podrhtavaju. Izraz može biti ljutnja, ali i nezainteresovanost ili začuđenost novim i neočekivanim prizorom.

- Slušajte, gospodo, devojke su unutar ograde... Dečkići takođe. Ja nisam vaše meso. - Izgovara

tiho uz neobično vrludanje očima.

- Na vas nas je uputila Elizabeta Rajt, ali ako vam smetamo možemo izaći.

Najednom, bez najave, obrve mu se izvijaju, široki nos se nabira a brčići kao da se malo kostreše.

- Rajtova! Kako li je sad kučka? Izvukla se, a ja... Ali... Šta vi ustvari želite? Pretpostavljam da niste baš uobičajeni gosti hotela.

- Ne, mi smo novinari. - laže Lun, raspitujući se o njegovom poslu. Odgovara da je dužnost posade jasna. Stanovnici kampa ne smeju napuštati područje ograđeno žicom - i gotovo. Na Lunovu zainteresovanost šta je razlog tako neobičnog pravila za civile, odgovara da postoje najmanje dva razloga. Prvi je što svaki pojedinac koji se odavde uputi ka severu, smesta počinje da pravi nevolje. Drugi razlog, obavijen nekim velom misterije, kod njega izaziva premišljanje, sudeći po tome što je, dotad srdačni ton glasa, spušten na poverljivo šaptanje,:

- Južnjaci ! Južnjaci ih love kao zveri. - Na pitanje zašto nema ljudi starijih od trideset godina

vidno lakše odgovara. Ovde im ne mogu pružiti nikakvu medicinsku pomoć Odmah zatim i on

ima pitanje.

- Vama baš ne govore mnogo o kampu, zar ne?

- Šta je to što mi ne govore o kampu? - pita Lun znatiželjno.

- Ako vas oni nisu izvestili, moja zakletva me sprečava da to učinim. Najviše možete saznati od pukovnika, pa opet, nisam siguran da je to najbolji način.

Luna zanima zbog čega većina izbeglica nosi poveze oko vrata. Odgovor je neubedljiv.Džonson tvrdi da je to zbog nekog sujeverja. Ako dotada poručnik, po Lunovom mišljenju, nije nijedanput slagao, sada je naprotiv u to ubeđen.

- Možda ćemo još koji put porazgovarati – zaključi Lun. Pre no što su izašli iz vojne nastambe

Džonson se još jednom oglašava:

- Ali moram vam reći da mi je drago videti makar jedno ljudsko biće u tom vašem letovalištu !

Izašavši iz prostorije kreću ka svom vozilu kraj kojega stoje trojica južnjaka. I dalje deluju tupavo, ali sada u njihovom stavu ima nečeg pretećeg. Sem šapće:

- Ove gusarske spodobe mi se baš ni najmanje ne dopadaju, milion mu raspomamljenih ajkula.

- Ni meni, ali ne znamo šta su naumili. Ne možemo ih ovako blizu stražara napasti iz čista mira. odgovori Lun isto tako tiho. - Bez obzira na zabrinutost nema drugog puta nego do kola.

Najednom u rukama one trojice sevnuše oštrice. Sem u zadnjem trenutku podmeće lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremlljuje ka grlu i zadobija posekotinu. Urliče od bola, a zatim tresnuvši svog napadača šalje ga u carstvo snova. Lun je iznenađen brzinom napada i pada u prašinu sa napadačem nad sobom. Na jedvite jade zadržava mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći. Sem mu ne može pomoći, jer oko njega kruži treći napadač. Nije spretan kao nekada, ali snaga ga još uvek nije izneverila. Toga je napadač svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika. Ne primiče se nadohvat pesnica. Uporno skakuće naokolo, trudeći se da umori protivnika. Stražari na ulazu u kamp ničime ne pokazuju da primećuju sukob i situacija postaje sve teža. Prekasno je da Lun upotrebi neko od svojih iznenađenja i protivnikov nož mu se mic po mic približava grlu, dok Sem sve više gubi korak u održavanju protivnika na odstojanju, pa je sve češće prinuđen da izbegava hitre ubode. Kada već sve izgleda izgubljeno na vratima se pojavljuje poručnik Džonson sa pištoljem u ruci i ispaljuje dva metka u vazduh. Zatim okreće oružje na napadače. Ovi se naglo zaustavljaju, buljeći u njega, a zatim sklanjaju noževe, dohvataju pajdaša i bez mnogo žurbe se povlače. Džonson odlaže pištolj i prilazi Semu, dok Lun stenjući ustaje.

- Ova zasekotina nije preterano opasna, što je dobra vest. Na žalost, ako su vas ove barabe napale, postoji i loša vest. Njima komanduje Ernestina Braun, direktorica vašeg hotela. Koliko ja znam o njoj, nikako vam ne preporučujem da se vratite u hotel. Ta žena je gora od zmije. Neće se smiriti sve dok vas ne dokrajči. Ali, sad se zaista pitam kakvi ste to vi novinari. Ona ne bi nikada rizikovala nestanak javne ličnosti.

- Zahvalni smo vam na pomoći, poručniče i verujte mi da će doći vreme za objašnjenje svega što se ovde dešava. S obzirom na ono što sam od Rajtove čuo o vama, znao sam da vam možemo verovati, ali zasada vam mogu samo priznati da zaista nismo novinari. Kao što sam vam obećao, mi ćemo još koji put porazgovarati, a tada ću sigurno biti u prilici da vam mnogo više kažem. - dobacuje Lun dok seda u kola.