KIŠA

Tijana se glasno nasmeja i promeškolji se u snu. Smeje se zvonkim smehom devojčice koja u gumenim čizmicama skakuće po proletnjoj kišici, prskajući naokolo vodu iz barica. U snovima je opet dete što zamazuje lice, dok sa čela sklanja vlažnu kosu prstićima umrljanim od blatnih kolača. Haljinica je na turiću pozelenela od prolećne trave i možda će mami poneti buket livadskog cveća. Kapljice padaju posvuda oko nje i vedro raspoloženje buja njenim bićem...

„Sanja“ pomisli Jovan pružajući ruku da popravi pokrivač. Nesmotren pokret obara šolju i rezak udarac narušava monotono dobovanje po krovu. Napolju pljušti. Žuća, trgnut iz dremeža, baca na gazdu sanjiv pogled. Shvativši da se ništa dramatično nije desilo, nastavlja sa dremkom. Tijana se nije probudila.

U polumraku lice joj deluje toliko mladoliko da Jovan gotovo oseća krupne kapi letnjeg pljuska što ga je promočio, na dan kad ju je prvi put ugledao, skriven pod tendom neke radnjice u predgrađu. Vrelo popodne, sevanje munja, prasci grmljavine i najlepša žena na svetu što pretrčava ulicu. Beži pred naletom kiše obrušene iz vedrog neba. Stomak mu se grči od uspomene na prizor koji nikad iz srca neće izbrisati. Haljina vlažna i pripijena uz raskošno telo, budi nesnosnu želju u njemu.

Tada je još ime Tijana bilo nepoznanica za njega. Tek zavodljiva neznanka.

Eh, to njeno telo...

Kao da se juče desilo. Pred očima mu nanovo beše vižljasta i mlada.

To popodne... To mokro popodne...

Seća se svakog skladnog pokreta. Na platnu sklopljenih kapaka Tijana se živahno izvija i uzaludno pokušava da izmakne toplim kapima. Kao da joj ruke opet podižu ženski časopis u pokušaju da skrije vetrom razvejanu kosu.

Najžešći udarac zadade pogled bačen iznenada, onako nehajno, preko ramena. Krupne oči bezobrazno bljesnuše, presretoše, pa se zaustaviše da otpočinu na njemu...

Letnju kišu pamti po toplini što mu ostade zauvek u duši. Kao da je baš to nevreme bilo onaj sudbonosni graničnik koji ih je najzad doveo dovde.

Samo, tada je kiša prestala isto onako naglo kao što je i počela. Ostavila je za sobom jezerca koja su kučići oprezno ispitivali šapama, nesigurni u njihovu dubinu. Kao da ih i dan danas vidi.

Jasnije no ikada.

Tijanini pomodreli podočnjaci i duboke bore kao da su iščezli i Jovan požele da to nije varljiva igra sumornog osvetljenja.

Zaludni snovi!

Možda je sve ovo privremeno, pomisli, pa ipak je dom.

Uspomene ga svakim danom sve snažnije opsedaju i sve više ranjavaju. Suviše su stari da počnu iznova i premladi za smrt. Predaleko su odmakli da bi se kajali ili nadali. Njegove misli sve češće nepovezano blude prošlošću.

Seća se dugih jesenjih kiša i sivih depresivnih oblaka, pod kojima mokar i promrzao okreće pedale bicikla, žureći da ne promaši vreme posete. Još uvek oseća ledeno slivanje vode niz vrat i tešku promočenu odeću na sebi. Seća se bolnice, mokre i sive zgradurine utonule u korov i travuljinu. Kao da je juče kršio prste nemoćno buljeći u ravnodušno lice bolničarke koja, ubrizgavajući Tijani konjsku dozu bensedina, mirno prognozira da neće dočekati zoru. Seća se njenog praznog pogleda i oluje besa što se uzdiže u njemu.

Pa ipak, Tijana ih je sve nadživela. Sada se pita - da li je vredelo?

Jer Tijanina groznica nikako ne prolazi, a neprekidna bujica jesenje kiše traje u nedogled. Došlo je i ovo užasno vreme kada mu kiša preplavljuje dušu. Potmula, olovna kiša koja istrajno izjeda i poslednje ostatke snage. Kiša u srcu – kiša koja nikada ne prestaje!

I dan danas ga mori stezanje vilica i udarci pesnica u zid. Sav njegov užas, sav njegov strah, sve ono beznađe...

Onaj jezivi, nemoćni bes izazvan Tijaninim zapomaganjem iz susedne sobe. A on divlja, nemajući načina da joj pomogne.

I jasno se seća onoga što je usledilo posle toga :

Vreme boleština, vreme ludila. Napuštena vozila lišena goriva, razbacana poput igračaka po potopljenim putevima. Skupoceni statusni simboli koje više niko nije ni pljačkao. Sporadični kratkotrajni dolasci električne energije pre potpunog kolapsa. Bande koje bezobzirno ubijaju za parče hleba...

Sve se to vrti po glavi u čudnim kombinacijama i ponekad želi da ima moć zaborava.

Kao Tijana...

Žuća zevnu, pa protegavši se, ustade i priđe mu. Liznu mu ruku, a onda, shvativši da od obeda nema ništa, sklupča mu se kraj nogu. Srce Jovanovo se steže, jer nema ništa što bi mu ponudio. Nema ama baš ništa što bi olakšalo patnje kučetu – ili Tijani.

Samo prazne šake...

Kroz glavu mu bljesnu sećanje na dan kada su izgubili dom. Na dažd koji je došao niotkud.

Uznemiren, ustaje. Dogega se do ulaza, šepajući onako obogaljen i praćen vernim psetom. Pridružio im se u vreme dok su se uspinjali, nesvesni onoga što ih čeka. Odmakavši zastor pogleda kroz tešku maglu, osluškujući uporno pljuštanje. Pomisli za trenutak da mu je srce okovano ledom.

Momenat kasnije, nasmeja se svojim mislima.

Led?

Led više nigde ne postoji. Nekada, dok je još bilo televizora, posmatrao je direktni prenos topljenja polarnih ledenih kapa. Nešto kasnije i nestanak priobalnih gradova.

Počeša Žućin izvijeni hrbat i zagleda se u sumorni predeo oko zlehudog privremenog doma. Predeo koji postaje sve skučeniji. Barem je u jednoj stvari bio u pravu. Sve vreme ovoga sveta je njihovo. Sve vreme ovoga sveta koje je još preostalo.

Zna da ovoga puta kiša neće prestati.

Vrh na kojem se nalaze, isti onaj čije ih je osvajanje koštalo života jedinog, nikad prežaljenog deteta, neće još dugo biti ostrvo. Uskoro će voda stići do njih i podaviće ih poput pacova.

Okean koji je potopio njihov svet biće potpun.

Ako glad ne bude brža.