Mala galerija br.98

NOVITETI U "KNJIŽARI S"

"Knjižara S" se nalazi u Subotici, Cara Lazara 32 (ulica paralelno sa Radijalcem), a radno vreme je od 15.00 do 21.00 časova. Telefon je (024) 571-306. Knjige možete poručiti i pouzećem. Dovoljno je da nam na mejl design@tippnet.co.rs pošaljete spisak knjiga koje naručujete i svoju adresu, a mi ćemo Vam ih poslati otkupninom. Uvodimo i jednu posebnu pogodnost - do nove godine PTT troškovi idu na naš račun.

Snežana Kovačević - VERNA DO GROBA

Vuk Krstić, novinar i književnik živi u Hrastovoj ulici, kraj tajanstvene hrastove šume i kako se zbog slomljene ruke našao na podužem bolovanju, odlučuje da prikupi paranormalna iskustva svojih kolega po piću i komšija, ne bi li ih uvrstio u svoju zbirku novela pod nazivom „Priče iz tame“. Vuk živi boemskim životom i noći provodi za kafanskim stolom sa petoricom prijatelja, koji mu ni po čemu nisu slični. Koliko je on romantik i poštovalac žena, toliko su njegovi prijatelji muške šovinističke svinje u najgorem smislu toga izraza. Jedini donekle blag sadrug za kafanskim stolom mu je Tomo homoseksualac.

Istovremeno se u njihovoj mirnoj varošici staju ređati novosti. U kafanu „Kod Radivoja“ pristiže nova kelnerica, počinje seča hrastove šume radi izgradnje sportskog centra, iz Amerike se vraća Bojan, Vukov pobratim i iskusni privatni detektiv, a u Vukovo dvorište, ko zna otkud, doluta jedna francuska pudlica.

Nova kelnerica je Vukova poznanica iz studentskih dana, zove se Danica, i za nju su vezane Vukove emotivne uspomene: udvarao joj se kao dečarac, ali ona ga je odbila. Uprkos tome, devojka ga prepoznaje i pristaje da mu pomogne u prikupljanju „Priča iz tame“.

Potom počinje užas.

Da li vampiri mogu voleti? Da li su njihovi postupci nasumični, ili u njima postoji neka viša i neumoljiva logika. Da li su ih na jezive postupke naveli užasi iz sopstvenih nesretnih života, ili su jednostavno nečista sila, pa su samim tim zli i iskvareni? Kakva je to misteriozna veza između Danice, francuske pudlice i vampirice? I najzad, hoće li Vuk uspeti da preživi pokolj što mu je svakim trenom sve više bliži?

Rešenje zagonetke ćete naći u napetom romanu „Verna do groba“ Snežane Kovačević i ono je prilično nestandarno za vampirske storije. Duboko sam ubeđen da će rasplet misterije za većinu čitaoca predstavljati ne baš malo iznenađenje.

600 dinara

Saša Stojanov - MOST DO IZMAŠTANIH VRTOVA

Poetska proza Saše Stojanova predstavlja vezu, sponu, most kojim se stiže do izmaštanih vrtova. Ove dve odrednice: most i izmaštani vrtovi su dve tačke puta kojim se kreće lirski subjekat koji teži svom cilju – da rečima opiše i izrazi most kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Taj put i naum nije ni lak ni jednostavan, već, naprotiv, vrlo komplikovan. Zbog toga je i pozicija lirskog subjekta vrlo specifična – predstavlja pokušaj da se izrazi ono metafizičko, transcedentno u poetskom činu, što je zapravo taj „most“ kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Stoga je i ova poetska proza podeljena na dva ciklusa: „Izmaštane vrtove“ i „Most“ – i tako je valja i čitati.

Stihovi kao artefakt iskazuju način na koji su prihvaćeni i kako se doživljavaju u savremenom svetu – oni su zapravo „napušteni“ i „prepušteni sami sebi“ i „nude se“ poput žena lakog morala, a na tom putu zapadaju u ruke nezainteresovanim šetačima i upadaju u kolotečinu i ritam prolaznosti. Dve glavne preokupacije lirskog ja, izražene u ovim lirskim zapisima, povezane su „mostom“.

Čitalac će uživati, razotkrivajući međuprostor između „mosta“ i „budućeg mosta“. U tom (raz)otkrivanju susrešće se i sa sentencama ovog autora poput ove kojom se teži idealnom poetskom izrazu i izražava „ideala pesma“ u istoimenoj pesmi:

200 dinara

Mordecai Richler - SAZREVANJE DADIJA KRAVICA

Sazrevanje Dadija Kravica je roman koji je Mordekaja Ričlera svrstao u red najboljih svetskih pisaca

komedije. Odrastajući u srcu montrealskog jevrejskog geta, Dadi Kravic je opsednut izrekom svoga dede: "Čovek bez zemlje je ništa". U nemilosrdnom traganju za imanjem i žudnjom da postane neko, on će mešetariti i pogađati se, varati i falsi-fikovati, čak će pokušati da snima filmove. I bez obzira na neuspehe koje preživljava, Dadi nikada ne gubi veru u svoj san zbog kojeg mora da plati toliku cenu.

Nemoralan, inventivan, okrutan i smutljiv, Dadi Kravic je jedan od najprivlačmjih anti-heroja u književnosti, čovek koji je teškom mukom naučio da snovi nisu uvek onakvi kakvi izgledaju, čak i kada se ostvare.

