TROPIKANA - Epilog

Godine su otada prošle. Zoran je daleko od prezrenog i ćutljivog tipa kakav je nekad bio. Otkada smo otvorili servis u centru grada, pretvorio se u govorljivog poslovnog čoveka i teško je zamisliti da je ikada i bio drugačiji. Uzalud ga nagovaram da se oženi i skrasi, ceo život su mu rad u servisu i posete braći. Doduše to i nije veliki put, jer sve sam kuće kupio u istoj ulici.

Jeca se od onog vremena prilično raširila, ali ja primećujem tek zajedljive primedbe njene majke. Bujna kosa, bademaste oči, čulne usne i dugi vrat su i sada detinje formirani baš kao i kada sam je prvi put video. Doduše, nije više devojka, ali će u mome pogledu to zauvek biti.

Ni sama Tropikana nije više onakva kakvom su je napravila tužna vremena i sada više liči na ono što pamtim iz tinejdžerskih vremena. Ostala je u ekskluzivnoj ulici i nije olupana, ali je kuhinja opet vrhunska i cene su prihvatljive i za one sa plićim džepom.

Otkad sam kupio lokal za Jecinog tatu on i njegova žena su umislili da su prebogati i da nas moraju da snabdevati svim i svačim. Zar ne sluti da je i posle svih troškova na računu ostalo sasvim dovoljno? Ciganska bratija je našla uhlebljenje radeći ko u servisu, ko u Tropikani. Jela prebacuje da bi trebalo da prepišem servis Zoranu, ali iskreno govoreći ja i ne radim zbog para. Jednostavno bih presvisnuo od dosade da nije svakodnevnog posla koji mi daje osećaj korisnosti.

Sve je kako treba da bude, samo se ponekad štrecnem kad vidim duge redove pokislih i promrzlih ljudi koji se u nedogled protežu ispred mađarskog konzulata i zaklanjaju plakate što najavljuju koncerte u novom čelik - staklo pozorištu (koje mi se ni najmanje ne dopada). Valjda sitnim švercom preživljavaju još jedan dan ili pokušavaju da pobegnu iz razorene zemlje.

Pomislim tada na Global Trejd koji i dalje svima nemilosrdno pije krv, pomislim na avione koji izbacuju ledene lopte nad najnevinijim krajevima zemlje, policiju koja će se uslužno odazvati mom pozivu, ali će isto tako i uvesti disciplinu u dronjavi red pred konzulatom...

To me opseda sve dok, obilazeći brzim korakom jadnike koji vuku blago iz kontejnera, ne stignem kući.

I znate...

Kada vidim Jelicu i ono dvoje nevaljalaca, sumorne slike nestanu poput ružnog sna.

Eh...

Takav je život...