DAN POSLE KRAJA Poglavlje III

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala 

"Oni su ovde s nama"

DAN POSLE KRAJA  

U stvari sve je počelo stotinama godina ranije kad je Aleksa Lakić Junior cimnuo okovratnik kaputa naviše i navukao šal na usta da bi se odbranio od zimskog vetra koji je divljao noseći izmaglicu, zaleđeno inje i smog, pa je podigao pogled i osmotrio staru, ružnu građevinu pred sobom. To je ta adresa, pomislio je.

Zgrada je imala blizu sto godina, i samo zahvaljujući tome što je bila u starom jezgru grada, još nije bila srušena i zamenjena novim, staklenim oblakoderom. Prepoznao ju je sa fotografija, uprkos oronuloj fasadi.

Pogledom je pomilovao zgradu, pošavši od krovnih prozora, silazeći metalnim olukom, koji se prekidao na prvom spratu tvoreći ispod sebe zid od golih cigala sa kojih je vlaga odnela i poslednje mrve maltera, pa je najzad spustio pogled na ogromnu metalnu roletnu koja je zatvarala ulaz i izlog pred njim.

Beogradski advokat njegovog oca, koga je nazvao čim je sleteo na aerodrom, saopštio mu je da ključ može dobiti kod rođaka na istoj adresi. Mile Desertić, reče, imao je ključ Aleksinog stana već trideset godina.

Aleksa Lakić Senior (mada ga za života niko tako nikada nije zvao, nego su ga zvali Laki), njegov otac, mnogo je voleo tog svog rođaka. Zna Junior, pričala mu je Marija, njegova majka, koja sad počiva na Père-Lachaise…

Znao je da će prvi čovek koga treba potražiti kada se prvi put bude vratio u Beograd biti upravo Mile Desertić. Ispostavilo je da je u međuvremenu proteklo trideset godina.

Pored roletne bila su široka ulazna dvokrilna hrastova vrata. Na zidu pokraj njih i red interfona. Pritisnuo je poslednje dugme, obeleženo sa Desertić. Sačekao je malo, pa još dvaput zazvonio.

Ništa se nije čulo, ni zujanje mehanizma za otključavanje vrata, niti krčanje iz interfona…

Stan je bio prazan.

Učinilo mu se čak i da je odahnuo sa olakšanjem, ali se ubrzo zabrinuo.

Morao se pomeriti sa ulice.

Bio je siguran da niko još nije saznao da se obreo u Beogradu, ali to se moglo vrlo brzo promeniti. Beograd je postao evropski metropolis, mada još uvek samo zadnje dvorište Unije. Njegovi progonioci ga i ovde vrlo lako mogu potražiti.

Okrenuo se da pogleda niz ulicu, izmaglica mu je sakrila njen kraj, a onda je pogled vratio nazad odakle je i došao. Setio se da je preko puta video mali bistro, jedva pedesetak koraka niže.

Bilo je rano poslepodne tog decembarskog dana 2042. godine.

***

Dvadeset godina ranije zamalo su se majka i on vratili u Beograd, onda kad je prvi put upao u nevolju zbog svog jedinstvenog dara.

Ipak, nisu. Mama j odlučila da se iz Pariza presele samo osamdesetak kilometara severnije, u Klermont. Kupila je na brzinu malu kuću u uskoj, krivudavoj, brdovitoj i obrasloj zelenilom Rue de la Cavee, potrošivši skoro celu neveliku ušteđevinu od prodatih slika.

Ostavili su ih na miru… Tad još nisu znali sve njegove kvalitete, Alen je imao samo deset godina, isto kao i Aleksa, i nije znao ocu da objasni šta ga je snašlo, ili mu nisu sasvim poverovali…

Ali, danas je siguran da ga nikad više neće ostaviti na miru!