300 dinara

 

Slobodan Anić - RASKRSNICA

U svojoj trećoj knjizi Raskrsnica Anić napušta svet vila i pastira i odlučuje da, na tradiciji realističkih pisaca,

prikaže događaje iz stvarnog života. Pri tom ističe da je knjiga posvećena „seni brata Radomira“ što ukazuje na činjenicu da je pisac i emotivno vezan za svoju priču. U opisivanju zločina i kazne, kako bi se izrazio Dostojevski, možda ima i pristrasnosti, jer pisac ipak svoju priču vezu-je za događaj koji se desio u stvarnosti, a žrtva je bio brat Radomir, kome je knjiga i posvećena. Znači, u ovoj priči možda ima i nečega ličnog. Svestan rizika da bi neko mogao da poveže roman sa slučajem ubistva bliskog rođaka, pisac se ograđuje rečenicom da su u romanu „sva mesta, likovi i situacije izmišljeni“.

Anić je odabrao pravi naslov za svoj roman Raskrsnica, jer raskrsnica u ovom delu ima višestruku ulogu. To nije samo kafana u kojoj se zbivaju svi ključni događaji u delu nego je to i raskrsnica gde se ukrštaju i granaju svi putevi koji vode u selo i iz njega. To je i zborno mesto na kojem se sklapaju poslovi, ali i gde se sudaraju i svađaju i mire junaci ovoga romana: rečju, žiža i centar svih zbivanja u selu. Na raskrsnici, ovog puta životnoj, našli su se i glavni junaci ove drame, a reč je o povesti jednog ubistva i raskrsnica će odrediti njihovu sudbinu. To znači da, iako bi po svojoj osnovnoj temi roman mogao da bude neka vrsta kriminalističkog romana, ipak je on mnogo šire od toga.

400 dinara

ANOMALIJA - Izabrane priče fantastike, knjiga 2

Izdavač: Društvo ljubitelja fantastike Lazar Komarčić; Beograd, 2015

SADRŽAJ:

„Der Tunnel“, Oto Oltvanji, ilustrovao David Širkoski

„Vreme/novac“, Miloš Petrik, ilustrovao Toša Tošić

„Gde duhovi dolaze“, Predrag Tomić, ilustrovali Bojan Jurišić, Goce Balković i Saša Arsenić

„Dve karte za brod do Njujorka“, Aleksandra Đuričić, ilustrovao Marko Šerer

„Na rtu“, Aleksandra Đuričić, ilustrovali Goce Balković i Saša Arsenić

„Tamo gde živi sunce“, Željko Obrenović, ilustrovao Siniša Banović

„Mesec malog marabua“, Radovan Pavlović, ilustrovao Toša Tošić

„Hromi pastir“, Mihajlo Vitezović, ilustrovao Saša Arsenić

„Poslednje putovanje Čubra Čojkovića“, Dragić Cvjetinović, ilustrovao Saša Arsenić

„Sa one strane reke, gradovi“, Stevan Šarčević, ilustrovali Goce Balković i Saša Arsenić

„Novo Jabukovo“, Đerđ Marečko, ilustrovao Bojan Glišić

„Andro-mnemonik“, Mateja Vidaković, ilustrovao Saša Ćatić

„Jedan susret i dve priče“, Filip Rogović, ilustrovao Zvonimir Grabić

„Noć tišine“, Sanja Pavošević Alisa, ilustrovala Ana Milojković

„Pastir“, Ivica Milarić, ilustrovao Ivan Šainović

„Pre i posle smrti“, Darko Tuševljaković, ilustrovala Ivana Lazić

„Largo al factotum“, [Radoslav Slavnić], ilustrovao Vid Todović

500 dinara

KOLEVKINE HRONIKE - SEVERIN

Darko savić / Stevan Šarčević

...Bum, bum, badabada, bum, bum, bum...

Luvken napreže oči ne bi li kroz sumrak jasnije razaznao hitre pokrete nebrojenih silueta oko stotina logorskih vatri što su se protezale od Crne reke, pa dokle god se pogled protezao. Blaženopočinuvši General Kristofer Burebist izdahnuo je negde oko pola noći, a bubnjanje je počelo negde pred zoru. S nelagodom se priseti prezrivog smeha Severinskih legionara pošto su sasekli prethodnice varvarskih hordi. Kožni oklopi? Zašiljeno kolje umesto kopalja? Gde su te hiljade oklopljenih konjanika?

Prestali su se smejati kad je počela pristizati glavnina sile što je nadirala. Doduše, varvarska konjica još uvek nije došla, ali su nadobudni legionari imali šta videti. Bili su još uvek premladi, pa nisu pamtili strašna vremena najezde Bele Pege.

Varvari su bili toliko sigurni u sebe da su napred pustili najslabije odrede pešadije. Hiljade i hiljade samovila, krvopija i gvozdenzuba jednostavno se razlilo okolinom, a da niko nije mogao sa sigurnošću objasniti kako su se najednom tamo stvorili u tolikom mnoštvu.

Luvken je dobro znao da ih ništa ne može zaustaviti. U pitanju je bila migracija. Za prvim talasom stići će konjica, a onda žene i deca. Ta su silna plemena bežala pred zimom, ali se niko nije sećao da su u seobu ka jugu ikada krenuli organizovano.

