уторак, 25. јул 2017.

ŠEJTANOVE SENKE



Dok "DAN POSLE KRAJA" čeka na red za štampu, u potaji se kuva i najnoviji peti nastavak serijala "ONI SU OVDE, SA NAMA". Kao što se da naslutiti iz "Dana posle kraja", pretežna veroispovest u Evropi je muslimanska. Naravno, ništa bez Alekse i Ane:







Turska ambasada u Parizu, 2317. godine



Sulejman Beg se vrlo brzo saživeo sa blagodetima Pariza i veći deo njegovog harema je prvim komercijalnim letom vraćen u Dar Al Džihad.
Uz to je svaka od Begovih mutah igračaka oba pola pre polaska bilo snabdeveno kod pariškog hodže overenim papirima o razvodu i bogatom alimentacijom
Naravno, Ana se pobrinula da Aleksa ostane pokraj nje.
Sulejman Beg više nije ni pomišljao na formalnosti mutah brakova. Izabrao bi nekog nevernika iz malih oglasa i igrao se par dana, posle čega bi ga sekretar ambasade prosledio na pijacu radi daljnje prodaje.
U Kalifatu su se doslovno držali Kur'ana čiji su pojedini odlomci implicitno odobravali ropstvo.
Na snazi je bio pravilnik po kome je bilo dozvoljeno imati seksualni odnos s bilo kojom robinjom čim dospe u posed, čak i u slučaju da još nije u pubertetu.
Bekstvo od gospodara je kvalifikovano kao najteži greh i bez ikakvog odgađanja se kažnjavalo smrću.
Doduše, pravilnik nije pominjao muškiće, ali Sulejman Beg je smatrao da se zabavlja na teritoriji Turske Imperije što je, pravno posmatrano, velelepna soba na trećem spratu ambasade zaista i bila, pa time za njega nisu važila baš sva pravila Zapadnog Kalifata.
Ana se ubrzo iselila iz njegovog kreveta pravdajući se da ne može da podnese nasilje, pošto su njenog muža sve više zabavljale izuzetno oštre erotske igre. Po pravilniku je bilo dozvoljeno tući robove.
Doduše, bilo je zabranjeno prebijanje iz zadovoljstva ili mučenje, ali zašto bi se iko pridržavao propisa k'o pijan plota, pravdao bi se Anin suprug. Niti im je lomio kosti niti ih je udarao u lice, pa je time zakon formalno ispoštovan. No, razlog Aninog napuštanja bračne postelje nisu bile muževljeve seksualne fantazije, već nešto sasvim drugo, i isterala je svoj naum do kraja.
Trebala joj je potpuna sloboda da bi se posvetila Aleksi. Kao prvo, zavolela ga je, ali to ni izdaleka nije bilo sve. Aleksa je bio nosilac bele aure i Ana ga je inicirala i osnažila do nivoa proroka. Ali trebala je više. Trebao joj je čarobnjak.
Njen pravi otac, odbegli rob i prezreni ajatolah tehnokratskog reda, u svojoj je ostavštini između ostalog opisao i ulogu Ehejeha na putu paukove mreže. Po njegovim zapisima, sve što je civilizaciju dovelo do ovog trenutka predstavljalo je tek jednu od niti u beskrajnoj zrakasto ispletenoj paukovoj mreži sa epicentrom u početku postojanja. Istorija se od samog početka delila na sfere po kojima se život odvijao potpuno različitim putevima, jer se na njoj nalazilo mnogo petlji i ukrštanja, što su pod uticajem ključnih ličnosti skretala tkanje ka susednoj niti i vodila zbivanja različitim istorijskim tokom. Uporedo postoji mnogo civilizacija koje se ne bi smele preplitati. Međutim, najintrigantniji deo očevih zapisa je bila misao o paučini u tami koja se osvetljava usmerenom svetlošću. Tada se na zidu iza paučine pojavljuje oštra senka, baš kao što se i senke paralelne istorije mogu videti u našoj stvarnosti pod jednim uslovom, a to je da postoji usmerena bela svetlost.
A Ana je pronašla zrak što probija dimenzije.
Aleksa je bio Ehejeh. Krv njenog oca. Početak, ishod i kraj. Bio je nosilac bele aure, a Ana ga je obučila kako da je usmerava.
Nadalje je znala još nešto - nešto što ju je nateralo da upotrebi sav svoj uticaj kako bi njenog muža prebacili u Pariz.
Svetlost može biti bačena i sa suprotnog kraja
Tada će naša stvarnost bacati senku na paralelne dimezije. Uzor je uz određena znanja moguće promeniti i anulirati date preduslove, pa time našu sadašnjost učiniti drugačijom.
Otac je ta znanja materijalizovao u funkcionalni uređaj koji nikada nije upotrebio..
Prestrašen opasnostima magije, bezglavo je pobegao u Dar Al Džihad, ostavivši sve što je stvorio, pa je njegov izum prisvojila ta sto puta prokleta Kvark korporacija.