Šoljica turske kafe i mala kisela stigle su pred njega na sto dok je gledao kroz prozor na ulaz zgrade pred kojom je do malopre bio. Zbog tog pogleda je i izabrao baš ovaj sto. Konobar je bio mator i debeo, Aleksa je pomislio da je to verovatno gazda bistroa. Smejao se okrnjenim zubima i pokušao je da započne razgovor o vremenu, ali Aleksa ga nije ni pogledao, samo je izvadio iz džepa zgužvanu novčanicu od deset evra i ćušnuo mu u šake, bez kusura.

Konobar se vratio za šank i nastavio započeti razgovor sa gostom ispred koga su bile dve flaše piva. Aleksa je znao srpski, to mu je, pored francuskog, bio maternji jezik, ali ova dvojica su pričali nekim iskvarenim dijalektom sa podaljih planina. Beograd je zato i bio metropolis. Tim su ga učinili upravo dođoši koji su u milionskom broju ostavili svoja zagasla ognjišta diljem Srbije, a ne beogradska aristokratija čiji rodoslovi počinju i završavaju ovde. Da je ostao samo s njima, danas ne bi bio veći od nekadašnje turske kasabe.

Srknuo je malo kafe, a onda sa gađenjem odgurnuo šolju dalje od sebe, na ivicu stola, ispravši usta kiselom vodom. Turska kafa nije bila njegovo omiljeno piće, ali je bila jedina vrsta kafe koja se u ovom bistrou služila.

Aleksa Lakić Junior je izvadio iz unutrašnjeg džepa kaputa malu kožnu beležnicu i naliv pero, otvorio je na poslednjem zapisu i nastavio da rešava matematički zadatak koga je sam sebi zadao još u avionu iz Pariza za Beograd. Kad god je bio nervozan, rešavanje matematičkih problema ga je opuštalo. Povremeno je bacao pogled kroz prozor, prema staroj zgradi.

Aleksa Lakić Junior je bio profesor. I to ne bilo kakav profesor, nego dvostruki doktor - fizike i psihologije. Diplome je zaradio na prestižnoj Sorboni u Parizu, jednu u dvadesetrećoj, drugu u dvadesetpetoj godini života. Iako su mnogi koji su ga ovlaš upoznali imali pogrešno mišljenje da je autističan, zato što nije govorio mnogo, on zapravo nije želeo da priča o nebitnom. Nije se uklapao u obrasce ponašanja druželjubivih ljudi. Aleksa je imao IQ195 i fotografsko pamćenje. Sve što bi video, čuo ili pročitao mogao je i posle više godina od reči do reči ponoviti. Na ispitima je mogao ponoviti celo predavanje profesora na zadatu temu od pre više meseci, začinjeno sopstvenim inteligentnim zaključcima. Eto, i ceo ovaj besmisleni razgovor u bistrou, o ceni veštačke hrane na crnom tržištu i rezultatima lokalnog fudbalskog tima iz treće lige, da je hteo, mogao je od reči do reči zapisati baš u tu beležnicu u kojoj je rešavao matematičke probleme.

Ali, Aleksa sada nije bio profesor. On je bio samo prognanik zbog tajni do kojih je došao!

Najveću grešku u svom životu napravio je kad je pristao da potpiše ugovor da radi za Kvark korporation.

Kasno je saznao da je Alen, njegov prvi neprijatelj iz detinjstva, jedan od izvršnih direktora…

***

Ulicom u ovo zimsko poslepodne nije prolazilo ni mnogo prolaznika niti mnogo automobila. Nekoliko ljudi je izašlo i još nekoliko ušlo u zgradu koju je posmatrao, ali nekako je znao da niko od njih nije Mile.

Ali, ovaj prolaznik koji je upravo prošao pored izloga bistroa, ovlaš ga pogledao kroz prljavo staklo svojim zelenim očima i hitro se okrenuo prema ulici prelazeći je brzim koracima, dok nema vozila, dijagonalno prema ulazu u zgradu, Aleksi se se učinio poznatim! Osetio ga je kao da mu je brat blizanac! Uspeo je da uhvati samo jednu nebitnu misao o kašnjenju da se javi nekome? negde?... a onda mu je izašao iz dometa. Ali je znao da je to Mile Desertić!