Najednom se sasvim jasno prisetio najveće invazije varvara na Koloniju. Ako je dobro pamtio, otada je prošlo četiri stotine godina. Bio je još dete, ali se sećao da je leto pred dolazak Kostala Bele Pege bilo vrelo i blagorodno. Sećao se kupanja na reci i beskrajnih dečijih lutanja, sunca koje peče i vreloga peska pod stopalima. Starci su govorili „kakvo leto, takva i zima“, a varvari su to najbolje znali. Oni su bili u kontaktu sa prirodom. Tek što leto poče da jenjava iz Ogane su se probile varvarske horde. Proboj je bio munjevit. Hrlili su na jug podsećajući na mrave koji beže kad mravinjak zaliješ vrelom vodom. Iz prošlosti izleteše gomile neobičnih ljudi što u nepreglednim kolonama napreduju ka jugu. Šarenilo odeždi, škrupanje točkova, pucanje bičeva, hakanje komki i njištanje konja. I prisetio se strašnih priča o događajima koji su se dešavali po njihovom porazu u severnim predelima Kolonije. Svih onih poluglasnih razgovora uz topla ognjišta u kojima su se pominjale snežne nemani i sela koja nestaju pod snežnim nanosima. Ove ljude pod zidinama gonio je strah, a ništa od toga nije jače. Od tada je pala i poslednja varvarska prestonica, a varvari su proterani na daleki sever, ali čak ni tada nisu nastupali na ovaj način. Uvek su napredovali svako pleme za sebe, udružujući se tek pred nekom preprekom. Nikada nije kod njih postojao komandni lanac.

Ovog puta je bilo drugačije. Jedina šansa da se Severin održi bila je da iscrpe napadače i da ih nateraju da nastave pre no što se probiju u utvrđenje. Ako pomisle da gube suviše vremena, produžiće ka jugu radije nego da gube vreme opsedajući tvrđavu.

Kapije su zatvorene sat kasnije, a sve raspoložive ptice odaslane sa pozivom u pomoć. Gospodar Duzor je shvatio da će morati podneti dugotrajnu opsadu i znao je da zalihe neće biti dovoljne ako u okrilje utvrđenja primi i narod iz sela što su gravitirala Severinu. Žitelji okolnih naselja su neko vreme kukumavčili pred kapijom, a kad je na njih sa zidina rasuto vrelo ulje okrenuli su se i vratili svojim domovima.

U prvim trenucima horda je ignorisala uspaničene ljude. Raštrkavali su se po naselju i Luvkenu je bilo jasno da to ne čine nasumično. Koliko god njihovo napredovanje delovalo haotično, neko ih je raspoređivao u formaciju koju je najteže pregaziti ili razbiti borbenim katapultima sa zidina.

Pljačka je počela tek kad su se razmestili. Najpre su otimali samo hranu i odnosili je negde izvan naselja, po kratkom postupku se obračunavajući sa svakim ko bi pružio ikakav otpor. Naknadno su se prisetili da tu postoje i dragocenosti, pa su krenuli u individualnu otimačinu. Pa opet, Luvken nije primetio nikakvu nepotrebnu primenu sile. Dok god se neki nadobudni balavac ne bi osetio herojem, pa napao pljačkaše, varvari nisu potezali oružje. Vitezovi su nemoćno sa zidina posmatrali šta se dešava, čak i predlagali ispad konjice kako bi se obračunali sa napadačima. Gospodar Duzor je odbio bilo kakvu pomisao na išta slično, ali je dozvolio strelcima da gađaju po osvajačima.

Smesta je pokošeno dvadesetak neopreznih varvara, na što su se hitro povukli van strelometa, a onda pohvatali onoliko stanovnika koliko je njihovih boraca ubijeno. Vitezovi sa zidina su potom posmatrali prikupljanje granja i vezivanje zarobljenika uz stabla. Potom su ti ljudi bili živi spaljeni u znak odmazde i gospodar je osluškujući njihovo vrištanje zabranio ubijanje neprijatelja. Uskoro će za to biti sasvim dovoljno prilike. Umesto toga zaposlio je ljude. Na zidine su dovlačene stene za katapulte, snopovi strela, ulje za kazane i pojačavala su se slaba mesta na bedemima.

Čitavog dana su se obe strane bavile pripremama i rutinskim poslovima, naizgled bez ikakvog znaka neprijateljstva. Pred veče aktivnosti se stadoše smirivati, i ljudi izmoreni celodnevnim napornim poslom povukoše se na počinak, ostavivši na zidinama samo straže i radoznalce, među kojima se obreo i Luvken.

Kad se tama počela spuštati, zapazio je pokrete u naselju ispod zidina. U prvom trenutku je pomislio da varvari nešto spremaju, a onda je shvatio da se radi o nečem sasvim drugom. Krici su se počeli razlegati iz kuća i Luvken razaznade da odvlače žene prema svojim položajima. Stegnu zube nemoćno. Znao je šta ih čeka.

A sad ga je izluđivalo to potmulo bum, bum, badabada, bum, bum, bum. Znao je on predobro šta bubmjevi znače. Bude trupe. Čim svane, napad će otpočeti. Sklopio je oči i počeo da se moli bogovima. Tren kasnije pažnju mu privuče galama iz dvorišta. Spustio je pogled i dah mu zastade. Na vratima kapele stajao je General Kristofer Burebist, živ i naizgled potpuno zdrav! Sjurio se niz stepenište i probio se kroz gužvu.

