DAN POSLE KRAJA - Poglavlje II.

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala "Oni su ovde s nama" 

DAN POSLE KRAJA

 Temperatura okoline naglo se menja. Iz lokvi se uzdižu isparenja i sve bledi i nestaje u neravnomernoj izmaglici. Lokacije hramova Bratstva Drveta su uvek na ovakvim mestima. Koliko god da su uticajni, bolje je držati se podalje od pohlepnih očiju. Ovaj njihov hram je uz samu rečnu obalu. Skriven kao i svi ostali.

- Stigli smo - oglasi se Aleksa savršeno sinhronizovano sa paljenjem rumenih tačaka na našim grudima. Aleksini implanti smesta reaguju i laserski nišani se povlače. Ma koliko neverovatno delovalo, čak i u ovom haosu u koji se Republika pretvorila postoje neutralna, pa samim tim i bezbedna mesta. Problem je što su ta mesta namenjena onima koji imaju čime da plate svoj boravak. Sirotinja i dalje gine kao stoka. Efemerni Kult Drveta koji sam progonio po Bellandu se pretvorio u svoju suprotnost. Sad je krem nekadašnjeg megapolisa, isti koji su ih još nedavno prezirali, tražio skrovište od njih.

Tip u teškom borbenom oklopu izranja iz magle poput duha. Bez reči nam domahuje i vodi nas ka prolomu u tlu koji nikad ne bih zapazio da mi nije na njega ukazano. Pratimo ga kroz nekakav betonski tunel i ja shvatam da ulazimo u skriveni bunker. Kako li im je ovakav objekat armija prepustila? Izgleda da je bilo mnogo mutnih radnji dok se Republika raspadala. Spustivši se niz silne stepenike stigosmo do dva mrgodna i opako naoružana oklopnika skočanjena pred vratima označenim stilizovanim crtežom drveta.

Ulazak u prostoriju predstavlja žestok šok za moje nenaviknute oči. Sve sam očekivao samo ne tako neodmereni luksuz. Gotički zakošeni plafoni, mermerna stepeništa, čudesne granitne pločice i zidovi obloženi plemenitom borovinom blješte, a još više blistaju elegantno odeveni ljudi okupljeni oko golišave curice što recituje stihove iz poznate mi knjige, klečeći kraj crno obojenog panja, dok joj oko zglavaka blistaju metalni okovi. Recepcija je pedesetak metara dalje, a nad pultom je uspravljeno ogromno stablo. Devojče koje se osmehuje iza pulta je prava bomba i to vrlo skromno odevena bomba. Kad rekoh -skromno”, mislim na količinu tekstila koji pokriva to raskošno telo.

Curica je profesionalka i proverivši Aleksin implant uz osmeh ukucava nešto u računar.

- Nadam se da mi nećete zameriti što moram insistirati na tome da mi predate sve vaše oružje. Biće vam vraćeno čim napustite Hram.- izgovara glasom koji zvuči kao da nas poziva na blud. U istom trenutku tresak mi privlači pažnju, pa se osvrćem. Okupljeno društvo koje sam malopre zapazio aplaudira damici sa sekirom koja pažljivo briše krv sa sečiva. Jedan od gostiju nehajnim pokretom šutira odrubljenu glavu devojčice koja je do malopre čitala stihove iz "Kremanskog Proročanstva" natrag prema panju kraj kojeg se njeno telo još uvek batrga. Stresam se, pa predajem recepcionerki svoju pušku, revolvere, noževe, granate, pa čak i svoj maleni skriveni pištolj. Ima nečega u njenom pogledu što upozorava da nije pametno ni pomisliti na pokušaj prenebegavanja njenog zahteva. Pošto joj je i Aleksa predao oružje, recepcionerka poziva jednu još atraktivniju i još slabije odevenu devojku da nas odvede do sobe. Ponekad se zaista zapitam kolikim sredstvima Aleksa raspolaže? Nije ovo prvi put da nam njegovi tajni računi otvaraju put. Devojka što korača pred nama ima iritantni izgled francuske sobarice. Bela čipkasta keceljica preko crne mikro haljinice, zavodljivo obrubljena belom čipkom, zategnute crne čarape s podvezicama koje bezobrazno izviruju ispod haljine i cipele neopisivo visokih potpetica. Kosa joj je povezana urednim čipkastim povezom, a oko dugačkog vrata nosi svileni povez. Ljubazna je kao i prethodna. Iako ni reč njenog neprestanog brbljanja ne razumem, u prijatnom društvu brzo stižemo do apartmana. Klinka je uporna da nosi kofere, iako pokušavam da joj ih otmem.

Kad najzad ostasmo sami, Aleksa se osvrnu po sobi. Tavanica je kupolasto uzdignuta, grede, namerno sirovog oblika, upečatljivo se protežu na visini tavanice služeći kao nosač osvetljenja vešto uobličenog u vidu svećnjaka. Na istočnoj strani nalazi se ogromni kamin od prirodnog kamena, dok su zidovi prekriveni plemenitim drvetom. Po podu ručno tkani tepih, a nameštaj je kombinacija kože i plemenitog drveta. Slike na zidovima deluju skupo. Zaustih da se pobunim, ali me Aleksa prekida postavljajući kažiprst na usne dok drugom rukom pokazuje na jednu od slika. U prvom trenutku ništa ne razumem, tek tren kasnije stiže prosvetljenje. Hotel je pretrpan prislušnim uređajima i Aleksa to zna.

Onda najednom osećam zujanje u ušima i obuhvata me vrtoglavica. Aleksa mi odzvanja u glavi. Mrzim kad to radi. Prokleti telepata.

- Digao sam empatičke štitove. Kult se obogatio trgujući informacijama i ne želim da saznaju da će im se prostorno vremenski adapter uskoro naći nadohvat ruku. Sutra ćemo se naći sa predstavnikom dezertera i otkupiti uređaj. Dotle se odmori ili se zabavi sa nekom prostitutkom, ali čak ni u mislima ne poseži za svrhom našeg dolaska. Ne mogu znati da li kultisti imaju nekog telepatu ovde.- obratio mi se mislima Aleksa. Klimnuh glavom i pritiska nestade. Legoh na krevet. Sutra ćemo najzad završiti ovo opasno putovanje, pa će se Aleksa valjda smiriti. Mada...

S njim nikad nisi siguran.