Ustao je i izašao iz bistroa bez pozdrava. Nije žurio, lenjo je prešao preko ulice osmatrajući bilo šta sumnjivo. Nije verovao da su ga pratili i već pronašli, ali malo opreza neće škoditi. Čovek se spetljao pred ulazom tražeći nešto po džepovima, i po torbici koju je nosio o ramenu, pa ga je stigao u trenutku kad se ovaj spremao da napokon pronađeni ključ gurne u ključaonicu.

- Mile Desertić? - kratko je upitao prilazeći mu iza leđa.

Čovek se okrenuo i oštro pogledao mladića pred sobom.

- Ko pita? Da, jesam, ja sam Mile.

- Izvinite, da vam se predstavim, ja sam Aleksa Lakić Junior, sin Alekse i Marije Lakić, vaših rođaka - rekao je osmehujući se, a zatim je dodao tiše: - Ja sam vaš brat od ujaka.

Empata u njemu je iznenada zapljusnut izlivom emocija krupnog čoveka ispred sebe. Osetio je neopisivu sreću, ali i dobar deo tuge koja se oživotvorila kroz suze u zelenim očima. Krupni čovek je iskoračio dva koraka prema njemu, zgrabio ga i zagrlio, smejući se i plačući istovremeno!

- Aleksa… Aleksa… - zamucao je, odigavši ga od zemlje.

Naglo ga je spustio, odmakao se tek toliko da ga ispruženim rukama uhvati za ramena i pogleda u oči.

- Da… Ličiš na Aleksu… Mada ja Lakija nisam znao kad je bio tvojih godina, ali mora da je baš tako kao ti izgledao! Nego, kako je Marija? Da li je i ona došla? - pitao je na kraju pogledajući niz ulicu.

- Majka je prošle nedelje umrla. Sahranio sam urnu sa njenim pepelom na Père-Lachaise istočnom groblju u Parizu. - Rekao je mirno, bez ijednog grča na licu. Sav bol zbog majčine smrti duboko je zakopao u sebi.

Mile ga je gledao začuđeno.

- Umrla? I nisi nam javio? - uzdahnuo je, puštajući ga. - Odrodili smo se. Nismo Mariju videli trideset godina… Kako sad to da kažemo Magdaleni, ona će presvisnuti što sestru bar na kraju nije videla, da se oproste…

Aleksa je ćutao. Nije želeo da mu kaže da bi Magdalena možda pre presvisnula da je sestru pre smrti videla, nego ovako, kad je sve već završeno.

Mile se brzo pribrao.

- Vidi mene, ja te tu gnjavim, a ti si se smrzao na ulici… Hajdemo u stan, da trgnemo po jednu, za pokoj duše Lakiju i Mariji…

***

- Ovo zimsko popodne me podsetilo na dan uoči tvog rođenja pre trideset godina. Marija je tada već nekoliko dana ležala u porodilištu, dok je Laki bio kao na iglama iščekujući dobru vest. Moj sin Mihailo je rođen samo dva meseca pre tebe, zbog toga sam se tih dana maksimalno trudio da sa posla odmah odjurim da pomognem Magdaleni, da ga okupam, da ga nahranim… Desilo se tako da sam samo na brzinu svratio sa posla kod Lakija dole u klub, da čujem ima li novosti…

Mile je sedeo za stolom preko puta Alekse, između njih flaša sa šljivovicom, pred obojicom puna čašica. Mile je svoju već treći put dosuo, dok Aleksa šljivovicu nije ni liznuo.

Mile iskapi treću čašicu, dospe sebi rakiju četvrti put, pa pruži preko stola flašu da dospe i Aleksi. Tek tada primeti da je njegova čašica još puna.

- A ti, nisi ni okusio?

- Ne pijem alkohol - odgovori Aleksa.