- Generale!- obrati mu se ne znajući šta bi više rekao. Kristofer ga odmeri bezizražajnim pogledom. Luvken je bio siguran da ga je video mrtvog, ali sad je stajao pred njim potpuno siguran na nogama. Možda i imaju neke šanse ako on bude komandovao odbranom. General mu položi ruku na rame i pažljivo ga odmeri.

- Gladan sam. Jako sam gladan. - reče.

Mala galerija br.97

KOLEVKINE HRONIKE - SIMONIDA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Što su dalje odmicale, strah u Sunčici je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje preko neugodnih bara koje su se u nepreglednom mnoštvu prostirale posvuda oko njih. Planinke nisu volele močvare, to je bilo prirodno okruženje Rusalki i Barskih Demona, a ni s jednom od tih vrsta se nije baš najbolje slagala. Još ju je više plašila mogućnost da se susretnu sa onim lovcima kojima su na jedvite jade umakle. Mudro je prećutala svoje strahove i snažno stisnula devojčinu nadlakticu. Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa su ipak istrajno napredovale i Sunčica je verovala da u dogledno vreme moraju izbiti na čvrsto tle..

Devojka koja ju je sledila zvala se Simonida i sad se već navikla na nju. Sunčica nije imala rezervne preobuke koju bi joj ponudila, pa je cura ostala gola i njeno raskošno telo ju je postiđivalo. Doduše, Simonida je pomalo skrenula pameću, što i nije bilo neobično posle svega što je preživela. Kad joj je posle groznog događaja rekla da se vrati kući, ukopala se poput komke i stala je plakati. Neko vreme ju je ubeđivala, ali bez ikakvog rezultata. Kad ju je najzad, izgubivši strpljenje, ostavila i krenula dalje, cura je počela da je sledi.U početku se brecala na nju, posle je neprestano galamila pokušavajuči da je otera, pa ju je čak i gađala kamenjem, ali ništa nije pomagalo. Zastajala bi, pa bi opet kretala za njom. Posle izvesnog vremena, približila se sasvim i hodale su uporedo, što je Sunčicu izbezumljavalo. U jednom trenu je čak i odlomila vrbov prut i stala uljeza njime tući, ali sirotica se samo skupila i trpela je udarce bez ikakve reakcije. Posle toga se sažalila na neželjenog saputnika, pa su put nastavile zajedno. Nije mogla ostaviti tek tako bezumnu i golu devojku sred močvare. Isplanirala je da je odvede do carskog druma i ostavi u prvom naseljenom mestu. Valjda će se među ljudima nekako snaći.

Tokom puta je saznala da se zove Simonida, ali na sva pitanja o njenom prethodnom životu devojka bi samo stala da šmrca i cmizdri, pa je Sunčici uskoro dosadilo da je ispituje. Tokom puta je često pomišljala na Andreasa. Znala je da se njen povremeni ljubavnik nikako ne može ubrojati u svilene momke, ali koliko god razmišljala, njegov trag je upućivao na to da je povezan sa ljudima koji su počinili onaj užas. Koliko god bila slaba na njegove dodire, pomisao na to je bila prilično ljigava.

Nevolje sa Simonidom su počele već pri prvom noćenju. Zavukle su se među korenje velike vrbe i Sunčica je ubrzo zaspala. Probudio ju je neobičan osećaj i tek kad je došla sebi, shvatila je da joj družbenica sisa prst. Otrgla se i okrenula na drugu stranu, ali Simonida je bila uporna. Jednostavno ju je obišla i ponovo stavila Sunčicin prst među svoje usne. Odgurnula ju je, ali nije pomagalo. Ošamarila ju je, ali ona se vratila. Tukla ju je otkinutim korenom, ali ona je i posle svega dohvatala njen prst čim bi zadremala. Najzad joj je dozlogrdilo i pustila ju je da sisa koliko god to želi.Tako su zaspale, a sledećeg jutra se ništa nije promenilo. Sunčica je uporno hodala ka istoku, a Simonida ju je pratila u stopu. Glad su smirivale korenjem koje je Sunčica usput nalazila, ali stomaci su im uprkos tome sve vreme krčali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se stade proređivati i Sunčici laknu jer je bilo izvesno da izlaze iz močvare. Teren je postajao sve suvlji i kad stigoše do jednog potoka, Sunčica osmotri svoju saputnicu, pa joj pokaza vodu.

- Okupaj se Simonida, prljava si.- reče, ali cura je samo zurila u nju. Nekoliko puta je to ponovila, a onda pruži ruku ka njoj i povede je ka potoku. Kad je shvatila da hoće da je gurne u vodu, Simonida se stade otimati, ali joj Sunčica zavrnu ruku i natera je u vodu.

