ŠTA
BI BILO KAD BI BILO?
Dobrodošao
sine, dobrodošao do Mašine.
Gde
si bio tako dugo? Čekali smo te.
(Pink
Flojd)
Da
li su naši osećaji, naša sećanja i naši postupci, zaista
istiniti? Možda smo ih tek uobrazili? Ako smo to sve izmislili,
zašto to činimo? Jesmo li tek statisti u ogromnoj ludnici okruženoj
nepreglednom pustinjom u kojoj je nejasno da li su luđi njeni
štićenici ili lekarsko osoblje?
Ako
je tako, a izgleda da jeste, kako je do toga uopšte došlo? Da li je
moguće da smo eksperimenat ili, još gore objekat za zabavu, neke
onostrane inteligencije, možda mašinske?
Gotovo
niko od nas, živih igračkica, nije svestan te i takve manipulacije.
Uvereni smo da živimo uspravno i ponosito svojim korisnim životima,
te čvrstim koracima hodamo po ovome svetu. Tek ponekad se kroz guste
magle snoviđenja probije neko PRAVO sećanje. Tek ponekad se u našu
ludnicu probije neko iz realnog sveta pokušavajući da nas probudi.
Uzalud.
To
bi u kratkim crtama bio sadržaj ovog neobičnog romana. Mada pomalo
zbunjeni i neodlučni, protagonisti storije su veoma uverljivo
prikazani. Iako svaki od njih ima iza sebe kontakte sa realnim
svetom, svaki reaguje na svoj način.
Dok
upravnik ustanove sa gnušanjem odbacuje svaku mogućnost postojanja
drugačije realnosti, bolnički čuvar tone u teorije zavere, ali
samo jednom od njih se ukazuje vodič i sigurnim koracima hita prema,
kako mu se čini, izbavljenju. Međutim, što je bliži tom
spasonosnom kraju, njegov vodič mu sve više otkriva i sve mu je
jasnije da nema izlaska iz sveta iluzija. Čak i kada se osvešćuje
u navodnoj stvarnosti i dalje čuje glasove iz drugih dimenzija,
čekajući trenutak u kome će se naći u nekom novom snovitom svetu.
Ovaj
roman nestvarne atmosfere i čvrste strukture veoma vešto navodi
čitaoca na tmurno promišljanje o besmislu naših života i naših
verovanja.
Stevan
Šarčević
Mašina
u srcu realnosti
Pitanja
o svesti i identitetu su verovatno počela da se postavljaju sa
pojavom prve iskre samosvesti kod mislećih bića. Ponuđenih
odgovora je mnogo, a interpretacije su toliko različite da svojim
formama predstavljaju čak potpuno drugačije oblasti ljudskog
interesovanja. Od raznih filozofskih, okultnih, bioloških,
religioznih i sličnih doktrina o svesti, refleksiji i identitetu, u
moru definicija i intelektualnih poštapalica, teško je izdvojiti
samo jednu koja bi predstavljala dobru radnu hipotezu za dalje
istraživanje, budući da se fokus i interesovanje u vezi tih
fenomena mogu menjati fluidnije od samih mentalnih tokova koji ih
nose.
U
tom smislu, kako bismo fiksirali modus operandi ovog romana, može se
reći da je izvesna mehanicistička ideja svesti i identiteta polazna
tačka koja autoru predstavlja uporište i pruža osnovnu premisu za
ovaj istraživački roman.
Da
iza ove naše, konsenzualne, realnosti leži neka druga, koja je
nepoznata, a pritom joj je uzrok i pokretač, nije nova ideja.
Međutim, oblast je toliko velika i za mnoge autore inspirativna da
nije moguće tek tako naći ni dva slična ponuđena odgovora na ovo
pitanje, u književnoj formi. U tom smislu, hvatanje u koštac sa
idejom koja je kod mnogih autora makar latentno, ako ne i u sasvim
vidljivoj formi prisutna, predstavlja izazov koji podrazumeva
angažovanje kreativnosti i tehničkog dela na visokom nivou.