- Pametno, pametno, mlad i uspešan čovek, zašto i da piješ? Pa još i Francuz, tebi više pristaje francuski konjak, nego ova naša, srpska brlja… A mi Srbi navikli, ne umemo bez rakije ni tugovati, niti se veseliti!

Mile uzdahnu, spusti flašu na sto sada bliže sebi.

- I Laki je voleo trgnuti po koju, možda i koju više nego što bi valjalo… Ali, njega su mučile muke… Godinama se mučio, ali nije mi nikad ništa pričao! Bio sam mlad, mnogo mlađi nego sad ti, hteo je da me poštedi! Ja ne znam šta je tebi majka o Lakiju pričala, ne bih ja sad da se izbrbljam, pa da kažem nešto što ne treba… Mogu ti reći samo da je meni Laki bio više privržen nego rođeni otac! Tih godina sam odrastao sam, evo, baš u ovom stanu, majka se preudala u Americi, otac advokat se spanđao i oženio svoju sekretaricu, da nije bilo Lakija da me u tim ludim godinama usmeri, možda bih propao!

Aleksa je ćutao. Mile je popio još jednu rakiju, pa je i on ućutao. Gledao je zamišljeno u jednu tačku pored Alekse, prisećajući se nečega iz prošlosti.

Aleksa odoli želji da mu se ušeta u glavu. Sve što treba da sazna o svom ocu, Mile će mu reći i sam.

- Pričali ste kako vas ovaj dan podsetio na dan uoči mog rođenja? - upita zamišljenog čoveka. Mile se probudi iz sanjarenja.

- Razmišljao sam o tome kako čovek nekad propusti najvažniji trenutak u životu, da ga nešto smete, da ode drugim putem i da se baš tada desi nešto što se možda nije moralo desiti da je bio prisutan! Razmišljao sam o tome kako je Laki uvek bio tu kad mi je bio potreban, a prvi put kad sam ja bio potreban njemu, mene nije bilo. Razmišljao sam o tome kako sam možda trebao to veče kod Lakija ostati duže, možda bih na vreme primetio da mu nije dobro, da pozovem hitnu pomoć… Ostavio sam ga samog i otišao da okupam Mihajla. Vratio sam se tek sutradan posle podne i našao ga sobi, sedeo je za stolom licem oslonjen na svoje ruke, kao da je za stolom zaspao. A nije bio zaspao, jedva da je davao nekakve znake života… Potrčao sam da dograbim telefon i on je u tom trenutku zazvonio. Bila je to sestra iz porodilišta, rekla je da si se ti rodio par minuta posle ponoći, i da su više puta to pokušali da jave, ali niko ceo dan nije podizao slušalicu.

Mile je pogledao Aleksu pravo u oči.

- Zahvalan sam Bogu ili kome već treba da zahvalim, mada ni danas ne znam šta se te večeri u meni desilo, kad me je Laki ispratio ispred kluba, kao da sam nešto naslutio, ali tada sam se okrenuo i zagrlio ga! Ne, nisam ništa naslutio, preispitivao sam sebe godinama posle toga, nikakav nagoveštaj zle slutnje nisam na tom pragu u sebi imao, želeo sam samo da ga zagrlim, da mu pokažem da sam uz njega, da mu se zahvalim za sve što je za mene učinio! Ispalo je to tako kao da sam se tada od njega oprostio!

- Zašto te je taj dan podsetio na današnji dan? - Aleksa je bio neumoljiv. Nije skrenuo pogled.

- Zato što sam tada propustio da se nađem Lakiju pri ruci, a danas neću sa tobom da ponovim grešku koju sam tada napravio. Zato što znam da si, baš kao nekad Laki, i ti nešto večeras od mene sakrio. Zato što znam da je tebi danas potrebna moja pomoć, a ti je još nisi zatražio. - Mile je gledao i dalje Aleksu pravo u oči. - Zato što ti od nekog ili od nečeg bežiš!

Pogled Alekse Lakića Juniora je pobegao u stranu.