- Operi se! Neću da te vodim tako blatnjavu!- naredi joj bez ikakvog rezultata. Stajala je u vodi, ne pomerajući se. Najzad Sunčica izu čizme i spusti se u potok iza Simonide. Najpre ju je samo prskala vodom, a onda stade da je pere. U početku je to bio rutinski postupak, no u jednom trenutku Sunčica poče da se oseća neobično. Simonidina preplanula koža je bila glatka i mekana na dodir. Usporila je pokrete i drugačijim očima osmotrila svoju pratilju. Drhturila joj je pod rukama i to je postajalo sve intrigantnije. Prevukla joj je šaku preko dojke i Simonida se najednom umiri. Prešla je istim putem ponovo i primetila da se Simonidi bradavice ukrućuju. Zaustavi šaku i uze jednu od njih u prste. Nalazila joj se iza leđa i preko ramena je posmatrala svoje prste kako se igraju nabreklom bradavicom. Drugom rukom ju je gladila po stomaku, spuštajući se sve niže. Simonida je bila mirna poput domaće životinje, tek je lagani trzaj tela propratio trenutak kada joj se Sunčicin prst zavukao među usmine. Pronašla je središte njene intime i mazila ju je uživajući u njenom laganom uvijanju. Nije ni sama znala kako su se pomerile i našle licem u lice. Prsti su joj i dalje držali devojčinu bradavicu, a drugom rukom ju je mazila tamo gde je najosetljivija, kad su im se usne spojile. Takav poljubac još nikada nije iskusila. Nežno, nežnije od dodira leptirovog krila. Nijednog trena nije osetila da čini nešto pogrešno, sve je to bilo poput neke nesvestice u kojoj je sve moguće. Onda Simonidino telo stade da se trza i kroz poljubac oseti njeno jecanje. Najednom joj postade nelagodno, pa ispusti devojku i iskorači iz potoka. Dok je navlačila čizme posmatrala je kako ju je Simonida najzad poslušala. Pljuskala se vodom i uporno se trljala sve dok svaki trag nečistoće nije nestao. Sunčica se zablenula u nju i bilo je neminovno da im se pogledi sretnu. Shvativši da je posmatra, Simonida se toplo nasmešila i time zbunila Sunčicu. Vođenje ljubavi među ženama Sunčica je oduvek povezivala sa Rusalkama. Nijedna druga vrsta tome nije bila sklona, pa opet, nikako nije mogla da se otme želji da dodiruje Simonidino podatno telo. Šta se to desilo? Suprotstavljeni osećaji su je razdirali kad je njena družbenica najzad izašla iz potoka i opružila se kraj nje.

- Tamo je bio moj otac.- reče Simonida najednom. Sunčica podiže na nju začuđeni pogled.

- Tamo? Gde tamo?- upita iznenađena naglom promenom kod te devojke. Najednom je delovala potpuno razumno.

- Tamo među goniocima, ali to je neobična priča. Bojim se da mi nećeš poverovati.

- Pričaj.- reče Sunčica jednostavno i položi ruku na njenu baršunastu kožu.

- U selo su pre dva dana došli Carevi poreznici.- razveza se najednom Simonidi jezik - Suša nas je upropastila, bili smo gladni. Nismo imali šta da im damo. Obesili su čika Janiku za noge i tukli ga, tukli... - Glas joj je zadrhtao i suze su joj potekle niz lice - Seljani su pobesneli i napali Careve ljude. Bili su loše opremljeni i mnogi su izginuli pre no što su pobili sve poreznike. Ulica je bila pretrpana mrtvim ljudima. A onda, dok su skidali čika Janiku... - glas joj se slomi i nastade tajac. Neko vreme obe žene su ćutale, a Sunčicina ruka je lagano klizila preko družbenicinog boka. Posle nekog vremena Simonida uzdahnu, pa nastavi - Najednom se podiže vetar i kroz njega stigoše nekakve senke što su se spuštale na mrtve. A onda... Onda... Mrtvi stadoše da ustaju.- Simonida umuknu i pribi se uz Sunčicu. Ona je zagrli najnežnije što je umela i dve žene su potom dugo vremena ležale zagrljene. Sačekavši da se devojka smiri Sunčica se podiže i pruži joj ruku. Nastaviše ka šumi koja je počinjala nedaleko od potoka. Uskoro zađoše među stabla i Sunčici se vrati samopouzdanje. Šuma ju je smirivala, nju je poznavala. Predveče je ulovila dva skočimiša i po prvi put njih dve podeliše normalnu večeru. Simonida je postala razgovorljiva i Sunčica je najzad uspela da rekonstruiše događaje koji su doveli do njihovog susreta. Ono što je ustalo iz mrtvih pobilo je sve odrasle muškarce u Simonidinom selu, a žene i decu su odveli u nekakav zamak i oduzevši im i poslednju krpicu strpali su sužnje u podrumske ćelije, odakle su pojedince povremeno odvodili da ih nikad više ne vide.

- Ali najstrašnije je bilo što su sve vreme ćutali. Nijednom, ali baš nijednom nisam ni glasa čula od njih. Ni kad su nas terali poput životinja, ni kad su izvodili moje komšije. Sve vreme su bili nemi i nasmejani.

Te noći su se volele, a sledećeg jutra izašle iz šume i nedugo potom ugledale severni drum. Iduće noći Sunčica se uvukla u jednu seosku kuću i opelješila je. To je bio njen način. Simonida je dobila jednostavnu haljinu, a ona punu vreću hleba, slanine i sira. Možda u šumi nije bilo nikoga ko bi video nešto neobično u dve usamljene žene koje tabanaju kroz opasne predele, jedna u ratnoj opremi, a druga potpuno gola, ali bi u naseljima takva družina više no izvesno privlačila začuđene poglede. Nažalost, za Simonidu nije našla nikakvu obuću, ali makar više nije bila naga.

