Autor: Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆDanijela MILOSAVLJEVIĆ
"DREAMING"
Knjiga kratkih priča neobičnog imena
„Dreaming“ literaturni je prvenac Danijele Milosavljević (1965,
„Odnos izmedju realnog i irealnog
relativiziran je u pričama“ – Slavoljub Obradović, „Fantastično
u pričama za decu Grigora Viteza“, „Delimično i književna
fantastika, spoj snohvatica i onostranog sa stvarnim životom, odakle
se onirička stvarnost pretače u čudnovate snove“, poput
„Snevnika“ – Ljubomira Simovića, ili Sanovnika, u snu i izvan
sna… Ukrštaju se talenat, fikcija, snovidjenja naše spisateljice,
kroz onirička svedočenja.
"Ja sam kao kap lave i iskra u oku
Velike ptice. Ogledam se u licu okeana, obojenog bojama života
morskih bića i morskih trava...Ja sam reka. Natapam se
mirisima začina i vreve Bazara i utičem u more..." - napisala
je Danijela.
Ko smo mi? Šta sanjamo? Da li su naši
snovi životni? Treba li da budu? Zapisi koji šire poruku, prolazeći
kroz Univerzum. Ljudi bi bili humaniji i bolji... barem za česticu
peska "dosegnutog sa vrha Sveta", jer Danijela
Milosavljević kaže:
"Sestrice
mila, vidiš li me?
Setrice mila,
čuješ li me?
Brate mili,
jutro li je?
Sestrice mila,
budna li si?
Brate mili,
osećaš li?
....................................
Brate mili, gde
li si?
..................................."
(priča "Hemus
i Rodopi")
Emotivno i dirljivo! Eho lepote!
Nemerljiva ljubav, izmedju brata i sestre, koju naša spisateljica
iznjedrava putevima poetike (ne - proze), kroz senzibilnost, idući i
napred i jako. Pri tome ispisuje svoju Životnu Poemu.
Čitajući priču „Umami“, u
mislima mi se zadržava prijatan ukus. Znači, taj peti, najefektniji
ukus, pored slatkog, slanog, kiselog i gorkog, koji je počastio
poslasticama, koje se zovu Reči. Novorodjene reči! Reči logike.
(Priča „Reči“). Iako je igra završena (priča „Avatar“),
spisateljica nas pita da li želimo da igramo Višu (video) Igru, sa
novim avatarom? Da/Ne?, jer avatar je inkarnacija Božanskog bića u
nekom od oblika na Zemlji i doprinosi duhovnoj evoluciji i razvitku.
Bog dolazi da usliši neku potrebu čovečanstva…
Priče oplemenjuju, oduhovljuju, u
dosluhu su sa Božanstvima (Boginjom Lakšimi), šumskim vilama koje
pevaju… “… plava da ti mir donese, smirenost i ozdravljenje…“
(iz priče „Vreme kad veverice piju čaj). Tajna ljubavi, izmedju
bake i unuke, u bajci… bajalici…
Vanvremenske i ovovremenske priče, sa
obiljem topline novih ideja, kroz Ulicu Zmaj Jovinu, u Novom Sadu –
„Mama, da li znaš da ja tebe volim najvišena svetu. Volim te do
neba i nazad. Ja tebe volim sa hemijskom, da se nikad ne izbriše…“
(iz priče „Filozofski razgovori“).
Desio se u pričama najlepši „kopreni
dodir parisko plave po njihovoj unutrašnjosti… još jedan dodir…“
(iz priče „Akt“). Prasak ekspresije. Spisateljica slika i boji,
sebi svojstvenim izrazima, po nepreglednim prostranstvima beline
hartije, ukazujući na svoju veštinu i nebeske darove. U knjizi su
Priče u Pričama, satkane od neobične predje refleksija. Ukupno
dvadeset i šest.
„Velika je nesreća kad čovek ne zna
šta hoće, a prava katastrofa, kad ne zna šta može.“ – Jovan
Dučić.
Spisateljica zna i šta hoće i šta
može. Poput raskriljenih krila ptice, nadvisila se i vinula put neba
književnosti. Hrabro, zaobilazeći tmurne i tmaste oblake i
oblačiće, koji su pred njom. Jer, „igla je došla do kraja ploče
i vrtela se, vrtela se, vrtela…“ (iz priče „Slike sa
izložbe“).
Danijela Milosavljević je
staroslovenski vitez, ratnik, jaka osoba. Ovom knjigom prolazi kroz
Veliku kraljevsku kapiju – Bogatirska vrata u Kijevu… kroz
Kosmos, udvojivši svoje umeće stručnjaka za informacione
tehnologije i spisateljice, koja je otelotvorenje obilja duhovne
lepote…
Novi Sad,
25. april
2017.
Нема коментара:
Постави коментар