A gde su Aleksa i Ana, tu je i inspektor Jovanović:





Pariz, 2317. godine



Kako je do devetnaestog preostalo još dosta vremena Milivoj, alias Alija, je odlučio da pokuša dokučiti bar deo zagonetke prostim osmatranjem. Odabrao je maleni stočić u bašti mehane duboko zavučene u tamno zelenilo kiparisa, odakle je imao savršen pogled na Tursku ambasadu i tu bi povazdan sedeo, pa je uz kahvu, halvu i žubor šedrvana budno motrio ne bi li ugledao išta zanimljivo, no sve se pokazalo uzaludnim. Sve što mu se dalo nazreti bile su sasvim uobičajene scene za diplomatsko predstavništvo.
Tog je dana vrelina bila ubistvena, pa je umesto kahve naručio ladnu bozu i tulumbe. Iako je sedeo u hladovini, znoj mu se sam od sebe slivao niz okovratnik i košulja je na njemu već neko vreme bila gola voda.
Ništa mu tog prepodneva nije išlo naruku i nikako nije mogao da se skoncentriše na ambasadu. Kao uz inat neka je zabrađena žena neprestano zapomagala uporno kopajući golim rukama po prašini sred živopisne panorame džamija i bulevara i ta halabuka nikako nije prestajala. U početku je verovao da je sirotica nešto izgubila, ali je rupa postajala sve dublja i dublja i Milivoj nikako nije mogao da se načudi njenom entuzijazmu.
Nalazila se posred najžešćeg sunca, toliko vrelom da čak ni čovek što ju je doveo i nijednog trena nije skidao pogleda s nje, najverovatnije muž, nije napuštao senku tende nad obližnjim dućanom. Očajnica, uprkos svemu, nikako nije prestajala sa produbljavanjem jame koju je načinila sve vreme kukajući i time je privlačila sve veći broj radoznalaca koji su se skupljali u hladovini ispred Notr Dam džamije. Prsti su joj već odavno prokrvarili, a kraj njenom nerazumnom poslu se nikako nije nazirao.
Najzad je scena Milivoju dosadila i skrete pogled na ambasadu, da bi se umalo ugušio parčetom tulumbe od iznenađenja.
Jer tamo se nalazilo ono što je tražio!
Dugonoga žena koja je s ibrikom u ruci šetala po đul bašti ambasade bila mu je uprkos propisnoj odeći itekako poznata. Ništa takvu lepotu ne može sakriti.
Zelene oči, sva nekako izdužena i tanana, uspravljenih leđa i večito uzdignute glave...
Bila je to žena sa snimka bezbednosnih kamera Uprave za Džihad.
Imalo je smisla. Novi ambasador bio je Sulejman Beg, a ovo je verovatno bila njegova supruga Ana koja je i pre ovoga bila na listi osumnjičenih.
Kako se pojavila u bašti tako se i vratila u zgradu ambasade, a Milivojeve misli se uskomešaše. Prvi impuls je bio da se iz istih stopa zaputi u zgradu, predstavi se šefu obezbeđenja i saopšti mu svoje otkriće, no već idućeg trena je bio svestan manjkavosti takvog postupka. Uređaj se mogao nalaziti van ambasade, pa bi njegov potez samo otežao pronalaženje i uništenje sprave, ili, što je još gore, moglo se desiti da je spisak umešanih mnogo veći no što je slutio, uključujući tu i samo obezbeđenje ambasade. A moglo je biti i da mu jednostavno ne poveruju. Dvoumio se Milivoj tako sve dok njegovo mozganje nije prekinulo očajničko kričanje one žene s druge strane. Pogledao je u tom pravcu, ali su mu pogled zaklanjali ljudi koji su sve do malopre bili pred džamijom. Okupili su se oko mesta gde je ludača kopala i Milivoju se učini da gaze preko nekakve crne tkanine.
- Pogledajte šta je ova kurva dala Ali Jusufu! Komšiji! Kao brat mi je bio! - razgovetno je dopiralo odatle uprkos narastajućem žamoru gomile. Šta li se tamo dešava?
- Hahaha... Orhan bi mnoge kuće u crno zavio kad bi se otkrila njegova nepočinstva po tuđim posteljama - naču razgovor za susednim stolom, a onda se gomila pomeri tako da je mogao videti šta se događa. Ona žena je bila gola i nalazila se u svojoj rupi. Bila je omalena pa je izvirivala tek nešto iznad dojki, a onaj što joj je izgleda bio muž zatrpavao ju je zemljom. To đubre je sve vreme imalo lopatu! Povremeno bi ugazio zemlju, pa je nastavljao svoj posao, a ona sirotica je sve više galamila.
- Pa, haj'mo onda - ustadoše ona dvojica od susednog stola - red je red.
Milivoj vide kako podižu nekakvo kamenje dok su odmicali ka skupu kod džamije, a onda poče. Prvi kamen je zavitlala žena razmera osrednjeg cepelina, ali nije bila baš precizna, pa je ukopanu žrtvu pogodila u rame. Međutim, to je pokrenulo rulju i kamenje stade pljuštati po nevernoj supruzi.
Milivoj je nešto već načuo o ovakvim pogubljenjima, ali nikada nije uspeo da se pomiri sa surovim pravilima života u Kalifatu i zgađen onim što je video ustade pa napusti baštu mehane.
Ako ništa drugo, sad je bar znao koga treba pratiti.










































Постави коментар