Tako su se njih dve našle u kraljevstvu Kroja. Susretale su se sa ljudima koji su se bavili svakodnevnim poslovima, ali to nimalo nije potresalo Sunčicu. Redovno je provaljivala u njihove domove, pa im hrane nije nedostajalo, a našlo se i nešto bakrenjaka po njenim džepovima. Nažalost, za Simonidu nikako nije nalazila odgovarajuću obuću. Kao da su ovde živeli samo nogati ljudi čije bi cipele slobodno mogle koristiti kao čunove. Kameni drum je pogubno delovao i Simonidina stopala postadoše izranjavljena od dugog putovanja, što je ozbiljno brinulo Sunčicu, iako se ona nije žalila. Kad je ispred jednog svratišta ugledala privezanog vranca nije se mnogo dvoumila, već se smesta odlučila za vrlo riskantan potez. Nije videla u blizini niti štale, niti druge konje, pa je pretpostavila da neće biti načina da ih gone. Konji su skupa stvar, a svratište je bilo više krčma za sirotinju iz okoline, nego mesto gde bi se okupljali plemeniti vitezovi. Jednostavno su prišle, odrešile uzde i odjahale.

Posle toga su brzo napredovale. Čiji god da je konj bio, vlasnik se nikada nije pojavio, iako je sadržaj bisaga ozbiljno zabrinuo Sunčicu. Upućivao je na dželata, jer je bio prepun nekakvih čudnih noževa i kuka, više no očito namenjenih mučenju. Sve je to zakopala kraj puta izuzev jedne jedine stvari smeštene u predivnu metalnu kutijicu. Nije znala o čemu se radi, ali delovalo je skupoceno. Kao neka plavkasta lopta od živog stakla jajastog oblika.

Sedam dana su uporno jahale ka severu, noćile u gajevima pokraj puta i nastavljale. Na Andreasa je Sunčica sve ređe pomišljala, a i tada bi njene misli više bile zaokupljene čuđenjem tome s kakvim se ljudima uhvatio, nego odraz čežnje. Simonidina uzavrela strast joj je bila sasvim dovoljna.

Ponekad bi vadila onu staklenu loptu pronađenu u bisagama ukradenog konja i činilo joj se da to nije samo dragulj. Čudno je delovao na nju. Kao da joj se mutilo u glavi. Čak je imala i priviđenja. Povremeno bi izgledalo kao da joj se taj kristal pomera na dlanu. Kako Simonida ništa nije primećivala, pripisivala bi to svojoj uobrazilji i sumraku, pa bi vraćala dragulj u kutijicu.

Još tri dana prepuna ljubavi im je trebalo do Krakovišta.Grad se širio daleko izvan zidina i posle putovanja kroz divljinu činilo im se da je vreva nesnosna. Kad su prošle gradske vratnice postalo je još gore. Narod se rojio i gurao u nepreglednom mnoštvu, što je bilo sasvim uobičajeno za trgovački centar poput Krakovišta. Pokušavajući da se sklone iz gužve, stadoše se zavlačiti po zabačenim uličicama i najzad se zaustaviše pred jednom malenom krčmom. Konja su smestile u štalu, što im je odnelo polovinu bakrenjaka. Ispraćene zadivljenim pogledom štalskog momka uđoše u krčmu, gde su privukle nepodeljenu pažnju ološa što se napijao za grubim stolovima. Pa opet, verižnjača i sablja na Sunčici su ih zadžali na odstojanju.

Za sobu nisu imale ni izdaleka dovoljno, te Sunčica potroši i poslednji bakrenjak na vino i pasulj. Dok su čekale jelo osmotri prostoriju. Prvobitnu zamisao da odžepari nekog od prisutnih napustila je ugledavši grupu vitezova sa Krojevim oznakama. Nije želela da iskusi njihove ćelije namenjene lopovima. Uzdahnu i stade razmišljati kako je stiglo vreme da proda nešto od svog nakita. Dijadema, prstenje i ogrlica su se mogle dobro unovčiti, mada bi dobila možda tek stoti deo njihove prave vrednosti. Osim vojnika ljudi u krčmi se ni po čemu nisu međusobno razlikovali, pa opet, dvojica ljudi su joj privukli pažnju. Obojiica su bili odeveni u jednostavnu odeću gradskog kroja, ali u stavu onog starijeg je bilo nečeg plemenitog. Sedeo je uspravno i uzdignute glave, a ruke položene na sto bile su negovane. Izduženo lice pravilnih crta razlikovalo se od pacovskih njuški pijanaca u krčmi kao da se radi o udavu što se smestio posred gomile žaba. Mladić pokraj njega je delovao tupavo. Pegav, prevelikih klempavih ušiju, krakat i vlažnih očiju, bio je veoma mlad i zurio je sve vreme u Simonidu razjapljenih čeljusti. Stariji mu se povremeno obraćao, a mali bi odvraćao ne skrećući pogled sa Sunčicine ljubavnice. Neko vreme je proučavala neobični tandem ispijajući vino, da bi se najzad posvetila obroku kad im ga je lepuškasta sluškinja najzad donela.

Ako je ona i izgubila interesovanje za neobični par, oni nisu za njih dve. Tek što završiše večeru, sluškinja im donese još jednu flašu vina s napomenom da ih časte upravo ta dva gospodina. Pogleda u njihovom pravcu i stari podiže čašu nazdravivši im. Simonida mu otpozdravi, a čiča ustade i zakorači prema njima. Istog trena Sunčica je znala da matori niti je trgovac, niti zanatlija. Bio je to korak ratnika. Isluženog, najverovatnije.