Mašina,
koja se u ovom romanu predstavlja kao nevidljivi pokretač dešavanja
i katalizator postajanja i nestajanja mnogih realnosti, nije u
potpunosti materijalna, niti pak organska, ili samo mentalna pojava.
Ona je, na neki način, crna rupa svih realnosti i sve materije koje
iz nje i u nju uviru, na taj način ih kriveći, bez nekog ljudima
poznatog algoritma ili predvidive frekvencije i intenziteta.
U
tom smislu, glavni narativni tok počinje dejstvom mehanicističkog
principa (koji nije samo to, kako je već rečeno) na pojedinca, ali
šta je pokretač u samom čoveku, to je pitanje koje će se iznova
postavljati kako se somnabulne vizije intenzivne psihološke avanture
protagoniste budu nizale. Pre svega, na samom početku imamo jak
žanrovski momenat koji se sastoji od nerazblažene mešavine
detektivske misterije i horora, što je otvaranje koje obećava puno
akcije i zabave za čitaoca. Sama postavka i lokacija poput ludnice
jesu veoma zgodni žanrovski tropi, koji sami po sebi u recipijentu
bude uznemirujuće slike i osećaje. Ako tome dodamo i neobičnog
pacijenta, navodno više nego upućenog u prirodu simulirane
realnosti generisane od strane Mašine, kao i inspektora koji na
svoju ruku dolazi da istraži slučaj, dobijamo uvod koji veoma
potentno otvara priču.
Međutim,
ako se čitalac nadao nečemu prepoznatljivom, ili je anticipirao
moguće narativne linije, desiće mu se nešto sasvim neočekivano.
Knjiga počinje na način sličnih u svom žanru, ili makar prividnom
žanru koji obećava, da bi se pretvorila u nešto sasvim drugačije,
neočekivano i, po svojoj unutrašnjoj logici, sasvim nepredvidivo
dešavanje.
Ovakav
nagli obrt je itekako opravdan dejstvom famozne Mašine, koja se,
može biti, krije iza mnogih lanaca događanja koja nam oblikuju
živote više ili manje suptilno. Nevidljivi uticaj postaje jasan tek
u zatvorenoj instituciji, ali, da bi se stiglo do odgovora, makar
približnog, da bi se iole prišlo Mašini, pitanje svesti,
percepcije i identiteta dolazi u prvi plan.
Upravo
u toku misli sastavljenom od mora pitanja o postojanju i
ja-određenju, protagonista lagano kreće da ljušti slojeve
sopstvenog postojanja, na taj način stavljajući na udar i sam
identitet, zapravo ono što u uobičajenom smislu smatramo za „ja“
posede, stvari poput tela, imena, sećanja i navika.
Da
li je, u tom smislu, trauma usled zahtevne prirode detektivskog
poziva okidač za aktiviranje psihotične epizode usred bure u umu
protagoniste, ili je zapravo istina mnogo komplikovanija i, na neki
način – gora, ostaje da se vidi do samog kraja avanture na koju će
vas autor povesti.
Samo
da napomenem čitaocu da je svet u kojem će se naći izgrađen od
izvesnih pravilnosti, ali veoma labavo postavljenih. Takve
zakonitosti su podložne raznim krivljenjima jer su svi svetovi
Mašine međusobno preklopivi i međuzavisni jedni od drugih, na
način da zakonitosti jednoga prelaze u drugi po nepisanim pravilima
i učestalostima. Naravno, Mašina jeste uzrok ovih promena, a
pitanje o tome šta Mašina jeste
je
možda i ponajbolje postaviti u negativnom ključu i zapitati se šta
ona nije.
Jer, da bi se došlo do pozitivnog određenja takvog „entiteta“,
iluzije i velovi realnosti se moraju skidati sloj po sloj, a to u
praksi znači gubitak svega što nekoga čini osobom sebi
prepoznatljivom.
Dejan
Sklizović