Autor: Boris
Mišić
Ra-Tea
se polako ulivala u rased između blokova stena. Osećala je grubi,
smvrljeni materijal, čestice koje su je bockale i pružale otpor
uljezu koji je nepozvan stizao u njihovo carstvo. Nije se obazirala
na to. Sve u njoj je pevalo i treperilo , u iščekivanju dolaska
Velikog. Čak i na ovoj dubini, njena istančana čula mogla su
registrovati paniku bića na površini.
Čula je topot kopita, kreštanje ptica, lavež pasa, uznemireni zov
slonova, bezumno i besciljno zujanje insekata. Njene boje su plesale,
razigrane, modra je prelazila u zelenu, crvena u vatrenonarandžastu,
plava u modru, i sve se menjalo i povezivalo u čarobni vrtlog.
Ra-Tea se protegnu, pažljivo izbegavajući oštre vrhove stena. Tiho
je šaputala bebama koje je nosila u utrobi. Mili
moji.
Kada Veliki naiđe, biće dovoljno energije za sve vas. Moći ćete
bezbrižno da zaplovite vazdušnim strujama, da se ulivate u stene i
mešate svoje boje sa plamenim i zelenim odorama drveća...
Iz
sanjarenja je prekinu potmuli zvuk. Počinje. Veliki dolazi.
Posmatrala je hiljade , stotine hiljada malih lopti svetlosti koje su
čekale duž rasedne ravni. Raomi. Dosadni mali paraziti. Ra-Tea je
prezirala Raome, kao i ostale niže oblike života. Pamtila je reči
učitelja, Or-Mea. Dugine zmije su najsavršeniji oblik života.
Evolucija je , govorio joj je Or-Mea, polako odbacivala učaurene i
beskorisne oblike života zatvorene u fizička tela i ograničena
kožom, kostima i krvlju. Svi će oni izumreti. Budućnost pripada
Duginim zmijama- inteligentnoj, bestelesnoj rasi. Raomi, te male
loptice zvuka i svetlosti, samo su greška, tek nešto napredniji od
zaostalih oblika života sa fizičkim telima, i ubrzo će završiti
na smetlištu evolucije. Ra-Tea je shvaćala da njen narod poseduje
znanje i svest, ali teško su na svet donosili mlade i bilo ih je
malo. Raomi su pak, nedostatak svesti i inteligencije nadoknađivali
brojnošću.
Sada
će se to promeniti. Posle bezbroj jalovih vremenskih ciklusa, Dugine
zmije će konačno dobiti mlade. Ra-Tea radosno uskliknu. Blokovi se
nabraše, pa skliznuše, ravan se pomeri, i božanstvo se oslobodi
okova.
Udar
je bio strahovit. Ne, ni Veliki. Najveći. Talasi i vibracije koje su
se širile, cepale su kontinente, postojeće planine mrvile u mora,
i uzdizale nove planinske lance. Energija je kuljala u svaki atom
njenog bića. Boje su se radosno mešale. Ra-Tea je osećala da je
dobila nešto jedinstveno, posebno. Or-Mea će biti ponosan na nju.
Koliko puta joj je govorio da inteligentna rasa ne može propasti.
Znanje uvek nađe put kroz Haos. Zadovoljstvo joj je bilo tim veće,
što će baš ona biti spasilac svoje rase.
Iznenada
oseti talas hladnoće. Na hiljade, na stotine hiljada malih loptica
svetlosti i zvuka zabadalo se u nju. Vrisnula je. Užasnuta,
prebirala je po svesti, po uskladištenom znanju. Raomi su oduvek
kupili samo mrvice energije, otpatke, hraneći se duž rasedne ravni.
Nikada se nije desilo da napadnu Duginu zmiju.
Ra-Tea
je pokušala da se probije prema površini, ali bila je troma i spora
; silna energija koju je upila otežavala joj je kretanje. Slabila
je, brojnost parazita uzimala je danak. U poslednjem bljesku svesti,
ona shvati da od bezbroj loptica raste novo, monstruozno stvorenje, i
da će ono da se nahrani i njenim bebama, i da je ništa što je
učila i znala nije pripremilo na to.
Džinovska
lopta, sačinjena od svetlosti i zvuka, probila se na površinu i
lebdela nad vazdušnim strujama. Nije posedovala inteligenciju, samo
instinkte. Jedan od njih je bio Glad. Svideo joj se ukus tog
zmijolikog stvora, šarenih boja. Odaslala je poruke manjim kopijama
sebe- radnicima. Dobili su samo jedno zaduženje. Uloviti još
zmijolikih stvorova. Nahraniti Kraljicu-Majku.
Milijarde,
bilioni, trilioni svetlećih loptica krenuše u pravcu vetra, prateći
poslednje udare i trzaje Najvećeg. Nakon toga nastupi iznenadna,
gotovo svečana tišina.
Zvuk. Najlepši je
zvuk bilo odsustvo istog. U domovima Duginih zmija, više nije bilo
nikoga ko bi poželeo tišinu.
Нема коментара:
Постави коментар