- Smem li se nakratko pridružiti damama?- obrati se Simonidi i Sunčica postade obazriva. Nazvati damom bosonogu curu u seljačkoj haljini i to posred vrlo sumnjivog lokala je bilo daleko od razuma. Tek što je zaustila da opsuje nametnika, Simonida se nasmeši i reče:

- Ali naravno! Ionako nikog ovde ne poznajemo. - Sunčica prokle u sebi, a čiča spusti guzicu u stolicu pokraj nje i smesta ih zasu gomilom formalnosti. Te se raspitivao odakle su stigle, te se hvalisao kako je on je Lakan Isaros, pa ako nisu čule za njega ima veliku kuću na samoj glavnoj ulici. Simonida se sve vreme priglupo smeškala i odgovarala na pitanja, doduše neiskreno. Najzad se stari uozbiljio i okrenuo Sunčici.

- Vidi, drugačija si i želim s tobom da razgovaram.- bilo je neke odlučnosti u njegovom glasu i Sunčica klimnu glavom, pa je nastavio:- Pogledaj ono dete za stolom, - pokaza na mladića s kojim je delio sto, - To mi je unuk. Reci, koja bi ga žena odabrala za partnera? - Sunčica odmeri malog. Zaista nije bilo nikakve privlačnosti u njemu.

- Naći će se valjda neka koja će se u njega zaljubiti.- slaga bez razmišljanja, što natera čiču da se setno nasmeje.

- Lepo od tebe što to kažeš, ali nisam slep. Niti je odvažan, niti lep. Pa opet, unuk mi je i hoću da ga načinim muškarcem. - čiča posegnu u džep i spusti tri zlatnika na sto.- Otkad ste ušle, ništa drugo ne radi nego bleji u tvoju prijateljicu. Mislim da se zaljubio.- Sunčica se trže i spusti ruku na balčak, ali to nije pokolebalo čiču.- Slušaj, nenaoružan sam i ništa neću siliti. Osećam se obaveznim i znam da rizikujem glavu. Predugo sam bio na jugu da ne bih znao kakav je podvig oteti ratnu opremu Samovili. Vidim ko si i duboko te poštujem, ali nemam drugog izlaza. Mali za drugu neće ni da čuje. Molim te, razmisli dobro. Ovo je dovoljno zlata - pri tom izvadi još tri zlatnika i pridruži ih onima na stolu,- da lagodno živite mesec dana. Sve što želim je da tvoja prijateljica načini malog muškarcem. Sunčici je psovka bila navrh jezika, ali ju je Simonida, najednom potpuno pribrana, dohvatila i pomerila joj je ruku prema zlatnicima.sve dok ih Sunčicina šaka nije potpuno prekrila.

- Dovoljno si uradila za mene. Sad je moj red.- reče i pre no što je Sunčica uspela da reaguje ustade i krenu prema momčiću. Sunčica je posmatrala njihanje njenih bokova dok je odmicala pomešanih osećaja, ne znajući da li je mrzi ili voli zbog ovoga što čini. Kad je nasmešena Simonida sela kraj klinca, ovom se lice ozarilo. Razmenili su par reči, pa ustadoše i drvenim stepeništem se uspeše na sprat. Sve to vreme za stolom je vladao muk. Ni starac ni Sunčica se nisu oglašavali sve dok im se dvoje mladih nije izgubilo iz vidokruga.

- Slušaj, nemam nečasne namere. Ako mala želi da se uda, dajem ti svoju reč da će je moj unuk oženiti., a reč Lakana Isarosa ima težinu u Krakovištu. Soba vam je plaćena nedelju dana unapred, krčmar će ti dati ključ. Pozdravljam te i dobrodošla si u svako doba u moj dom.- rekavši to, starac ustade, pa se nakloni. Potom laganim korakom krenu ka vratima i napusti krčmu. Sunčica je dugo sedela sama za stolom i popila je svo vino. Na kraju je bila već prilično nacvrckana, pa uze ključ od krčmara i pope se do svoje sobe. Zaspala je čim joj je glava dodirnula jastuk.

Simonida se pojavila negde pred zoru. Ušla je tiho i sklupčala se kraj Sunčice.

KOLEVKINE HRONIKE - ESTEBAN

Darko Savić / Stevan Šarčević

Esteban nije video Nikolsona nekoliko dana, ali su vesti sa Nego Primusa bile sve gore. Na planetu su se spustili armijski brodovi i bilo je nejasno na čiju su se stranu svrstali. Nije znao šta bi trebalo preduzeti. Kontaktirati komandu je pod ovakvim uslovima bilo neprihvatljivo. Savet i Trust su se sukobili i na Negu se vodila bitka za prevlast. Pa opet, on je imao svoj zadatak i bio je na korak od uspeha. Često se sa gađenjem prisećao Nikolsonovih dodira i bila mu je odvratna i sama pomisao da ga ponovo sretne, ali mu je debeljko bio jedini put ka rešenju slagalice.

Ako je mislio da je gospodin Nikolson najružnije stvorenje u poznatom kosmosu, bio je prinuđen da preispita svoj stav kad je upoznao njegovu suprugu sedmi dan od one odvratne noći. Salo joj se iz najmodernije odeće prelivalo na sve strane, nosurda joj je podsećala na klisurine Kej Barana, a oči su joj se pogubile u podočnjacima i šminki. Svejedno se zadovoljno cerekala i štipnula ga je za guzicu pre no što su otišli.

Dan kasnije Nikolson ga je odveo kod najizvikanijeg advokata u Mičigenu i Esteban je shvatio kako mehanizam funkcioniše. Većina doseljenika više nije bila u stanju da napusti planetu. Kreditna sposobnost je najčešće bila dovoljna za kartu u jednom pravcu, a kad bi shvatili da od blagoutroblja i zadovoljstva nema ništa, postajalo je pitanje trenutka i opstanka kad će susresti lešinare poput bračnog para Nikolson.

Elem, ugovor koji mu je ponuđen bukvalno ga je pretvarao u roba. Morao se odreći boravišne dozvole i zaposlenja i pristati da jedini garant njegovog boravka na Septus Merigu bude gospođa Nikolson. Takođe je svojim potpisom pristajao na to da ne može imati nikakve prihode. O svim njegovim potrebama brinuće se ista ta gospođa Nikolson, uz obavezu da ni u kom slučaju ne sme napuštati njenu rezidenciju. Prva varijanta ugovora je prepuštala slobodnoj volji njegove „zaštitnice“ termin kad će mu putovanje u trajanju od dve nedelje biti odobreno, ali na to već nije pristao. Putovanje se mora obaviti pre stupanja u ugovorni odnos i tačka. Advokat se mrštio, a Nikolsonovi su se raskukali tvrdeći da će ih takav trošak upropastiti, ali Esteban nije odustajao. Najzad je bračni par popustio pod uslovom da se u ugovor doda da im njegovo telo pripada čak i kad je avatar na putovanju. Esteban pristade i pomisli da će biti što šta o ljudskim pravima na Septus Merigu prijavljeno Savetu kad misija bude obavljena.

Noć posle toga neće brzo zaboraviti. Nije verovao da je moguće podneti poniženja koja je doživeo, ali to je bila cena ulaska u agenciju "Luciferus" idućeg jutra. Službenica je bila prava lepotica, prijazna i nasmešena sa snažno podignutim empatičkim štitovima. Čim je obavljen kreditni prenos, službenica isprati njegove nove gospodare, pa ga zamoli da pođe s njom. Našli su se u dvorani opremljenoj zapanjujućom gomilom tehnike u kojoj su svaki slobodni kutak zauzimali medicinski ležaji gotovo svaki zauzet nepomičnim telima.

- Ovi ljudi... Svi putuju?- upita Esteban, iskreno iznenađen. Iako je znao šta se dešava, ovo nije očekivao. Tu je bilo na stotine pacijenata. Nije ni slutio da su ilegalna putovanja uzela toliki zamah.

- Naravno. Svi su na Kolevci. Uostalom, uskoro ćete ih upoznati. Zauzmite svoje mesto.- reče službenica pokazujući mu jedan ležaj. Legao je i aktivirao komunikacioni implant proverivši prethodno još jednom službenicine štitove. Bili su podignuti i nije ga mogla ispratiti. Bila je zauzeta povezivanjem njegovih udova kaiševima ugrađenim u ležaj i Esteban prestade da obraća pažnju na nju. Osetio je prijem i odaslao misao.

- Lokacija je poznata. Agencija „Luciferus“, Aleja Velikana 128, Mičigen. Smesta pošaljite ekipu, transfer je u toku.

Dok je slao poruku, službenica mu je uvezala i ruke i noge i najednom izraz lica joj se promenio.

- Mislim da ćete se uskoro iznenaditi, generale Burebist.- reče, a Esteban istovremeno zapazi četvoricu ljudi u uniformama kako im prilaze.

- General? Kakav general?- odvrati najmirnijim mogućim glasom. Provaljen je! Ona četvorica se zaustaviše kraj njega i predvodnik mu se obrati.

- Generale, niste valjda mislili da je operacija ovakvog obima ilegalna? „Luciferus“ je vladina agencija i radi sa svim ovlašćenjima planetarnih vlasti.- pogled govornika je bio prodoran i surov. Esteban pokuša da oslobodi ruke, ali veze su bile prejake. Nije više bilo razloga za tajnovitost.

- Radim po naređenjima Saveta. Smesta me oslobodite ili ću biti prinuđen da ovo prijavim!

- Komunikacioni kanal je blokiran. Ja sam primio vašu poruku. Niko ne zna gde se nalazite. Uostalom, pitanje je dana kad će Predsedavajući i njegova svita biti uhapšeni. Pa ipak, ne mogu vas pustiti da odavde odete.- nasmeši se pridošlica.

- Počinićete ubistvo na planeti Konfederacije? - osmotri ga u neverici Esteban.

- Ah ne, nikako. To bi prizvalo gomilu nevolja. Postoje implanti koje čak ni mi ne možemo kontrolisati. Nasilno oduzimanje života automatski aktivira alarm, a to može štetiti našoj operaciji na Primus Negu. Smislili smo nešto mnogo bolje.- osmeh mu je postao širi.- Vidite, ona konzola je kontrolna tabla putovanja i svaki avatar ima sopstveni tajming. Dakle, svako određuje kad se ovamo vraća. Znate, na vašem putovanju vremena povratka nema. Ostaćete zauvek na Kolevci.- dok je govorio, službenica poče da petlja po konzoli. Ljubičasti i plavi svetlosni zraci stadoše da padaju na Estebana, a vojnici se odmakoše. Esteban vrisnu i svega nestade.

Gde možete naći moje pisanije